У емисији Огњила „Тројанов град — ко је заиста био Тројан?“ обишли смо остатке утврђења на Церу и повезали их са старим записима и народним предањима. Ко је господар чије име носе градови и планине? Зашто га народ памти као цара, градитеља и необично биће са три главе? Један од најзанимљивијих трагова води нас до старе српске песме о Тројановом граду, краљевој кћери и јунаку који је избавља од водене немани.
На захтев многобројних гледалаца објављујемо народну песму која говори о Троји, о којој смо говорили у емисији. Сачувана је у више записа, са различитим почецима, именима, појединостима борбе и завршецима. Једну верзију доносимо прилагођену данашњем језику, а уз њу издвајамо још шест записа и њихове најважније разлике. Ово није коначан списак верзија, али је најдетаљнији преглед песме за коју многи тешко могу да поверују да постоји.
Тројанов град, језеро и краљева кћи
Под Тројановим градом налази се језеро, а у њему живи аждаја. Она граду намеће страшан данак: људску жртву. Када дође ред на краљеву јединицу, ни сам владар не може да је сачува. Опрема је као да је удаје, а жали као да је већ умрла. Девојка одлази на обалу, где ће се појавити јунак који спасава и њу и град.
У овим записима избавитељ је свети Ђорђе. Али под хришћанским обликом песме сачуван је читав низ мотива старијег предања: водена неман, жртвовање, краљева кћи и јунак који савладава чудовиште. Посебно је важно што се уз њих сачувало и тројанско име.
Песма објављена 1840. године
За основно читање издвојили смо верзију објављену у Новом сербском летопису Матице српске за 1840. годину, део трећи, књига 52, на странама 70–74. У самом издању насловљена је једноставно: „Народна песма“.
У наставку је радни препис савременим језиком, са осавремењеним правописом и интерпункцијом. Сачувани су старији облици и песнички изрази. Уз препис је доступан и оригинал.
Прочитајте целу песму из 1840.
У песми „баба“ значи отац; „једовита“ — отровна; „надежда“ — нада; „мужај се“ — охрабри се. Име девојке читамо као Дожуда.
Мили Боже! На свем теби хвала,
Ти помажеш сваком у невољи!
Весели се, Босно, земљо равна!
Која јеси на гласу одавна,
Која с’ славиш како си постала,
И ришћанску веру упознала.
У теби се чудно чудо збило,
Чудно чудо прије невиђено,
Ришћанима на славу и дику.
Под Тројаном један језер бише,
У језеру аждаја прибише;
На Тројан је намет наметнула:
На годину по лепу девојку.
Сав се Тројан редом обреди;
Ређало се три године дана,
Три године и пола четврте.
Редак дође на краља тројанска,
Да он даде јединицу ћерку,
Јединицу змији једовитој.
Оправља је од Тројана краљу;
Оправља је к’о да је удаје,
А жали је к’о да је умрла.
А кад ју је сасвим оправио,
Онда јој је тијо беседио:
„С Богом пођи, драго дете моје,
Не моли се Богу ришћанскоме,
Већ се моли богу сребрноме,
Што га ти је саградио баба,
Од сувога и сребра и злата,
Не би ли се на те смиловао,
Не би ли те але избавио.“
За њом иде тројанска краљица,
Па је мајка лепше научила:
„С Богом пођи, драго моје дете,
Ти не слушај родитеља твога,
Не моли се богу сребрноме,
Којег ти је саградио баба,
Саградио од сребра и злата;
Већ се моли Богу истиноме,
Не би ли те Господ избавио,
Од немила јада опростио,
И моли се светитељу Ђурђу,
Ког славимо у прво пролеће.“
Испрати је тројанска краљица,
Она оде зелену језеру,
Поред њега седе у травицу,
Плаче јадна и сузе пролива
И језеро сузама залива;
У плачу је Бога спомињала
И његова света угодника:
„Помоз’, Боже, ришћанска надеждо!
Опрости ме змије аловите,
Свети Ђорђе! Божија делијо,
Не дај мене водит’ у језеро.“
Јави јој се светитељу Ђурђе,
Са небеса кроз плаве облаке,
Долети јој на коњу високу,
Па је њојзи тијо беседио:
„Која ти је голема невоља,
Мила кћери краља тројанскога,
Та Дожудо, лијепа девојко!
Те ти рониш сузе код језера,
И помињеш Бога истинога,
И његова светитеља Ђурђа.“
Девојка му боље одазивље,
Па је њему редом казивала:
Како има ала у језеру,
И како је намет наметнула,
На годину по лепу девојку,
Наметнула на града Тројана,
Како је се Тројан изредио,
Па и њојзи мрзак редак дош’о,
Да допадне змији једовитој.
Кад је Ђурађ речи саслушао,
Онда јој је тијо беседио:
„Не бој ми се, лепото девојко,
Бог је твоје речи саслушао,
Не дам тебе водит’ у језеро.“
Ал’ је она брижна, невесела,
Она плаче и сузе пролива
Те језеро сузама залива,
Па говори Дожуда девојка:
„Прођ’ се тога, незнани јуначе —
Не познајеш алу силовиту,
Која овде у језеру живи;
Она ждере коње оседлане,
И јунаке младе оружане;
Прогутаће и тебе и коња.“
Проговара светитељу Ђурђе:
„Седи доле, Дожудо девојко,
Седи доле у зелену траву,
Да ти метнем главу у криоце,
А не бој се але силовите,
Божја сила, што ју је створила,
Сокрушиће алу силовиту.“
Она седе у зелену траву,
Силази се светитељу Ђурђе,
Силази се са коња витеза,
Па девојци паде у криоце,
Па говори лепоти девојки:
„Богом сестро, Дожудо девојко,
Када видиш аждају проклету
Да се пропне горе проћ’ језера,
Пробуди ме, Бога ти јединог.“
Љуто Ђурђа санак обладао,
Па је Ђурађ одмах и заспао.
Пропиње се аждаја проклета,
Пропиње се горе проћ’ језера,
Да прогута лепоту девојку,
И покрај ње светитеља Ђурђа.
Заплака се Дожуда девојка,
Али не сме да пробуди Ђурђа.
Кану суза на Ђурђево лице,
Те се Ђурађ трже иза санка,
А кад згледа аждају проклету,
Вознесе се на коња витеза,
Осврну се на четири стране,
Јави му се анђео из облака,
Па је њему анђео беседио:
„Мужај се, светитељу Ђурђе,
И уздај се у Бога једнога,
Вознеси се горе под облаке
И прихвати Христово оружје;
Узми копље Христа Спаситеља,
Па се не бој аждаје проклете.“
Кад је Ђурађ речи разабрао,
Анђела је лепо послушао.
Узе га анђео са небеса,
Додаје му небеско оружје:
Бојно копље Христа Спаситеља,
Те се сиђе светитељу Ђурђе,
Па потеже копље Спаситеља,
Те удара аждају проклету,
Прикова јој чељусти за земљу;
Па се диже светитељу Ђурђе,
Узе деву за бијелу руку,
Одведе ју тројанскоме граду,
Па је даје тројанскому краљу,
А господу тројанску заклиње:
„Чујете ли, господо тројанска!
Ви верујте Бога милостива,
Узимајте причешће Божије,
И славите светитеља Ђурђа;
Ако л’ Бога славити нећете,
Јошт ће горег јада напустити,
Да помори и старо и младо.“
Придају се господа тројанска,
Придају се Богу јединоме,
Веруједу Бога истинога,
И славиду светитеља Ђурђа:
Јере им је била дотужала,
Дотужала аждаја проклета:
Град јој даје мито и дарове,
Она на тим није задовољна,
Веће мори и старо и младо,
А Божија сила омилила,
Која скруши аждају проклету.
Погледајте оригинал из 1840. — стране 70–74
Шта нам казује сребрни бог?
Један од најважнијих делова овог записа јесте растанак девојке са родитељима. Отац је упућује да се не моли хришћанском, него сребрном богу који јој је начинио. Мајка јој говори супротно: да се моли Богу истиноме и светитељу Ђурђу, „ког славимо у прво пролеће“.
Тако се у истој породици суочавају стара и нова вера. Ово је појединост која нас враћа предању о Тројановом граду. Милан Ђ. Милићевић у својој детаљној студији „Кнежевина Србија“ је записао слично предање у месту Ширин на Сави.
Град Ширин. пет минута уза Саву, више Митровице. Осем оног што сад испричасмо, има о граду Ширину још и ово:
Живео је, вели се, у њему неки народ, који се молио Богу сребрноме. Самосаздани Бог створи језеро Засавицу, и у њему велику аждају, којој је евака кућа морала дати по једно чељаде да га прогута. Дође тако ред и на цареву кћер. Њу спреме и одведу на место где је аждаја долазила да узме свој оброк. На том месту стајала је јадна царева кћи и плакала. Удари на њу свети Ђорђе, и, дознавши сашта плаче, рекне јој, да се само моли Богу самосазданоме а не сребрноме, па ништа нек се не боји. Она пристане. Ту су њих двоје чекали, и свети Ђорђе јој је заспао на крилу, а она га је, веле, бискала. Јави се аждаја; она (девојка) не смедне будити светитеља, него бризне у плач. Суза падне на лице светом Ђорђу, и он се тргне. Дознавши шта је, скочи, и, убије аждају, те тако народ избави од оте напасти.
Веза народне песме са античким предањем о Троји
Код Диодора Сицилијског (I век пре Христа) налазимо причу о тројанском краљу Лаомедонту, чију земљу пустоши морска неман. По савету пророчишта жребом се бира дете које ће јој бити предато, а жреб пада на краљеву ћерку Хесиону. Оковану девојку затиче Херакле, који потом убија неман. Овај запис налази се у четвртој књизи Историјске библиотеке, 42. поглавље. Прочитајте Диодоров запис, IV, 42, 1–7.
Погледајмо шта се све подудара:
Код Диодора несрећа не почиње тек појавом немани. Посејдонов гнев због Лаомедонта прати и помор становништва и пропаст усева. Заједница тражи избављење, а жреб којим треба одабрати жртву не заобилази ни краљевску кућу. Хесиона је остављена окована на обали, где је затиче Херакле. Владар, дакле, не може да заштити сопствено дете од несреће која погађа читав народ.
Исти редослед основних догађаја јавља се и у нашим песмама. Тројанов град трпи водену неман; становници су приморани да јој предају жртве; када се сви изреде, ред долази и на краљеву кћер. Она одлази до воде као жртва за спас заједнице, а тамо је затиче избавитељ. Посебно је потресан њен испраћај: опремају је као да полази на свадбу, а жале као да је већ умрла. Краљева власт и богатство не могу да је избаве.
Шаулићеви записи омогућавају још једно поређење. У њима несрећи са аждајом претходе болести којима је изложен народ Тројан-града. Код Диодора такође затичемо заједницу погођену и немани и помором. Узрок и верско објашњење нису исти, али се у оба приповедања невоља целог народа разрешава кроз судбину краљеве кћери и долазак јунака. Подударање обухвата читав склоп приче, од страдања заједнице до избављења девојке.
Најважније за истраживање јесте што су у нашим песмама уз тај склоп сачувани Тројан, тројански краљ и тројанска господа. То име непосредно повезује песму са античким записом о Троји. Уз песме стоје и предања о Тројановом граду, језеру и жртвовању, као и запис о Ширину, сребрном богу и царевој кћери. Тако се исти мотиви јављају у песми и у предањима везаним за конкретна места, уз сачувано тројанско име.
Дакле, подудара се читав низ детаља: Троја односно Тројанов град, водена неман, жртвовање, краљева кћи коју отац мора да преда и јунак који је избавља. Све ово никако не може да буде случајност и не може да дође из литературе, у грчкој усменој традицији не постоји ништа томе слично. Дакле све је ово народ морао сачувати од времена епских догађаја и прастарих јунака. Наравно измене су се дешавала током толико времена али суштинска нит је ту.
Херакле из приче подудара се и језички са Јераклом тј Јарилом а Јарило је прволик Светог Ђорђа његова праслика. Зато је ова песма толико важна за наше истраживање: у нашој епици сачувана је прича која се непосредно може упоредити са античким записом о Троји, а уз њу је сачувано и тројанско име. Ту је и детаљ из верзије објављене 1840. године: краљ испраћа ћерку и говори јој да се не моли хришћанском, него сребрном богу. Тако нас сама песма враћа на предање о Ширину и на сребрног бога кога помиње и Каниц у предању о Тројановом граду. А о везама Тројановог града и Троје више можете сазнати из емисије на каналу Троја у Србији за коју ћемо ставити везу у опису емисије.
Шта се мења у седам записа?
| Запис | Појединости које га издвајају |
|---|---|
| Летопис, 1840. | Почиње обраћањем Богу и Босни, земљи… Данак је једна девојка годишње. Отац упућује кћер сребрном богу, мајка Богу истиноме. Ђурађ заспи девојци у крилу; буди га њена суза. Анђео му даје Христово копље. |
| Ђорђевић: рукопис из 1830, објављен 1896. | Девојка се зове Сава. Јављају се Либија, тројански град и данак од девојке и печене овце. Краљ је упућује „алкарану Богу“. Ђорђе савлада и везује змаја; на крају му одсеца главу. Завршетак повезује догађај са Ђурђевданом. |
| Ђорђевић: усмени запис из Медвеђе, објављен 1896. | Потиче од казивача Николе Ђукића. Садржи обраћања слушаоцима, старе идоле и у песми Свети Ђорђе тражи од девојке да остави „акоруне“ и старе идоле. Краљ нуди дарове и кћер, а Ђорђе их одбија и тражи прихватање хришћанства. |
| Јован Хаџи Васиљевић, 1895. | Песма је наведена уз опис остатака библиотеке Николе Ристића. У приложеним странама девојка се зове Сава, јављају се Ђурђевдан, раскошна опрема девојке, копље и војвода Георгије. Крај записа прелази у прозно саопштавање садржаја. |
| Новица Шаулић: „Светитељ Ђорђије убио аждају“, стр. 21–23. | Почиње поделом међу светитељима и Маријином жалбом због народа у Тројану који се моли сребрном богу. После болести настају језеро и аждаја. Краљеву јединицу Саву Ђорђије упућује да се окрене сунцу и истоку и моли Богу истиноме. Аждају погађа копљем у главу. |
| Новица Шаулић: „Безакоње у Тројану граду“, стр. 23–26. | Развијенија песма повезује нарушене породичне и кумовске односе, сребрног бога, девет година болести и данак од овце и девојке. Јединица Сава овде је Савета. Јунак тражи да му прошета зеленка јер га хвата сан; девојка у страху очепи коња. Ђорђије пробада аждају коштуновим копљем, а Савета по повратку сама разбија сребрног бога наџаком. |
| Браћа Миладинов: „Свети Георги (2)“, 1861. | Краљева најмлађа кћи зове се Марија. Уместо хладне воде, из 33 чесме теку сребро и злато; вода се откупљује код немани. Краљ шаље кћер по воду са сребром, златом и сребрним ибриком. Георгије јој заспи у крилу, а буде га њене сузе. По Божјем упутству погађа неман стрелом међу очи и довлачи је у град везану ланцем. Краљ је назван и Латином. После рушења сребрног бога и прихватања Бога јединога, из чесама поново тече вода. |
За разумевање ових разлика важно је разликовати годину објављивања од године рукописа. Ђорђевић је свој први текст штампао 1896, али наводи запис преписивача из 1830. године. Према томе, достављено издање из 1840. јесте раније штампано, док је рукописни сведок који Ђорђевић описује старији. Али најважније је да постоје бројне верзије ове песме сачуване у многим крајевима који сведоче о старини и о каснијем поистовећивању детаљаиз песме са локалном географијом.
Прочитајте и остале записе
Сваки запис отвара се засебно. Уз раније приложене снимке старих издања, ниже доносимо и преписе обе песме из Шаулићеве збирке. Уз сваки препис доступне су фотографије одговарајућих страница.
Тихомир Ђорђевић, први запис — рукопис датиран 1830.
У белешци „Једна белешка“, објављеној у Делу 1896, Тихомир Р. Ђорђевић описује књижицу коју је прегледао у Доњој Речици. Припадала је књигама покојног свештеника Симе Јанићијевића, оца учитеља Филипа Поповића. Ђорђевић преноси запис да је песму преписао учитељ Петар Манојловић 10. октобра 1830. и још једну напомену да је препис начињен према другом тексту. Тај датум сведочи о препису, а не о настанку саме песме.
Тихомир Ђорђевић, други запис — казивање Николе Ђукића из Медвеђе
Ђорђевић је други текст добио преко професора Петра М. Илића. По казивању Николе Ђукића, тежака из Медвеђе, песму је забележио учитељ Тодор Шешић. То је верзија коју смо већ пренели у ранијем чланку Огњила „Јарило и Ђурђевдан: Заборављени корени“.
Јован Хаџи Васиљевић — запис објављен 1895.
У одељку „Остатци библиотеке Николе Ристића“ песма је наведена као српска народна песма са краја једне свеске. Песма је опет без наслова а почетак гласи „Весели се Босно земљо славна“.
Дигитализовано издање Годишњице Николе Чупића, 1895.
Браћа Миладинов — „Свети Георги (2)“: текст на Викиизвору, у савременом македонском правопису.
Две песме из збирке Новице Шаулића
Уз помоћ пријатеља Александра Стефановића прибавили смо још два записа: „Светитељ Ђорђије убио аждају“ и „Безакоње у Тројану граду“, из збирке Новице Шаулића. Обе песме почињу поделом међу светитељима, после које блажена Марија говори о Тројану и народу који се моли сребрном богу. Ту се мотив познат из „Анђела благо дијеле“ непосредно наставља причом о језеру, аждаји и спасавању девојке.
У првој песми девојка је краљева јединица Сава. Светитељ је упућује да се окрене „сунцу и истоку“ и да се моли Богу истиноме, а не сребрноме. Копљем погађа аждају у главу, после чега следи кратак завршетак: „И тадај су Бога припознали.“
У другој се девојка зове Савета. Њен одлазак на језеро поново је представљен као удаја, а уз њу слуге привезују овцу. Јунак долази на зеленку и тражи да му девојка прошета коња јер га хвата сан. У страху од аждаје она очепи коња, после чега јунак скаче и пробада неман. Њено последње померање има огромне размере: испљускује језеро, обавија град и репом дохвата капију.
Посебно је упечатљив крај. Свети Ђорђије поручује девојци да каже оцу да разбије сребрног бога, али она по повратку сама узима велики наџак и разбија га. Док запис из 1840. сукоб старе и нове вере приказује кроз различите савете оца и мајке, овај га доводи до самог уништавања сребрног лика.
Прочитајте: Светитељ Ђорђије убио аждају
Новица Шаулић, Српске народне пјесме, стр. 21–23.
Нити грми, нит’ се земља тресе,
Нити лети студено камење,
Но анђели благо дијељаху:
Светом Петру у сред љета сунце,
А Николи на мору бродове,
А Илији на небу громове,
Блаженици огњевите муње.
Кад анђели благо дијељаху,
Док ево ти блажене Марије,
Она лије сузе низ образе.
А вели јој светитељ Илија:
„Сестро наша блажена Марија,
Што ти лијеш сузе низ образе?
И ’ко смо се јуче дијелили
И тебе смо дио учинили,
Дали смо ти огњевите муње.
Ако ти је на дијелу криво,
Оди сестро да се мијењамо.“
„Брате мио светитељ Илија,
Мене није на дијелу криво.
Ево има три недеље дана,
Како идем по земљици црној,
Те ја дођох у Тројана града
И ту нађох непобожан народ,
Не моле се Богу истиноме,
Но сребрна Бога саковали.“
А вели јој светитељ Илија:
„Припознаће Бога истинога:
Пуштићемо три болести грдне,
Да моримо у Тројану народ.“
Пуштише им три болести грдне
У Тројану граду поганоме,
Не познају Бога истинога,
Но се Богу моле сребрноме.
Пошто виђе светитељ Илија,
Ђе не хоће Бога припознати,
Учинише зелено језеро,
Под Тројаном поганијем градом,
У језеру неситу аждају,
Да прождире у Тројану народ.
Све аждаја народ прождирала.
И бијаше од Тројана краље
И у њега јединица Сава,
Више нема од срца евлада,
Па јој реда на језеро дође,
Да је ждере проклета аждаја.
Када млада на језеро дође,
А изиђе несита аждаја,
Да прождире јединицу Саву.
Докле дође светитељ Ђорђије
И он копље држи у шакама,
Тадај рече јединица Сава:
„Не дај мене неситој аждаји.“
Вели њојзи светитељ Ђорђије:
„Окрени се сунцу и истоку,
Па се моли Богу истиноме.“
Опет вели јединица Сава:
„Не дај мене неситој аждаји.“
А вели јој светитељ Ђорђије:
„Окрени се сунцу и истоку,
Па се моли Богу истиноме,
Не помињи Бога сребрнога.“
Окрену се сунцу и истоку,
Па помену Бога истинога,
Па се моли Богу истиноме,
Не помиње Бога сребрнога.
Свети Ђорђе копље доватио
И аждају у главу згодио.
И тадај су Бога припознали.
Прочитајте: Безакоње у Тројану граду
Новица Шаулић, Српске народне пјесме, стр. 23–26.
Али грми, ал’ се земља тресе?
Нити грми, нит’ се земља тресе,
Но анђели благо дијелили.
Све дијеле што је за којега:
Светом Ђорђу беар и цвијеће,
Светом Спасу биљег на јагањце,
Светом Виду у пољу откосе,
Светом Илиј’ муње и громове.
Док ево ти блажене Марије,
Она рида и сузе пролива.
А пита је светитељ Илија:
„Сестро моја Блажена Марија,
Што ти ридаш и сузе проливаш?
Јеси ли се сестро наједила,
Ђе су браћа благо дијелила?
И тебе су дио оставила,
Тебе муње, а мене громове.“
Проговара блажена Марија:
„О мој брате светитељ Илија,
Ја сам била у Тројану граду,
Ту не има Бога истинога,
Већ вјерују Бога сребрнога,
Ту се свако безакоње ради:
Ту кум кума на мешћему зове,
Ту брат брата не држи за брата,
Ту брат сестру не држи за сестру.“
Проговара светитељ Илија:
„Сестро моја блажена Марија,
Удри муњом, ја ћу громовима.“
Говори му блажена Марија:
„Туј одвише прегодиван народ,
Молићемо Бога истинога,
Да нам даде три болести тешке:
Кугу, муку и трлеу дугу
И оспице што им грди лице,
Не би ли се народ сјетовао.“
Молише се Богу истиноме,
Испросише три болести тешке,
Послаше их у Тројану граду,
Морише их за девет година,
Не може се народ свјетовати.
Проговара блажена Марија:
„О мој брате светитељ Илија,
Не може се народ сјетовати.“
А вели јој светитељ Илија:
„Удри муњом, ја ћу громовима.“
Проговара блажена Марија:
„Ми нећемо светитељ Илија:
Но молити Бога истинога,
Сатворити несито језеро
И у њему неситу аждају,
Све за ручак овцу и ђевојку.“
Замолише Бога истинога,
Сатворише несито језеро,
У језеро неситу аждају,
Одредише овцу и ђевојку,
Једну ручку, а другу вечери.
Тако стаде три године дана,
Све прождире несита аждаја.
Све ђевојке редом с’ изредаше,
Реда дође Савету ђевојку.
Облачи се Савета ђевојка
К’о да неће тамо умирати,
Но к’о да ће с’ млада удавати.
Слуге воде Савету ђевојку,
Код језера, па је оставиле,
Привезаше овцу крај ђевојке,
Замути се несито језеро,
Помоли се несита аждаја.
Колико је несита аждаја,
Прождрла би половину града,
А некмо ли Савету ђевојку.
Још да видиш лијепе ђевојке,
Окрену се сунцу и истоку,
Па се милу Богу замолила.
Док ево ти једнога јунака,
На зеленку к’о па горској вили,
Па говори Савети ђевојци:
„Проводај ми мојега зеленка,
Јер ме нешто санак освојио.“
А моли га лијепа ђевојка:
„Ајд’ отале незнана делијо,
Сад ће изаћ’ несита аждаја
И прождријет’ тебе и зеленка.“
Замути се несито језеро,
Помоли се несита аждаја.
Од стра’ цура коња набојаше,
Очепи га на десницу ногу.
Скочи јунак к’о да се помами,
Па потеже копље коштуново,
Па прибоде неситу аждају.
Колико се мало окренула,
Све језеро једном испљуснула,
Око града пасом опасала,
На капију репом доватила.
Онда јунак био долазио,
Па говори лијепој ђевојци:
„Ја нијесам незнани јуначе,
Него главом светитељ Ђорђије:
Милу си се Богу замолила
И вјерова Бога истинога.
Но ти ајде милу бабу кажи,
Нек развали Бога сребрнога,
Нек вјерује Бога истинога,
Бог ће дићи муке свеколике.“
Онда шета Савета ђевојка,
На далеко слуге угледале,
Који први бану дотрчаје,
Оном даје благо небројено,
Који средњи њему дотрчаје,
Њему чоу недерату даје,
А потоњем коње нејахате.
А не сједа Савета ђевојка,
Већ потеже наџака велика,
А саломи Бога сребрнога,
Па говори своме милу бабу:
„Бог т’ убио, мој премио бабо,
Што ће тебе Бога сребрнога?
Може л’ ико ово сатворити,
Без једнога Бога истинога.“
Посебно сведочанство: „Анђели благо дијеле“
У емисији смо помињали и песму „Анђели благо дијеле“, из збирке Богољуба Петрановића. Ова песма је другачија од до сада набројаних које говоре о спасавању Тројанског града и принцезе у њима се поново се срећу Тројан и сребрни бог. У њој светитељи добијају своје области и дужности, а Марији припада да умири Тројан и успостави закон. Шаулићеви записи показују како се такав почетак спаја са причом о аждаји и спасавању девојке. Петрановићева песма представља посебно сведочанство о Тројану и старој вери.
Становници Тројана у овој песми од сребра су начинили бога и њему се моле. Исти мотив јавља се у краљевим речима у песми из 1840. и у предању о Ширину. У сва три сведочанства тројанско име повезано је са старом вером.
Отворите извор за песму „Анђели благо дијеле“
Богољуб Петрановић, друга књига збирке, песма бр. 1. Прочитајте песму на Викизворнику.
Мотив сребрног бога и Тројана разматра и Веселин Чајкановић у поглављу „Тројан“: Мит и религија у Срба.
Песма која заслужује да остане доступна
Ови записи показују колико појединости може да сачува једна песма. Негде је остало име девојке, негде разговор о старој вери, негде суза која буди јунака, а негде везивање аждаје и повратак у град. Њихово поређење открива и промене и појединости које су опстајале кроз различите облике предања.
Преписи и снимци извора омогућавају непосредно читање и поређење сачуваних варијанти песме.
Извори и даљи трагови
- Новый сербскій лѣтописъ, 1840, део III, књ. 52, „Народна песма“, стр. 70–74.
- Тихомир Р. Ђорђевић, „Једна белешка“, Дело, књ. X, 1896, стр. 452–460.
- Јован Хаџи Васиљевић, Годишњица Николе Чупића, 1895, одељак о остацима библиотеке Николе Ристића, песма на стр. 161–165.
- Богољуб Петрановић, „Анђели благо дијеле“, друга књига збирке, бр. 1.
- Новица Шаулић, Српске народне пјесме, „Светитељ Ђорђије убио аждају“, стр. 21–23, и „Безакоње у Тројану граду“, стр. 23–26.
- Диодор Сицилијски, Историјска библиотека, IV, 42, 1–7.
