Ко је Тројан из српских народних предања — цар са козјим ушима, троглави ноћни владар или сећање на старо божанство? Предања о Тројану код Срба сачувала су више различитих ликова под истим именом, повезујући народне приповетке, песме, старе градове и изворе.
Овој теми посвећен је рад Александра Митића „Предања о Тројану код Срба и других Словена“, објављен у трећем броју зборника „Огњило“. На њему је заснована и наша емисија, у којој разматрамо како су се у народном памћењу преплитали митолошки мотиви и успомене на прошлост.
Од козјих ушију до троглавог владара
Најпознатија је приповетка „У цара Тројана козје уши“, коју је објавио Вук Караџић. Берберин, неспособан да више чува цареву тајну, поверава је земљи. На том месту израста зова, а свирале направљене од ње откривају оно што је цар желео да сакрије. Митић ову причу упоређује са сродним предањима код других народа и са античком причом о краљу Миди.
Другачијег Тројана налазимо у предању о рушевинама града на Церу, које Вук бележи у свом „Рјечнику“. Тај Тројан ноћу одлази у Срем, али се пре свитања мора вратити: сунчева светлост може да га растопи. Када га преваром задрже до зоре, покушава да се сакрије под пластом сена, али му ни то не помаже.
У варијанти коју доноси Милан Ђ. Милићевић, Тројан има три главе: једна једе људе, друга стоку, а трећа рибу. Прича његово бекство повезује и са називима околних села — Глушцима, Табановићем, Слепчевићем и Штитаром. Тако народно приповедање истовремено објашњава необичног владара и предео у коме се о њему прича.
Тројан, аждаја и Свети Ђорђе
Посебну групу чине предања о Тројан-граду, језеру и аждаји којој становници приносе жртве. У причи са Пештера, коју је забележио Александар Гиљфердинг, на ред долази и кћи тројанградског бана. Спасава је Свети Ђорђе, који убија аждају.
Слични мотиви јављају се у предању о Ширин-граду на Сави и у народним песмама: језеро, угрожена девојка, избавитељ и супротстављање „сребрног бога“ хришћанској вери. Митић у овим причама тражи трагове старијих веровања, преобликованих током христијанизације.
Троја, Јан Хусарик 1987.
Тројан чесма у Барајеву
Име сачувано у списима и пределу
Тројан није присутан само у усменом наслеђу. Средњовековни руски спев „Слово о полку Игорову“ помиње Тројанове стазе, земљу и векове, што отвара простор за поређење српских предања са широм словенском традицијом.
Његово име носе и бројна места. Митић наводи Тројан на Пештеру, Тројанов град на Церу, Тројанов извор у Мачви и Поцерини, као и извор Тројан у Бождаревцу и потоке истог имена у Драгачеву. Ови називи показују колико је име укорењено у пределу, мада порекло сваког од њих треба разматрати засебно.
Божанство или сећање на римског цара?
Једно од главних питања јесте однос митског Тројана и римског цара Трајана. Митић разматра могућност да су се различита предања временом спојила, али предност даје тумачењу Тројана као старог божанства, повезујући га са Триглавом и представом господара небеског, земаљског и подземног света.
У том оквиру разматра и тројну симболику и њене додирне тачке са каснијим хришћанским представама. То су ауторова тумачења која отварају питања за даље истраживање. Сама предања остају драгоцено сведочанство о начинима на које је народ памтио и објашњавао своју прошлост.
Погледајте емисију на каналу „Огњило“: Зашто Срби памте ТРОЈАНА? — од Триглава до Свете Тројице.
