О овој теми писао је веома добар портал ЦОГНИАРЦХАЕ на енглеском, позивамо вас да их пратите:
https://cogniarchae.com/2025/08/12/serbia-home-to-europes-first-domestic-cats
Проблем званичне теорије
Да објаснимо сада где лежи проблем у званичном закључивању. Као и обично све почиње од претпоставке – пољопривреда је настала на Блиском истоку, тамо постоји дивља мачка и онда је аутоматски закључено да је тамо и припитомљена. Правих доказа нема јер су кости мачака за које се сигурно зна да су припитомљене најстарије пронађене на Кипру, а оне на блиском истоку су чак и нешто млађе од наших локалитета. Морамо опет да укажемо да се оно што нам се представља као сигуран археолошки податак уствари заснива на више претпоставки у низу и на веровању да је тако. Као сигуран показатељ да је мачка дошла са Блиског истока узима се једна претпоставка: наиме припитомљена мачка није иста врста као и данашња Европска дивља мачка, и ту врсту зову Источна дивља мачка или Афричка дивља мачка. Она данас природно живи на Блиском истоку и Африци али не постоји ништа што би могло сигурно да каже да их у прошлости није било на нашим просторима, дакле то је само претпоставка.
Претпостављено подручје распрострањења две врсте дивље мачке у прошлости. Питома мачка потиче од Источне дивље мачке, али се укрштала са Европском дивљом мачком.
Археолошки је потврђен самостални развој пољопривреде на више наших локалитета, један од њих је Благотин. Сасвим је могуће да је и припитомљавање мачке кренуло баш одавде.
Када уђете детаљније у литературу на ту тему наилазите на те изјаве, претпоставља се да је мачка припитомљена негде у зони плодног полумесеца, или верује се да је мачка дошла, а првим земљорадницима у Европу… претпоставља се, верује се… у реду неке ствари се не знају сигурно, али од тих претпоставки и веровања направљена је чврста реконструкција која већ јако дуго стоји као наратив. Можете замислити чак и за обраду метала се и даље претпоставља и верује да је почела на блиском истоку иако је метал из винче неколико векова или чак хиљаду година старији али и даље је наратив да је и то дошло са Блиског истока само још треба да се нађе потврда за то.
Нажалост прошлост у Србији на званичном нивоу је врло тешко анализирати због толиког броја предубеђења која владају, од измишљеног касног досељавања, преко огромног броја народа који се овде наводно смењују у невероватно кратким периодима без трагова сукоба и или претапања… па је такво проучавање прошлости свима који су се освестили постало смешно и често одбацују и оно што је сасвим добро. Питањем домаће мачке код нас се нису ни бавили а и на светском нивоу постоји тај проблем предубеђења да је све дошло са Блиског истока. Свакако да је тај регион био развијен и да су неке ствари ту откривене али зашто се он помсатра издвојено, па су наводно ти први земљорадници дошли са Блиског истока, а шта ако су то били исти људи који су били у сталној размени добара и искустава и на Балкану и у Малој Азији?
Мачке у Винчи
Један од значајних доказа за домаће мачке на нашем простору су и најранији њихови прикази. У неолитској винчанској цивилизацији, пронађени су посебни артефакти – попут поклопаца и посуда – који имају облик мачјих глава. Постоје и другачија тумачења, да су у питању рецимо сове, и могуће је да је неки број тих поклопаца представљао другу животињу, али већина и превише подсећа на мачку: издужене троугласте уши и издвојена њушка утиснути у глину пре око седам хиљада година. Ове про-сопоморфне посуде (посуде са поклопцем у облику лица животиње) можда су представљале кућно божанство или тотем – ово је чест начин тумачења коме прибегавају археолози, а суштина може бити и другачија ако се у њима чувала храна мачка је симболично и спиритуално додатно чувала садржај управо од мишева… Слично томе, у цивилизацији која је наставак винчанске тзв. Кукутени-Трипоље чији је центар био на простору данашње Румуније, пронађена је грнчарија са осликаним мачкама. Ове мачке издужених вратова и високо подигнутих репова вероватно су слављене као заштитнице житарица од глодара.
Просопоморфна посуда из Винчанског доба (на слици реплика израда Милена Николић) и посуда са исцртаним мачкама из Кукутени-Трипоље културе.
Најранији налаз који сигурно говори о домаћој мачки је мачка сахрањена пре више од 9000 година (бар је таква археолошка процена) заједно са човеком. На Кипру иначе нема трагова присуства дивље мачке па је мачка морала доћи воденим путем са људима, а да је у питању домаћа мачка очигледно је зато што је сахрањена заједно са човеком. Поред тога нађена је и ова мачја глава од камена, веома слична каснијим винчанским поклопцима.
Реконструкција сахране човека и мачке са Кипра и мачја глава од камена.
Мачка је и сувише савршена
Направићемо мали предах од историје и погледајмо саму мачку – јер она је право чудо живота, готово савршен предатор у малом паковању. За почетак мачке су скоро једини сисари са вертиаклним зеницама. Лисице имају сличне зенице али не толико издужене, код мачке су оне доведене до савршенства. Тај облик омогућава изузетну контролу над количином светлости која пада на мрежњачу. Мачје зенице могу да се раширее у мраку да ухвате и најмањи блесак, а дању да се скупе у танку линију, штитећи око од заслепљујуће светлости – што је способност којом се мало ко у животињском свету може похвалити. Поред тога тај облик омогућава далеко бољу процену растојања и положаја објекта на који се мачка фокусира. Сличне зенице још поседују змије и крокодили. Али за разлику од њих мачка може да види 70 сличица у секунди за разлику од човечјих 24, то јест обичан покрет мачки изгледа као успорен филм. Затим мачка има невероватно брзе реакције, што јој на пример омогућава да избегне напад змије или ухвати муву у лету. Брзина реакције мачке је чак и испод 25 милисекунди, док змији треба 50.
Замислимо само колико би опасна била животиња величине вука или лава, а обдарена тако брзим рефлексима и окретношћу као мачка! Срећом по људе, овај инжењеринг природе остао је ограничен на створење које нам није претња, већ савезник у борби против глодара. Али ту није крај, још неке необичне особине чине мачку идеалним пратиоцем човека. За разлику од великих мачака попут лавова, које своје присуство обележавају урликањем и не труде се да сакрију траг, домаћа мачка је изненађујуће тиха и “пристојна”.
Када се одмара, мачка ће често скупити шапе испод себе да заузима што мање простора. Такође, мачке закопавају свој измет, прикривајући мирисне трагове и то је понашање које карактерише искључиво домаћу мачке и неколико дивљих врста. Обично се сматра да мачке то раде да не изазову пажњу већих предатора иако то није баш сигурно; у домаћим условима, ова навика значи да мачка одржава кућу чистијом, као да је “дизајнирана” да што мање смета укућанима. Чак и мачје предење делује као нека врста “биолошке машине за смирење”: фреквенције предења (између ~25 и 150 Хз) познато је да поспешују зарастање костију и ткива – и код саме мачке, а и код људи. Све у свему, домаћа мачка је као склопљена од најбољих карактеристика – невелика, гипка, тиха, самочистећа и нежна када треба, а опет смртоносна за мишеве. Поред мишева мачка лови и змије и гуштере и друге сличне потенцијално опасне животиње, што је велика помоћ када се живело у природи. Добили смо савршеног минијатурног ловца који нам помаже у борби против штеточина, а притом је премален да би могао да нашкоди човеку. Само можемо да се запитамо да ли су све ове особине могле да настану случајно!?
Откуд реч “мачка” – траг језика
Врло необична паралела је да се реч мачка користи управо тамо где је мачка почела да се шири по Европи, Од Србије па до Словачке сви говоре мачка, али и у Бугарској где је уобичајена реч за мачку котка, користи се и маца, док рецимо Румунски управо открива суштину, садашња реч за мачку је писика, и кажу да је то по ономатопеји дозивања пис (занимљиво кажу да тако дозивају мачке), али та реч је настала у 19. веку. Раније речи су мâță, и цăтуșă.
Битно је да нагласимо да је сва језичка анализа у овом тексту (и у емисији) само оквирна, да би се у њу ушло дубље потребно је много више истраживања. Ми показујемо на шта се мора обратити пажња а није никад у званичним анализама, и надамо се да ће доћи до истраживања са уважавањем стварне прошлости.
Осим речи мачка, скоро сви европски језици али и шире и турски рецимо такође користе изведенице од речи кот: цат (енглески), Катзе (немачки), гатто (италијански), гата (грчки), кочка (пољски), кошка (руски) Званично тумачење ће нам и показати дубину заблуде око порекла речи јер се каже да је та реч латинског порекла од речи цаттус/цатта. То је наравно немогуће и за почетак да кажемо да је цаттус нов латински израз: појавио се тек у касном периоду, као позајмљеница из неког другог језика, јер класични Латини су користили фелис. Цаттус нема ни значење нити се моће извести из било које латинске речи. Одакле је стигао тај цаттус? Пошто званична наука не може да призна истину о старости и раширености срског језика изводе се теорије на гранци лудила – па се помиње порекло из Африке: у нубијском језику постоји реч кадīс за дивљу мачку, у берберском каддиска за мачку и сл.
Званична етимологија латинског цаттус:
https://en.wiktionary.org/wiki/cattus#Latin
Званична етимологија речи кот:
https://en.wiktionary.org/wiki/Reconstruction:Proto-Slavic/kot%D1%8A
Званична етимологија речи маца:
https://en.wiktionary.org/wiki/Reconstruction:Proto-Slavic/maca
Оригинална латинска реч за мачку је фелис:
https://en.wiktionary.org/wiki/feles#Latin
Оригинална грчка реч за мачку је αἴλουρος:
https://en.wiktionary.org/wiki/αἴλουρος
Италијанска дијалектска реч за мачку мицио:
https://en.wiktionary.org/wiki/micio#Italian
Али у српском језику и другим словенским језицима корен кот се појављује веома широко, чак се и каже коти се као мачка, што се може извести од особине мачке да се брзо размножава, али постоји и други слој јер се мачка савија у круг кад лежи, а тај појам који означава нешто округло је јако раширен па имамо котао, котарицу (која је и округла али у њој лако може да се окоти мачка), котрљање, котур, котар и још много изведеница. Најважнија ствар код разматрања корена имена за мачку је уопште начин како се примају нове речи. Скоро је немогуће да се прими нова реч за већ познату домаћу животињу и у једном језику а поготову у скоро свим европским језицима. Та реч морала је имати дубок корен у прајезику свуда тамо где је мачка била позната пре тог таласа ширења услед римских освајања.
Пошто знамо да Римљани никад нису освојили ни предео Русије ни Пољске, а мачка је у Пољској позната барем 6.000 година сасвим је јасно да је језик из ког је настала реч са основом кот или кат српског тј словенског порекла. И као таква ушла је и у латински језик.
У централном делу где је мачка најдуже позната постоји дакле и други назив, највероватније ономатопејског порекла маца или мачка али је могуће да се користила и реч са основом кот, а то се види и у подручју Румуније, Бугарске итд где су заступљене обе речи. Можда та реч и није ономатопејског порекла него описног, често се заборавља при тој анализи да и неке биљке имају делове који се зову маце, најчешће светови или плодови који изгледом подсећају на мачје крзно, па имамо сваког пролећа проблеме са мацама од тополе (тамо где има топола) које лете свуда.
Друго значење те речи маца или мачка где се она преносно односи на лепу жену, такође је присутно у свим тим језицима и то опет верованто од давнине, можда и од неолита, где је јасно да се те сообине изводе од особина мачке. Можемо и изнети један од предлога за тумачење именовања мачке, тамо где је мачка већ дуго живела са људима њене особине или начин на који су је људи дозивали били су важнији за именовање, а тамо где је мачка накнадно дошла, па је показала своју вредност у заштити домаћинства верованто је најважније било да се она брзо и размножава – коти, па може да постане помоћник већем и већем броју људи.
Мачка у нашим предањима – чувар прага између светова
Мачка је одувек имала посебно место у народним веровањима. У српској и уопште словенској митологији, мачка је гранично биће – повезује дом и дивљину, свет живих и свет мртвих. Наши преци су је сматрали помало мистериозном: за разлику од пса који је потпуно одан и “прочитан”, мачка као да нешто таји, као да види оно што ми не видимо. Позната је изрека да мачка има девет живота, која постоји у нашем народу исто као и у биртанском фолклору. У многим другим културама се спомиње другачији број – на пример, у већем делу Европе (Немачка, Шпанија, Италија, па и Грчка) говори се да мачка има седам живота, док у неким арапским предањима чак кажу да има шест. Врло је интересантно поклапање нашег митолошког броја 9 живота са британским и ирским.
Једна веома занимљива народна прича говори како је Свети Сава преноћио у колиби код домаћина који су се жалили на мишеве и током ноћи од рукавица уз Божју помоћ створио мачке које су потаманиле мишеве. У овој причи препознајемо прастари слој, где се опет хвали гостопримство као веома важна особина, која је опет најкарактеристичнија за наше претек па се овде појављује Свети Сава као посредник који доноси Божји дар, тј мачку, а видели смо већ колико су необичне особине мачке. У нашим народним причама мачка је често приказана као лукава и домишљата – сетимо се само басни о мачки и лисици или анегдота у којима мачка надмудри ђавола. У неким крајевима се веровало да мачка може осетити присуство духова, па ако се укопа у једну тачку и буљи у празан зид, можда прати нешто што људско око не види. Постојало је и мрачно веровање везано за вампире: ако би мачка прескочила преко покојника пре него што буде сахрањен, страховало се да би то могло оживети мртваца као вампира. Због тога су чувари бдили поред тела да случајно мачка или која друга животиња не пређе преко њега. Овакве приче звуче данас забавно, али оне нам казују колико је мачка сматрана бићем на граници светова – једном шапом у дому поред огњишта, а другом у дивљини и тмини ноћи. Занимљиво, у староегипатској религији мачка је такође имала улогу водича душа: веровало се да ноћу путује у подземни свет и ратује са злим силама. Пошто постоје и друге везе са египатском митологијом које су могле доћи одавде ни ово нас не чуди превише…
Ипак, мачка је углавном у нашем предању више позитивна или неутрална фигура. За разлику од западноевропских средњовековних сујеверја где је црна мачка била сапутник вештице и гласник несреће, код нас је чешће симпатичан лик у бајкама (нпр. прича о мачку отимачу пите), или чак симбол домаћинства. Колико је мачка била важна за домаћинство можемо видети по изреци или клетви истерао му је мачку на оџак, која говори да му је угасио домаћинство, угасио огњиште и отерао мачку… Тек под утицајем каснијих прича из западних земаља понегде се јавља негативнији тон. Али генерално, мачка у словенској традицији чува кућу од злих духова као што је чува од мишева – па је зато ваљало имати мачку у дому. Постојало је веровање да мачка предосећа време и земљотресе, да спава на месту где је добра енергија, што су све начини да се каже да има шесто чуло. На прелазу из XИX у XX век, етнографи су записали обичај да се мачка пушта прва у нову кућу кад се гради – да “истера” зло ако га има. Она пређе праг, прошета кућом, и својим присуством означи територију као безбедну. Можда је то остатак веома, веома старе праксе која потиче још из времена првих неолитских кућа: мачка је чувар амбара, чувар мира од ситних напасти, а у магијском смислу и чувар од злих духова који би да нагризу породичну срећу. Многе узречице и умотворине са мачком говоре колико је у народу била раширена па за нешто што није страшно кажемо мачји кашаљ, за офрље урађен посао кажемо урадио га је ко мачка репом, кад нечега нема каже се иронично појела маца, кад је неко у немаштини каже се нема ни кучета ни мачета, неко се вуче ко пребијена мачка, а уморан човек не види ни белу мачку… мачка се помиње и у небројеним изрекама у комбинацији са мишевима или псом… слажу се ко пас и мачка, кад мачке нема мишеви коло воде…
Погледајте целу емисију на нашем јутјуб каналу:
