Бугари су и током И, и током ИИ светског рата чинили страшне злочине. У Бојнику 17. фебруара 1942. је страдало 90% становништва, и то га чини местом највећег страдања у данашњој Србији. Александар Митић одговара да ли су се Бугари суочили са злочинима својих војски и да ли је било одговорности…
Ова емисија је тешка за гледање и непријатно нас суочава са истином, али ми сматрамо да је било потребно испричати ову причу. Иначе Огњило се не бави новијом историјом, због превише емотивног и поларизованог погледа већине јавности на те догађаје, али кад је реч о српским жртвама и злочинима према нашем народу истина треба да се каже.
17. фебруар 1942. — страдање Бојника и Драговца
На годишњицу злочина обишли смо Бојник у Пустој Реци са историчарем Александром Митићем. На самом стратишту говоримо о догађају који је готово угасио живот овог места. У емисији се наводи 523 поименично пописаних жртава из Бојника и суседног Драговца. Међу убијенима било је више од 150 деце млађе од петнаест година, укључујући четрнаесторо деце до годину дана.
Становништво је доведено на простор крај Пусте реке. Најпре су издвојени и стрељани мушкарци, а затим су убијани жене, деца и старци. Преживели су позивани да устану уз обећање да ће им живот бити поштеђен, после чега је поново отварана ватра. Само малобројни успели су да преживе, често са тешким ранама и трајним последицама.
После стрељања — зима без дома и хране
Страдање није завршено последњим пуцњима. Куће и помоћни објекти су спаљени, залихе хране уништене или однете, а стока опљачкана. Преживели су усред зиме остали без крова над главом и основних услова за живот. Александар Митић у разговору помиње и оне који су накнадно подлегли ранама и последицама преживљеног.
Спомен-плоче показују размере губитка јасније од сваке опште реченице. На њима су заједно исписани дедови, бабе, родитељи и деца, понекад и бебе од свега неколико месеци. Иза сваког имена стоји прекинут живот, а иза многих презимена готово уништена породица.
Сведочанства и питање одговорности
У емисији помињемо књигу историчара Николе П. Илића „Крвави фебруар“, као и документарне филмове „Кад је Пуста Река опустела“ и „Крвави фебруар“. Разговор обухвата и питање послератне одговорности починилаца, судбину преживелих и место овог злочина у јавном памћењу. Бојник заслужује да се о његовим жртвама говори јасно и достојанствено, без потискивања и идеолошких подела.
Погледајте целу емисију
