Ko je Trojan iz srpskih narodnih predanja — car sa kozjim ušima, troglavi noćni vladar ili sećanje na staro božanstvo? Predanja o Trojanu kod Srba sačuvala su više različitih likova pod istim imenom, povezujući narodne pripovetke, pesme, stare gradove i izvore.
Ovoj temi posvećen je rad Aleksandra Mitića „Predanja o Trojanu kod Srba i drugih Slovena“, objavljen u trećem broju zbornika „Ognjilo“. Na njemu je zasnovana i naša emisija, u kojoj razmatramo kako su se u narodnom pamćenju preplitali mitološki motivi i uspomene na prošlost.
Od kozjih ušiju do troglavog vladara
Najpoznatija je pripovetka „U cara Trojana kozje uši“, koju je objavio Vuk Karadžić. Berberin, nesposoban da više čuva carevu tajnu, poverava je zemlji. Na tom mestu izrasta zova, a svirale napravljene od nje otkrivaju ono što je car želeo da sakrije. Mitić ovu priču upoređuje sa srodnim predanjima kod drugih naroda i sa antičkom pričom o kralju Midi.
Drugačijeg Trojana nalazimo u predanju o ruševinama grada na Ceru, koje Vuk beleži u svom „Rječniku“. Taj Trojan noću odlazi u Srem, ali se pre svitanja mora vratiti: sunčeva svetlost može da ga rastopi. Kada ga prevarom zadrže do zore, pokušava da se sakrije pod plastom sena, ali mu ni to ne pomaže.
U varijanti koju donosi Milan Đ. Milićević, Trojan ima tri glave: jedna jede ljude, druga stoku, a treća ribu. Priča njegovo bekstvo povezuje i sa nazivima okolnih sela — Glušcima, Tabanovićem, Slepčevićem i Štitarom. Tako narodno pripovedanje istovremeno objašnjava neobičnog vladara i predeo u kome se o njemu priča.
Trojan, aždaja i Sveti Đorđe
Posebnu grupu čine predanja o Trojan-gradu, jezeru i aždaji kojoj stanovnici prinose žrtve. U priči sa Peštera, koju je zabeležio Aleksandar Giljferding, na red dolazi i kći trojangradskog bana. Spasava je Sveti Đorđe, koji ubija aždaju.
Slični motivi javljaju se u predanju o Širin-gradu na Savi i u narodnim pesmama: jezero, ugrožena devojka, izbavitelj i suprotstavljanje „srebrnog boga“ hrišćanskoj veri. Mitić u ovim pričama traži tragove starijih verovanja, preoblikovanih tokom hristijanizacije.
Troja, Jan Husarik 1987.
Trojan česma u Barajevu
Ime sačuvano u spisima i predelu
Trojan nije prisutan samo u usmenom nasleđu. Srednjovekovni ruski spev „Slovo o polku Igorovu“ pominje Trojanove staze, zemlju i vekove, što otvara prostor za poređenje srpskih predanja sa širom slovenskom tradicijom.
Njegovo ime nose i brojna mesta. Mitić navodi Trojan na Pešteru, Trojanov grad na Ceru, Trojanov izvor u Mačvi i Pocerini, kao i izvor Trojan u Boždarevcu i potoke istog imena u Dragačevu. Ovi nazivi pokazuju koliko je ime ukorenjeno u predelu, mada poreklo svakog od njih treba razmatrati zasebno.
Božanstvo ili sećanje na rimskog cara?
Jedno od glavnih pitanja jeste odnos mitskog Trojana i rimskog cara Trajana. Mitić razmatra mogućnost da su se različita predanja vremenom spojila, ali prednost daje tumačenju Trojana kao starog božanstva, povezujući ga sa Triglavom i predstavom gospodara nebeskog, zemaljskog i podzemnog sveta.
U tom okviru razmatra i trojnu simboliku i njene dodirne tačke sa kasnijim hrišćanskim predstavama. To su autorova tumačenja koja otvaraju pitanja za dalje istraživanje. Sama predanja ostaju dragoceno svedočanstvo o načinima na koje je narod pamtio i objašnjavao svoju prošlost.
Pogledajte emisiju na kanalu „Ognjilo“: Zašto Srbi pamte TROJANA? — od Triglava do Svete Trojice.
