На локалитету Градиште у Иђошу код Кикинде, археолози су пре неколико година открили предмет који, по нашем мишљењу није изазвао довољну пажњу – мало, квадратно дугме израђено од шкољке. Његова старост процењена је на око 7000 година, што га сврстава у рани неолит и у оквир винчанске културе. Управо овај налаз чини га вероватно најстаријим дугметом на свету које није само украсни диск већ функционалан предмет са избушеним рупицама. Заслуга за овај проналазак припада др Мирославу Марићу и његовој археолошкој екипи.
До сада нигде у свету није пронађено сигурно старије дугме. Једини налаз сличне старости потиче из Мехргарха у данашњем Пакистану, где је откривен перфорирани диск од шкољке, али и даље није јасно да ли је уопште служио као дугме или као привезак. Деценијама је у археологији владало уверење да су најстарија дугмад млађа за хиљаду до две година, углавном из бронзаног доба или касног неолита, када се јављају први сигурни налази у Европи и Азији. Откриће из Иђоша би требало да помери и ове границе али се нажалост о томе након првих ударних извештаја са терена више не говори.
Медијске извештаје о овом открићу можете прочитати на следећим линковима:
https://sputnikportal.rs/20221030/veliko-arheolosko-otkrice-u-srbiji-koje-staje-na-dlan-neocekivan-nalaz-star-7000-godina-foto-1145346863.html
https://sveoarheologiji.com/arheoloska-iskopavanja-na-nalazistu-gradiste-u-idosu-kod-kikinde-intervju-sa-nedom-mirkovic-maric/
анимљиво је да са истог подручја познајемо и друге налазе дугмади и перли од шкољки, али они припадају млађим епохама, што чини да ово дугме из Иђоша представља најстарији слој једне традиције која је трајала миленијумима.
Материјал од кога је дугме израђено припада роду Glycymeris, робусним морским шкољкама које насељавају Јадран и Средоземље, а чије љуске могу достићи преко десет центиметара у пречнику и имати зидове дебљине погодне за обраду. Управо та дебљина чинила их је идеалним за израду плочица, дугмади и перли. Сличну улогу у неолитској култури имала је и добро позната Spondylus шкољка, чије пурпурне љуске нису биле само материјал већ и симбол престижа – налазиле су се у гробовима, носиле као накит и биле маркер друштвеног статуса. Оба рода шкољки нађена су у изузетно великом броју по читавој Панонији, у Поморављу и дубоко у унутрашњости Балкана, далеко од мора, што јасно сведочи о њиховој улози у широкој мрежи трговачких размена која је повезивала медитеранске обале са централном Европом.
Ипак, археолошка слика остаје непотпуна. Док у равничарским налазиштима имамо стотине предмета од морских шкољки, на обали готово да нема сигурних примера винчанских артефаката. Ово ствара загонетку: ако је размена била двосмерна, зашто немамо доказе о „повратној трговини“? Да ли су винчанци извозили своје металуршко знање, керамику или можда чак пољопривредне производе који нису могли да се очувају у археолошком запису? Или је у питању нешто друго што није на праив начин истражено и објашњено? У сваком случају, бројност Glycymeris и Spondylus шкољки у срцу Балкана показује да није реч о случајним налазима већ о добро организованим токовима размене, чије пуне размере тек наслућујемо.
Сама техника израде дугмета сведочи о високом нивоу умећа винчанских занатлија.
Први корак био је избор материјала – морала се употребити свеже или недавно угинула љуска Glycymeris, јер је фосилна сувише крта и ломљива. На обали се бирала најробуснија шкољка, чији зидови достижу неколико милиметара дебљине.
Затим је следило грубо обликовање: комад љуске је одломљен и постављен на камену подлогу, а затим сечивом од кремена постепено довођен у жељени облик. Тек након тога почињала је абразија, трљање о камен или пешчану плочу, све док се није добила плочица дебљине 3–4 мм.
Најосетљивији корак било је бушење рупица. За то се користила лучна бушилица са оштрим каменим или коштаним врхом. Бушило се са обе стране како би се избегло пуцање љуске и да би се рупице састале у средини без оштрих ивица.
Коначно, предмет је пролазио кроз фазу финиширања: заобљавале су се ивице, фасетирао обод и глачао цео предмет док не би попримио гладак сјај. Резултат није био тек функционалан комад одеће, већ уметнички предмет, сведочанство естетике и префињене израде винчанске културе.
Управо појава оваквог предмета нам открива и скок у начину размишљања. Дугме није нужан предмет за преживљавање – оно претпоставља одећу која се може закопчати и откопчати, што значи сложеније кројеве и вишеслојност у облачењу. У археолошкој литератури о Винчи и раном неолиту текстил се ретко помиње, јер се органски материјал тешко очувао, али тегови за разбоје и микроскопски трагови влакана сведоче да је ткање већ било развијено. Уколико су носили огртаче или појасеве који су захтевали причвршћивање, дугме је било логично решење. Оно није само украс већ доказ потребе за функционалним затварањем и новом врстом удобности у свакодневном животу.
Да је у питању био тек први корак, очекивали бисмо кружну дугмад, која природно настају шмирглањем љуске. Али у Иђошу имамо квадратно дугме, што није природан облик већ резултат свесне геометријске намере. То показује да је иза њега већ постојала традиција употребе дугмади – од једноставних до естетски и симболички промишљених. За такав предмет било је потребно не само умеће обраде већ и осећај за симетрију, меру и геометрију – оне исте принципе који ће касније постати темељ цивилизацијског напретка.
Закључак се намеће сам: дугме из Иђоша није почетак већ велики домет једне прастаре традиције. То нас подсећа да је историја заната, украса и симбола увек уједно и историја човека који у свему тражи смисао и ред.
