Na lokalitetu Gradište u Iđošu kod Kikinde, arheolozi su pre nekoliko godina otkrili predmet koji, po našem mišljenju nije izazvao dovoljnu pažnju – malo, kvadratno dugme izrađeno od školjke. Njegova starost procenjena je na oko 7000 godina, što ga svrstava u rani neolit i u okvir vinčanske kulture. Upravo ovaj nalaz čini ga verovatno najstarijim dugmetom na svetu koje nije samo ukrasni disk već funkcionalan predmet sa izbušenim rupicama. Zasluga za ovaj pronalazak pripada dr Miroslavu Mariću i njegovoj arheološkoj ekipi.
Do sada nigde u svetu nije pronađeno sigurno starije dugme. Jedini nalaz slične starosti potiče iz Mehrgarha u današnjem Pakistanu, gde je otkriven perforirani disk od školjke, ali i dalje nije jasno da li je uopšte služio kao dugme ili kao privezak. Decenijama je u arheologiji vladalo uverenje da su najstarija dugmad mlađa za hiljadu do dve godina, uglavnom iz bronzanog doba ili kasnog neolita, kada se javljaju prvi sigurni nalazi u Evropi i Aziji. Otkriće iz Iđoša bi trebalo da pomeri i ove granice ali se nažalost o tome nakon prvih udarnih izveštaja sa terena više ne govori.
Medijske izveštaje o ovom otkriću možete pročitati na sledećim linkovima:
https://sputnikportal.rs/20221030/veliko-arheolosko-otkrice-u-srbiji-koje-staje-na-dlan-neocekivan-nalaz-star-7000-godina-foto-1145346863.html
https://sveoarheologiji.com/arheoloska-iskopavanja-na-nalazistu-gradiste-u-idosu-kod-kikinde-intervju-sa-nedom-mirkovic-maric/
animljivo je da sa istog područja poznajemo i druge nalaze dugmadi i perli od školjki, ali oni pripadaju mlađim epohama, što čini da ovo dugme iz Iđoša predstavlja najstariji sloj jedne tradicije koja je trajala milenijumima.
Materijal od koga je dugme izrađeno pripada rodu Glycymeris, robusnim morskim školjkama koje naseljavaju Jadran i Sredozemlje, a čije ljuske mogu dostići preko deset centimetara u prečniku i imati zidove debljine pogodne za obradu. Upravo ta debljina činila ih je idealnim za izradu pločica, dugmadi i perli. Sličnu ulogu u neolitskoj kulturi imala je i dobro poznata Spondylus školjka, čije purpurne ljuske nisu bile samo materijal već i simbol prestiža – nalazile su se u grobovima, nosile kao nakit i bile marker društvenog statusa. Oba roda školjki nađena su u izuzetno velikom broju po čitavoj Panoniji, u Pomoravlju i duboko u unutrašnjosti Balkana, daleko od mora, što jasno svedoči o njihovoj ulozi u širokoj mreži trgovačkih razmena koja je povezivala mediteranske obale sa centralnom Evropom.
Ipak, arheološka slika ostaje nepotpuna. Dok u ravničarskim nalazištima imamo stotine predmeta od morskih školjki, na obali gotovo da nema sigurnih primera vinčanskih artefakata. Ovo stvara zagonetku: ako je razmena bila dvosmerna, zašto nemamo dokaze o „povratnoj trgovini“? Da li su vinčanci izvozili svoje metalurško znanje, keramiku ili možda čak poljoprivredne proizvode koji nisu mogli da se očuvaju u arheološkom zapisu? Ili je u pitanju nešto drugo što nije na praiv način istraženo i objašnjeno? U svakom slučaju, brojnost Glycymeris i Spondylus školjki u srcu Balkana pokazuje da nije reč o slučajnim nalazima već o dobro organizovanim tokovima razmene, čije pune razmere tek naslućujemo.
Sama tehnika izrade dugmeta svedoči o visokom nivou umeća vinčanskih zanatlija.
Prvi korak bio je izbor materijala – morala se upotrebiti sveže ili nedavno uginula ljuska Glycymeris, jer je fosilna suviše krta i lomljiva. Na obali se birala najrobusnija školjka, čiji zidovi dostižu nekoliko milimetara debljine.
Zatim je sledilo grubo oblikovanje: komad ljuske je odlomljen i postavljen na kamenu podlogu, a zatim sečivom od kremena postepeno dovođen u željeni oblik. Tek nakon toga počinjala je abrazija, trljanje o kamen ili peščanu ploču, sve dok se nije dobila pločica debljine 3–4 mm.
Najosetljiviji korak bilo je bušenje rupica. Za to se koristila lučna bušilica sa oštrim kamenim ili koštanim vrhom. Bušilo se sa obe strane kako bi se izbeglo pucanje ljuske i da bi se rupice sastale u sredini bez oštrih ivica.
Konačno, predmet je prolazio kroz fazu finiširanja: zaobljavale su se ivice, fasetirao obod i glačao ceo predmet dok ne bi poprimio gladak sjaj. Rezultat nije bio tek funkcionalan komad odeće, već umetnički predmet, svedočanstvo estetike i prefinjene izrade vinčanske kulture.
Upravo pojava ovakvog predmeta nam otkriva i skok u načinu razmišljanja. Dugme nije nužan predmet za preživljavanje – ono pretpostavlja odeću koja se može zakopčati i otkopčati, što znači složenije krojeve i višeslojnost u oblačenju. U arheološkoj literaturi o Vinči i ranom neolitu tekstil se retko pominje, jer se organski materijal teško očuvao, ali tegovi za razboje i mikroskopski tragovi vlakana svedoče da je tkanje već bilo razvijeno. Ukoliko su nosili ogrtače ili pojaseve koji su zahtevali pričvršćivanje, dugme je bilo logično rešenje. Ono nije samo ukras već dokaz potrebe za funkcionalnim zatvaranjem i novom vrstom udobnosti u svakodnevnom životu.
Da je u pitanju bio tek prvi korak, očekivali bismo kružnu dugmad, koja prirodno nastaju šmirglanjem ljuske. Ali u Iđošu imamo kvadratno dugme, što nije prirodan oblik već rezultat svesne geometrijske namere. To pokazuje da je iza njega već postojala tradicija upotrebe dugmadi – od jednostavnih do estetski i simbolički promišljenih. Za takav predmet bilo je potrebno ne samo umeće obrade već i osećaj za simetriju, meru i geometriju – one iste principe koji će kasnije postati temelj civilizacijskog napretka.
Zaključak se nameće sam: dugme iz Iđoša nije početak već veliki domet jedne prastare tradicije. To nas podseća da je istorija zanata, ukrasa i simbola uvek ujedno i istorija čoveka koji u svemu traži smisao i red.
