Пише Марко Хубер
истраживач
До сада смо више пута помињали претапање Јарила у празновање Ђурђевдана, као и дубоке митске везе између Јарила и Херкулових предања. Наравно сви поштујемо Светог Ђорђа и његов хришћански аспекат, житије овог ратника светитеља, али смо свесни и дубоких праисторијских корена који стоје иза обичаја и целе матрице веровања у Срба.
За то постоје и конкретни етнографски докази. Наш познати етнолог Миленко Филиповић (1902-1969)педесетих година 20. века забележио је постојање празника под именом Јарило у Банату, који се славио као сеоска заветина. По народном предању, некада је Јарило био и крсно име појединих родова.
Филиповић је овај обичај документовао у селу Загајица, недалеко од Дупљаје – места где су пронађена чувена Дупљајска колица. Занимљива је и веза птица које прате Јарила са птичјом запрегом која води Дупљајска колица а повезује се и са Аполоновом кочијом…
Почетна страна рада Миленка Филиповића, објављеног у Зборнику Матице Српске, из 1954.
Загајица на мапи јужног Баната где су означене и неке античке локације.
Јарило у Банату, драгоцени подаци Миленка Филиповића
У време када је Филиповић истраживао, сећање на Јарила већ је било у значајној мери потиснуто. Само су ретки старији људи још памтили име и обичаје везане за овај празник, док је већина под утицајем модерног образовања и хришћанске традиције, често грчког усмерења, оклевала да га помене – из стида или незнања о његовом пореклу. Иако ни сам Филиповић није детаљније истражио порекло имена (или је са циљем игнорисао ко је Јарило), оставио нам је драгоцено сведочанство да је Јарило био празнован у више села широм Баната, мада је до његовог доба опстала прослава тек у Загајици и неколико оближњих насеља.
Заветина је ишла по праивлима: у цркви се служила литургија, а затим је кроз село ишла литија, обављало се освећење воде и благосиљање стоке. У поворци су се носиле црквене заставе, а „небо“ – платно изнад свећених дарова – држале су мотке украшене венцима од зелених класа пшенице. Жене са стране пута бацале су зрна жита и молиле: „Нека Бог да да жито да расте!“
Јарилова улога као покретача природе и плодности огледа се и у ритуалним песмама забележеним у другим крајевима, попут ове:
„Свети Јегорије, Божји кључар, узе кључеве, отвори земљу, отвори земљу, пусти росу. – Свети Илија, одакле долазиш? – Прошао сам ливадама, росио траву, прошао пољима – жито родио.“
Скуплтура Дупљајских колица у селу Дупљаја.
Епска песма о Светом Ђорђу који спасава ћерку Тројанског краља.
Паралеле Јарило – Херкул – Свети Ђорђе
Ђурђевдан, у народу одувек познат као почетак новог лета, носи и у самом имену траг тог древног значења. Корен имена Ђорђе, односно Ђурађ, лежи у старој речи „јар“, која означава сунчеву топлоту – силу која од Ђурђевдана побеђује зиму. И даље имамо реч јара за топлоту.
У српским епским песмама сачувана је прича о Светом Ђорђу који убија аждају – страшно крилато чудовиште које је терорисало град Тројан. По предању, житељи тог града су, да би умирили звер, приносили младе девојке као жртве. Када је дошла на ред ћерка тројанског цара, појавио се Свети Ђорђе и избавио је из чељусти немани. Ова легенда забележена је у бројним варијантама широм српских земаља, често повезана са неким локалним језером или водом. На слици горе је приказана најстарија позната штампана верзија, објављена у Летопису Матице српске из 1840. године. У издвојеном тексту преносимо другу верзију те исте песме, штампану у часопису Дело 1896. године:
Весели се, Босно, земљо славна,
Баш која си на гласу одавна!
Ето теби лепог пролетија:
Јарко ће те огрејати сунце,
Окопнети снези по планина,
Процветаће цвеће по пољана,
У бостану ружица румена
Пропеваће тице по шумама,
Свакојаке проносити гласе,
Сваке гласе песме умиљате.
А још ће ти већа радост бити,
Коју ће ти Ђурђевдан донети,
Свети Ђурђе свако нарочтије,
Он бијаше исток Падокије,
Он бијаше рода витешкаго,
И он уби змаја огњенаго,
Баш у Либи код Тројана града.
Ту дубоко језеро бијаше,
Змај немили у њем’ пребиваше.
Њему дају мите и дарове :
На дан овцу и лепу девојку,
Не гледају уцвељену мајку.
А када му што не даваше,
Аждаја их сама узимаше,
Искакаше граду па бедему,
Искакаше пољем широкијем,
Па на граду главу издизаше,
Па спрам граду грдно звиждаше,
Свему граду јаде задаваше.
Браћо моја, и дружино драга.
Сав се Тројан редом обредио,
Неки ћерку, неки милу сеју.
Дош’о редак до краљеве кћери,
Која беше стигла за краљицу.
Ал’ се краљу ино не могаше
Од народа и државе своје,
Но дозива своју милу кћеру:
„О чу ли ме, моја мила кћери.
Ја те данас мислим удомити,
У вечито, дубоко језеро,
За проклетог змаја огњенога,
Што те мисли кћери окрунити,
И на моје место поставити.
Данас те ја изгуби, кћери,
Од немила змаја не избави,
Нит’ те како могу избавити,
Но послушај, драга кћери моја,
Хајде пођи, Бог са тобом био,
И поведи тројанску господу,
Нека теби у енђије буду,
У енђије тројанска господа,
До дворова до тамна језера.
Браћо моја, и дружино драга,
Послушајте мене за вријеме,
Да видите тројанскога краља,
Да је коме срце од камена,
Оно не би без суза остало,
Како своју јединицу жали:
Топле сузе рони и пролива.
Послушајте, сва господо, редом,
Да и ово вама кажем гредом:
Јест девојка, жалосна јој мајка,
Превија се свила на ћевојци.
Вију јој се златни бурунђуци,
На глави јој алем камен бјаше,
Који исто кано сунце сјаше,
Па се не да на се ни гледати,
Нит’ се може чином прочинити.
У руци јој цветак од леђана.
Баш девојка, жалосна јој мајка,
Преко поља, плачућ’ путоваше,
За њом иду тројанска господа,
Путујући, сузе обарајућ’,
И молећи све идоле старе:
Да опросте лијепу девојку,
Да је врате од тамна језера.
Сва господа натраг побегоше,
А девојку, плачућ’ оставише,
Чекат’ судбу и самрти своје.
Ал’ Бог рече те тако изиђе,
Отуд иде светитељу Ђорђе,
На његовом добру коњу бјаше.
Божју јој је помоћ називао,
Она њему сузама обара,
Светом Ђорђу тијо проговара:
„Беж’, делијо, главом без обзира,
Овде има ала од прождира,
Поред мене прождраће и тебе.“
Но јој вели светитељу Ђорђе:
„Мучи, мучи, ти девојко млада,
Оћеш познат’ Бога истинога,
Оћеш ли се крстом прекрстити,
Да оставиш све идоле старе,
Да оставиш акоруна твога,
Па да познаш Бога истинога,
Ја ћу тебе младу избавити.“
Кад девојка речи саслушала,
Она њему тијо проговара:
„Ако с’ тебе то дала небеса,
Да ти чиниш овака чудеса,
Да ћеш мене младу избавити,
‘Оћу твоју веру веровати,
И ‘оћу се крстом прекрстити.
Оставићу све идоле старе,
Оставићу акоруна мога,
А познаћу Бога истинога,
Сву ћу рубу моју теби дати.“
Боже благи голема чудеса!
Још девојка речи не изусти,
А аждаја језеро замути,
У наглости ка девојки иде.
Спрам ње стаде светитељу Ђопђе,
Не измиче јуначкога хода,
За се баци лепу девојку,
Тпи пута је пасом опасао,
И четврто од сабље кајасом.
Па извади мача зеленога,
И помену Бога истинога,
Па удари ту грдну аждају
Колико је лако ударио,
Са црном је земљом саставио.
Па савеза ту грдну аждају,
Па је даје у руке девојки,
Да је води преко поља равна,
Јер аждаја бјаше страховита.
Свети Ђорђе виче гласовито,
И дозива од Тројана краља:
„Прекрсти се већ, краљу Тројански,
Ја сам твоју ћерку избавио,
Са помоћи Бога истинога.“
Кад то виде краљу од Тројана,
Чудио се а и дивио се,
Па говори светитељу Ђорђу:
„Видим, Ђорђе, твоје храбрености.
Да ти имаш од Бога помоћи.
За труд твој и твојега дара,
Ево теби по краљевства мога,
Ево прстен с моје руке,
Који кошта три царева града,
И ево ти колајна од злата,
Што јунаци носе око врата,
И ево ти драга кћери моја,
Нека буде заручница твоја.“
Кад то зачу светитељу Ђорђе:
„Нећу, краљу, ја твоје дарове,
Ја већ тога нећу ни једнога,
Ти захвали Богу истиноме,
Да оставиш све идоле старе,
Да саградиш цркве и олтаре,
По свој земљи и држави твојој,
Да оставиш акоруна твога,
Па да познаш Бога истинога,
А ја идем од места до места,
Проповедам веру Исус’ Христа.“
Када Ђорђе у Персију дође,
И ту многе народе обрати,
Александру римску ћесарицу.
Свакодневно хиљаду обраћ’о,
Обраћао ка Исусу Христу,
Да се моле Богу истиноме.
Свети Ђурђе, живомучениче,
Моли за нас Бога спаситеља.
Посебну вредност овом предању даје подударност са једним древним извором – описом из И века пре нове ере који доноси историчар Диодор са Сицилије. Он, описујући пут Аргонаута, бележи истоветну причу: краљ Лаомедон из Троје изневерио је обећање дато богу Посејдону, који му као казну шаље морско чудовиште – аждају. И у овој причи, млада принцеза – баш ћерка Тројанског краља, бива изабрана као жртва, али се појављује јунак и спашава је. Једина разлика је у имену јунака – уместо Светог Ђорђа, ту се јавља Херакле.
Ипак, како је познато да су Грци често мењали почетно слово „Ј“ у „Х“, овде се може препознати дубља веза: тако Јелини постају Хелени, Јерина Хера, а Херакле врло вероватно води порекло од Јеракла, односно Јарила – древног словенског божанства плодности и ратничке снаге. Јарило, као митолошки претходник Светог Ђорђа, носи сличне атрибуте и функцију – борац против зла и заштитник народа. Занимљиво је и поређење са египатским Хорусом, који је у уметничким приказима често представљан како побеђује чудовиште налик крокодилу или аждаји – управо као Свети Ђорђе – на коњу, са копљем у руци. Потврда нашег става да је Херакле уствари измењено име Јарила јасна је из народног предања које је у Срба очувало ову причу у народном предању и епици док код Грка нема ни епских јуначких песама ни народних предања који се везују за било шта слично. Код Јарила је напротив очувана праисконска веза са ратником Сунца – божанством, који побеђује зиму али је и ратник човек.
Икона Светог Ђорђа, иконописац Ненад Хубер.
Рељеф Хоруса на коњу који копљем убија крокодила-аждају.
Електронску верзију текста Миленка Филиповића можете преузети овде:
