U emisiji Ognjila „Trojanov grad — ko je zaista bio Trojan?“ obišli smo ostatke utvrđenja na Ceru i povezali ih sa starim zapisima i narodnim predanjima. Ko je gospodar čije ime nose gradovi i planine? Zašto ga narod pamti kao cara, graditelja i neobično biće sa tri glave? Jedan od najzanimljivijih tragova vodi nas do stare srpske pesme o Trojanovom gradu, kraljevoj kćeri i junaku koji je izbavlja od vodene nemani.
Na zahtev mnogobrojnih gledalaca objavljujemo narodnu pesmu koja govori o Troji, o kojoj smo govorili u emisiji. Sačuvana je u više zapisa, sa različitim počecima, imenima, pojedinostima borbe i završecima. Jednu verziju donosimo prilagođenu današnjem jeziku, a uz nju izdvajamo još šest zapisa i njihove najvažnije razlike. Ovo nije konačan spisak verzija, ali je najdetaljniji pregled pesme za koju mnogi teško mogu da poveruju da postoji.
Trojanov grad, jezero i kraljeva kći
Pod Trojanovim gradom nalazi se jezero, a u njemu živi aždaja. Ona gradu nameće strašan danak: ljudsku žrtvu. Kada dođe red na kraljevu jedinicu, ni sam vladar ne može da je sačuva. Oprema je kao da je udaje, a žali kao da je već umrla. Devojka odlazi na obalu, gde će se pojaviti junak koji spasava i nju i grad.
U ovim zapisima izbavitelj je sveti Đorđe. Ali pod hrišćanskim oblikom pesme sačuvan je čitav niz motiva starijeg predanja: vodena neman, žrtvovanje, kraljeva kći i junak koji savladava čudovište. Posebno je važno što se uz njih sačuvalo i trojansko ime.
Pesma objavljena 1840. godine
Za osnovno čitanje izdvojili smo verziju objavljenu u Novom serbskom letopisu Matice srpske za 1840. godinu, deo treći, knjiga 52, na stranama 70–74. U samom izdanju naslovljena je jednostavno: „Narodna pesma“.
U nastavku je radni prepis savremenim jezikom, sa osavremenjenim pravopisom i interpunkcijom. Sačuvani su stariji oblici i pesnički izrazi. Uz prepis je dostupan i original.
Pročitajte celu pesmu iz 1840.
U pesmi „baba“ znači otac; „jedovita“ — otrovna; „nadežda“ — nada; „mužaj se“ — ohrabri se. Ime devojke čitamo kao Dožuda.
Mili Bože! Na svem tebi hvala,
Ti pomažeš svakom u nevolji!
Veseli se, Bosno, zemljo ravna!
Koja jesi na glasu odavna,
Koja s’ slaviš kako si postala,
I rišćansku veru upoznala.
U tebi se čudno čudo zbilo,
Čudno čudo prije neviđeno,
Rišćanima na slavu i diku.
Pod Trojanom jedan jezer biše,
U jezeru aždaja pribiše;
Na Trojan je namet nametnula:
Na godinu po lepu devojku.
Sav se Trojan redom obredi;
Ređalo se tri godine dana,
Tri godine i pola četvrte.
Redak dođe na kralja trojanska,
Da on dade jedinicu ćerku,
Jedinicu zmiji jedovitoj.
Opravlja je od Trojana kralju;
Opravlja je k’o da je udaje,
A žali je k’o da je umrla.
A kad ju je sasvim opravio,
Onda joj je tijo besedio:
„S Bogom pođi, drago dete moje,
Ne moli se Bogu rišćanskome,
Već se moli bogu srebrnome,
Što ga ti je sagradio baba,
Od suvoga i srebra i zlata,
Ne bi li se na te smilovao,
Ne bi li te ale izbavio.“
Za njom ide trojanska kraljica,
Pa je majka lepše naučila:
„S Bogom pođi, drago moje dete,
Ti ne slušaj roditelja tvoga,
Ne moli se bogu srebrnome,
Kojeg ti je sagradio baba,
Sagradio od srebra i zlata;
Već se moli Bogu istinome,
Ne bi li te Gospod izbavio,
Od nemila jada oprostio,
I moli se svetitelju Đurđu,
Kog slavimo u prvo proleće.“
Isprati je trojanska kraljica,
Ona ode zelenu jezeru,
Pored njega sede u travicu,
Plače jadna i suze proliva
I jezero suzama zaliva;
U plaču je Boga spominjala
I njegova sveta ugodnika:
„Pomoz’, Bože, rišćanska nadeždo!
Oprosti me zmije alovite,
Sveti Đorđe! Božija delijo,
Ne daj mene vodit’ u jezero.“
Javi joj se svetitelju Đurđe,
Sa nebesa kroz plave oblake,
Doleti joj na konju visoku,
Pa je njojzi tijo besedio:
„Koja ti je golema nevolja,
Mila kćeri kralja trojanskoga,
Ta Dožudo, lijepa devojko!
Te ti roniš suze kod jezera,
I pominješ Boga istinoga,
I njegova svetitelja Đurđa.“
Devojka mu bolje odazivlje,
Pa je njemu redom kazivala:
Kako ima ala u jezeru,
I kako je namet nametnula,
Na godinu po lepu devojku,
Nametnula na grada Trojana,
Kako je se Trojan izredio,
Pa i njojzi mrzak redak doš’o,
Da dopadne zmiji jedovitoj.
Kad je Đurađ reči saslušao,
Onda joj je tijo besedio:
„Ne boj mi se, lepoto devojko,
Bog je tvoje reči saslušao,
Ne dam tebe vodit’ u jezero.“
Al’ je ona brižna, nevesela,
Ona plače i suze proliva
Te jezero suzama zaliva,
Pa govori Dožuda devojka:
„Prođ’ se toga, neznani junače —
Ne poznaješ alu silovitu,
Koja ovde u jezeru živi;
Ona ždere konje osedlane,
I junake mlade oružane;
Progutaće i tebe i konja.“
Progovara svetitelju Đurđe:
„Sedi dole, Dožudo devojko,
Sedi dole u zelenu travu,
Da ti metnem glavu u krioce,
A ne boj se ale silovite,
Božja sila, što ju je stvorila,
Sokrušiće alu silovitu.“
Ona sede u zelenu travu,
Silazi se svetitelju Đurđe,
Silazi se sa konja viteza,
Pa devojci pade u krioce,
Pa govori lepoti devojki:
„Bogom sestro, Dožudo devojko,
Kada vidiš aždaju prokletu
Da se propne gore proć’ jezera,
Probudi me, Boga ti jedinog.“
Ljuto Đurđa sanak obladao,
Pa je Đurađ odmah i zaspao.
Propinje se aždaja prokleta,
Propinje se gore proć’ jezera,
Da proguta lepotu devojku,
I pokraj nje svetitelja Đurđa.
Zaplaka se Dožuda devojka,
Ali ne sme da probudi Đurđa.
Kanu suza na Đurđevo lice,
Te se Đurađ trže iza sanka,
A kad zgleda aždaju prokletu,
Voznese se na konja viteza,
Osvrnu se na četiri strane,
Javi mu se anđeo iz oblaka,
Pa je njemu anđeo besedio:
„Mužaj se, svetitelju Đurđe,
I uzdaj se u Boga jednoga,
Voznesi se gore pod oblake
I prihvati Hristovo oružje;
Uzmi koplje Hrista Spasitelja,
Pa se ne boj aždaje proklete.“
Kad je Đurađ reči razabrao,
Anđela je lepo poslušao.
Uze ga anđeo sa nebesa,
Dodaje mu nebesko oružje:
Bojno koplje Hrista Spasitelja,
Te se siđe svetitelju Đurđe,
Pa poteže koplje Spasitelja,
Te udara aždaju prokletu,
Prikova joj čeljusti za zemlju;
Pa se diže svetitelju Đurđe,
Uze devu za bijelu ruku,
Odvede ju trojanskome gradu,
Pa je daje trojanskomu kralju,
A gospodu trojansku zaklinje:
„Čujete li, gospodo trojanska!
Vi verujte Boga milostiva,
Uzimajte pričešće Božije,
I slavite svetitelja Đurđa;
Ako l’ Boga slaviti nećete,
Jošt će goreg jada napustiti,
Da pomori i staro i mlado.“
Pridaju se gospoda trojanska,
Pridaju se Bogu jedinome,
Verujedu Boga istinoga,
I slavidu svetitelja Đurđa:
Jere im je bila dotužala,
Dotužala aždaja prokleta:
Grad joj daje mito i darove,
Ona na tim nije zadovoljna,
Veće mori i staro i mlado,
A Božija sila omilila,
Koja skruši aždaju prokletu.
Pogledajte original iz 1840. — strane 70–74
Šta nam kazuje srebrni bog?
Jedan od najvažnijih delova ovog zapisa jeste rastanak devojke sa roditeljima. Otac je upućuje da se ne moli hrišćanskom, nego srebrnom bogu koji joj je načinio. Majka joj govori suprotno: da se moli Bogu istinome i svetitelju Đurđu, „kog slavimo u prvo proleće“.
Tako se u istoj porodici suočavaju stara i nova vera. Ovo je pojedinost koja nas vraća predanju o Trojanovom gradu. Milan Đ. Milićević u svojoj detaljnoj studiji „Kneževina Srbija“ je zapisao slično predanje u mestu Širin na Savi.
Grad Širin. pet minuta uza Savu, više Mitrovice. Osem onog što sad ispričasmo, ima o gradu Širinu još i ovo:
Živeo je, veli se, u njemu neki narod, koji se molio Bogu srebrnome. Samosazdani Bog stvori jezero Zasavicu, i u njemu veliku aždaju, kojoj je evaka kuća morala dati po jedno čeljade da ga proguta. Dođe tako red i na carevu kćer. Nju spreme i odvedu na mesto gde je aždaja dolazila da uzme svoj obrok. Na tom mestu stajala je jadna careva kći i plakala. Udari na nju sveti Đorđe, i, doznavši sašta plače, rekne joj, da se samo moli Bogu samosazdanome a ne srebrnome, pa ništa nek se ne boji. Ona pristane. Tu su njih dvoje čekali, i sveti Đorđe joj je zaspao na krilu, a ona ga je, vele, biskala. Javi se aždaja; ona (devojka) ne smedne buditi svetitelja, nego brizne u plač. Suza padne na lice svetom Đorđu, i on se trgne. Doznavši šta je, skoči, i, ubije aždaju, te tako narod izbavi od ote napasti.
Veza narodne pesme sa antičkim predanjem o Troji
Kod Diodora Sicilijskog (I vek pre Hrista) nalazimo priču o trojanskom kralju Laomedontu, čiju zemlju pustoši morska neman. Po savetu proročišta žrebom se bira dete koje će joj biti predato, a žreb pada na kraljevu ćerku Hesionu. Okovanu devojku zatiče Herakle, koji potom ubija neman. Ovaj zapis nalazi se u četvrtoj knjizi Istorijske biblioteke, 42. poglavlje. Pročitajte Diodorov zapis, IV, 42, 1–7.
Pogledajmo šta se sve podudara:
Kod Diodora nesreća ne počinje tek pojavom nemani. Posejdonov gnev zbog Laomedonta prati i pomor stanovništva i propast useva. Zajednica traži izbavljenje, a žreb kojim treba odabrati žrtvu ne zaobilazi ni kraljevsku kuću. Hesiona je ostavljena okovana na obali, gde je zatiče Herakle. Vladar, dakle, ne može da zaštiti sopstveno dete od nesreće koja pogađa čitav narod.
Isti redosled osnovnih događaja javlja se i u našim pesmama. Trojanov grad trpi vodenu neman; stanovnici su primorani da joj predaju žrtve; kada se svi izrede, red dolazi i na kraljevu kćer. Ona odlazi do vode kao žrtva za spas zajednice, a tamo je zatiče izbavitelj. Posebno je potresan njen ispraćaj: opremaju je kao da polazi na svadbu, a žale kao da je već umrla. Kraljeva vlast i bogatstvo ne mogu da je izbave.
Šaulićevi zapisi omogućavaju još jedno poređenje. U njima nesreći sa aždajom prethode bolesti kojima je izložen narod Trojan-grada. Kod Diodora takođe zatičemo zajednicu pogođenu i nemani i pomorom. Uzrok i versko objašnjenje nisu isti, ali se u oba pripovedanja nevolja celog naroda razrešava kroz sudbinu kraljeve kćeri i dolazak junaka. Podudaranje obuhvata čitav sklop priče, od stradanja zajednice do izbavljenja devojke.
Najvažnije za istraživanje jeste što su u našim pesmama uz taj sklop sačuvani Trojan, trojanski kralj i trojanska gospoda. To ime neposredno povezuje pesmu sa antičkim zapisom o Troji. Uz pesme stoje i predanja o Trojanovom gradu, jezeru i žrtvovanju, kao i zapis o Širinu, srebrnom bogu i carevoj kćeri. Tako se isti motivi javljaju u pesmi i u predanjima vezanim za konkretna mesta, uz sačuvano trojansko ime.
Dakle, podudara se čitav niz detalja: Troja odnosno Trojanov grad, vodena neman, žrtvovanje, kraljeva kći koju otac mora da preda i junak koji je izbavlja. Sve ovo nikako ne može da bude slučajnost i ne može da dođe iz literature, u grčkoj usmenoj tradiciji ne postoji ništa tome slično. Dakle sve je ovo narod morao sačuvati od vremena epskih događaja i prastarih junaka. Naravno izmene su se dešavala tokom toliko vremena ali suštinska nit je tu.
Herakle iz priče podudara se i jezički sa Jeraklom tj Jarilom a Jarilo je prvolik Svetog Đorđa njegova praslika. Zato je ova pesma toliko važna za naše istraživanje: u našoj epici sačuvana je priča koja se neposredno može uporediti sa antičkim zapisom o Troji, a uz nju je sačuvano i trojansko ime. Tu je i detalj iz verzije objavljene 1840. godine: kralj ispraća ćerku i govori joj da se ne moli hrišćanskom, nego srebrnom bogu. Tako nas sama pesma vraća na predanje o Širinu i na srebrnog boga koga pominje i Kanic u predanju o Trojanovom gradu. A o vezama Trojanovog grada i Troje više možete saznati iz emisije na kanalu Troja u Srbiji za koju ćemo staviti vezu u opisu emisije.
Šta se menja u sedam zapisa?
| Zapis | Pojedinosti koje ga izdvajaju |
|---|---|
| Letopis, 1840. | Počinje obraćanjem Bogu i Bosni, zemlji… Danak je jedna devojka godišnje. Otac upućuje kćer srebrnom bogu, majka Bogu istinome. Đurađ zaspi devojci u krilu; budi ga njena suza. Anđeo mu daje Hristovo koplje. |
| Đorđević: rukopis iz 1830, objavljen 1896. | Devojka se zove Sava. Javljaju se Libija, trojanski grad i danak od devojke i pečene ovce. Kralj je upućuje „alkaranu Bogu“. Đorđe savlada i vezuje zmaja; na kraju mu odseca glavu. Završetak povezuje događaj sa Đurđevdanom. |
| Đorđević: usmeni zapis iz Medveđe, objavljen 1896. | Potiče od kazivača Nikole Đukića. Sadrži obraćanja slušaocima, stare idole i u pesmi Sveti Đorđe traži od devojke da ostavi „akorune“ i stare idole. Kralj nudi darove i kćer, a Đorđe ih odbija i traži prihvatanje hrišćanstva. |
| Jovan Hadži Vasiljević, 1895. | Pesma je navedena uz opis ostataka biblioteke Nikole Ristića. U priloženim stranama devojka se zove Sava, javljaju se Đurđevdan, raskošna oprema devojke, koplje i vojvoda Georgije. Kraj zapisa prelazi u prozno saopštavanje sadržaja. |
| Novica Šaulić: „Svetitelj Đorđije ubio aždaju“, str. 21–23. | Počinje podelom među svetiteljima i Marijinom žalbom zbog naroda u Trojanu koji se moli srebrnom bogu. Posle bolesti nastaju jezero i aždaja. Kraljevu jedinicu Savu Đorđije upućuje da se okrene suncu i istoku i moli Bogu istinome. Aždaju pogađa kopljem u glavu. |
| Novica Šaulić: „Bezakonje u Trojanu gradu“, str. 23–26. | Razvijenija pesma povezuje narušene porodične i kumovske odnose, srebrnog boga, devet godina bolesti i danak od ovce i devojke. Jedinica Sava ovde je Saveta. Junak traži da mu prošeta zelenka jer ga hvata san; devojka u strahu očepi konja. Đorđije probada aždaju koštunovim kopljem, a Saveta po povratku sama razbija srebrnog boga nadžakom. |
| Braća Miladinov: „Sveti Georgi (2)“, 1861. | Kraljeva najmlađa kći zove se Marija. Umesto hladne vode, iz 33 česme teku srebro i zlato; voda se otkupljuje kod nemani. Kralj šalje kćer po vodu sa srebrom, zlatom i srebrnim ibrikom. Georgije joj zaspi u krilu, a bude ga njene suze. Po Božjem uputstvu pogađa neman strelom među oči i dovlači je u grad vezanu lancem. Kralj je nazvan i Latinom. Posle rušenja srebrnog boga i prihvatanja Boga jedinoga, iz česama ponovo teče voda. |
Za razumevanje ovih razlika važno je razlikovati godinu objavljivanja od godine rukopisa. Đorđević je svoj prvi tekst štampao 1896, ali navodi zapis prepisivača iz 1830. godine. Prema tome, dostavljeno izdanje iz 1840. jeste ranije štampano, dok je rukopisni svedok koji Đorđević opisuje stariji. Ali najvažnije je da postoje brojne verzije ove pesme sačuvane u mnogim krajevima koji svedoče o starini i o kasnijem poistovećivanju detaljaiz pesme sa lokalnom geografijom.
Pročitajte i ostale zapise
Svaki zapis otvara se zasebno. Uz ranije priložene snimke starih izdanja, niže donosimo i prepise obe pesme iz Šaulićeve zbirke. Uz svaki prepis dostupne su fotografije odgovarajućih stranica.
Tihomir Đorđević, prvi zapis — rukopis datiran 1830.
U belešci „Jedna beleška“, objavljenoj u Delu 1896, Tihomir R. Đorđević opisuje knjižicu koju je pregledao u Donjoj Rečici. Pripadala je knjigama pokojnog sveštenika Sime Janićijevića, oca učitelja Filipa Popovića. Đorđević prenosi zapis da je pesmu prepisao učitelj Petar Manojlović 10. oktobra 1830. i još jednu napomenu da je prepis načinjen prema drugom tekstu. Taj datum svedoči o prepisu, a ne o nastanku same pesme.
Tihomir Đorđević, drugi zapis — kazivanje Nikole Đukića iz Medveđe
Đorđević je drugi tekst dobio preko profesora Petra M. Ilića. Po kazivanju Nikole Đukića, težaka iz Medveđe, pesmu je zabeležio učitelj Todor Šešić. To je verzija koju smo već preneli u ranijem članku Ognjila „Jarilo i Đurđevdan: Zaboravljeni koreni“.
Jovan Hadži Vasiljević — zapis objavljen 1895.
U odeljku „Ostatci biblioteke Nikole Ristića“ pesma je navedena kao srpska narodna pesma sa kraja jedne sveske. Pesma je opet bez naslova a početak glasi „Veseli se Bosno zemljo slavna“.
Digitalizovano izdanje Godišnjice Nikole Čupića, 1895.
Braća Miladinov — „Sveti Georgi (2)“: tekst na Vikiizvoru, u savremenom makedonskom pravopisu.
Dve pesme iz zbirke Novice Šaulića
Uz pomoć prijatelja Aleksandra Stefanovića pribavili smo još dva zapisa: „Svetitelj Đorđije ubio aždaju“ i „Bezakonje u Trojanu gradu“, iz zbirke Novice Šaulića. Obe pesme počinju podelom među svetiteljima, posle koje blažena Marija govori o Trojanu i narodu koji se moli srebrnom bogu. Tu se motiv poznat iz „Anđela blago dijele“ neposredno nastavlja pričom o jezeru, aždaji i spasavanju devojke.
U prvoj pesmi devojka je kraljeva jedinica Sava. Svetitelj je upućuje da se okrene „suncu i istoku“ i da se moli Bogu istinome, a ne srebrnome. Kopljem pogađa aždaju u glavu, posle čega sledi kratak završetak: „I tadaj su Boga pripoznali.“
U drugoj se devojka zove Saveta. Njen odlazak na jezero ponovo je predstavljen kao udaja, a uz nju sluge privezuju ovcu. Junak dolazi na zelenku i traži da mu devojka prošeta konja jer ga hvata san. U strahu od aždaje ona očepi konja, posle čega junak skače i probada neman. Njeno poslednje pomeranje ima ogromne razmere: ispljuskuje jezero, obavija grad i repom dohvata kapiju.
Posebno je upečatljiv kraj. Sveti Đorđije poručuje devojci da kaže ocu da razbije srebrnog boga, ali ona po povratku sama uzima veliki nadžak i razbija ga. Dok zapis iz 1840. sukob stare i nove vere prikazuje kroz različite savete oca i majke, ovaj ga dovodi do samog uništavanja srebrnog lika.
Pročitajte: Svetitelj Đorđije ubio aždaju
Novica Šaulić, Srpske narodne pjesme, str. 21–23.
Niti grmi, nit’ se zemlja trese,
Niti leti studeno kamenje,
No anđeli blago dijeljahu:
Svetom Petru u sred ljeta sunce,
A Nikoli na moru brodove,
A Iliji na nebu gromove,
Blaženici ognjevite munje.
Kad anđeli blago dijeljahu,
Dok evo ti blažene Marije,
Ona lije suze niz obraze.
A veli joj svetitelj Ilija:
„Sestro naša blažena Marija,
Što ti liješ suze niz obraze?
I ’ko smo se juče dijelili
I tebe smo dio učinili,
Dali smo ti ognjevite munje.
Ako ti je na dijelu krivo,
Odi sestro da se mijenjamo.“
„Brate mio svetitelj Ilija,
Mene nije na dijelu krivo.
Evo ima tri nedelje dana,
Kako idem po zemljici crnoj,
Te ja dođoh u Trojana grada
I tu nađoh nepobožan narod,
Ne mole se Bogu istinome,
No srebrna Boga sakovali.“
A veli joj svetitelj Ilija:
„Pripoznaće Boga istinoga:
Puštićemo tri bolesti grdne,
Da morimo u Trojanu narod.“
Puštiše im tri bolesti grdne
U Trojanu gradu poganome,
Ne poznaju Boga istinoga,
No se Bogu mole srebrnome.
Pošto viđe svetitelj Ilija,
Đe ne hoće Boga pripoznati,
Učiniše zeleno jezero,
Pod Trojanom poganijem gradom,
U jezeru nesitu aždaju,
Da proždire u Trojanu narod.
Sve aždaja narod proždirala.
I bijaše od Trojana kralje
I u njega jedinica Sava,
Više nema od srca evlada,
Pa joj reda na jezero dođe,
Da je ždere prokleta aždaja.
Kada mlada na jezero dođe,
A iziđe nesita aždaja,
Da proždire jedinicu Savu.
Dokle dođe svetitelj Đorđije
I on koplje drži u šakama,
Tadaj reče jedinica Sava:
„Ne daj mene nesitoj aždaji.“
Veli njojzi svetitelj Đorđije:
„Okreni se suncu i istoku,
Pa se moli Bogu istinome.“
Opet veli jedinica Sava:
„Ne daj mene nesitoj aždaji.“
A veli joj svetitelj Đorđije:
„Okreni se suncu i istoku,
Pa se moli Bogu istinome,
Ne pominji Boga srebrnoga.“
Okrenu se suncu i istoku,
Pa pomenu Boga istinoga,
Pa se moli Bogu istinome,
Ne pominje Boga srebrnoga.
Sveti Đorđe koplje dovatio
I aždaju u glavu zgodio.
I tadaj su Boga pripoznali.
Pročitajte: Bezakonje u Trojanu gradu
Novica Šaulić, Srpske narodne pjesme, str. 23–26.
Ali grmi, al’ se zemlja trese?
Niti grmi, nit’ se zemlja trese,
No anđeli blago dijelili.
Sve dijele što je za kojega:
Svetom Đorđu bear i cvijeće,
Svetom Spasu biljeg na jaganjce,
Svetom Vidu u polju otkose,
Svetom Ilij’ munje i gromove.
Dok evo ti blažene Marije,
Ona rida i suze proliva.
A pita je svetitelj Ilija:
„Sestro moja Blažena Marija,
Što ti ridaš i suze prolivaš?
Jesi li se sestro najedila,
Đe su braća blago dijelila?
I tebe su dio ostavila,
Tebe munje, a mene gromove.“
Progovara blažena Marija:
„O moj brate svetitelj Ilija,
Ja sam bila u Trojanu gradu,
Tu ne ima Boga istinoga,
Već vjeruju Boga srebrnoga,
Tu se svako bezakonje radi:
Tu kum kuma na mešćemu zove,
Tu brat brata ne drži za brata,
Tu brat sestru ne drži za sestru.“
Progovara svetitelj Ilija:
„Sestro moja blažena Marija,
Udri munjom, ja ću gromovima.“
Govori mu blažena Marija:
„Tuj odviše pregodivan narod,
Molićemo Boga istinoga,
Da nam dade tri bolesti teške:
Kugu, muku i trleu dugu
I ospice što im grdi lice,
Ne bi li se narod sjetovao.“
Moliše se Bogu istinome,
Isprosiše tri bolesti teške,
Poslaše ih u Trojanu gradu,
Moriše ih za devet godina,
Ne može se narod svjetovati.
Progovara blažena Marija:
„O moj brate svetitelj Ilija,
Ne može se narod sjetovati.“
A veli joj svetitelj Ilija:
„Udri munjom, ja ću gromovima.“
Progovara blažena Marija:
„Mi nećemo svetitelj Ilija:
No moliti Boga istinoga,
Satvoriti nesito jezero
I u njemu nesitu aždaju,
Sve za ručak ovcu i đevojku.“
Zamoliše Boga istinoga,
Satvoriše nesito jezero,
U jezero nesitu aždaju,
Odrediše ovcu i đevojku,
Jednu ručku, a drugu večeri.
Tako stade tri godine dana,
Sve proždire nesita aždaja.
Sve đevojke redom s’ izredaše,
Reda dođe Savetu đevojku.
Oblači se Saveta đevojka
K’o da neće tamo umirati,
No k’o da će s’ mlada udavati.
Sluge vode Savetu đevojku,
Kod jezera, pa je ostavile,
Privezaše ovcu kraj đevojke,
Zamuti se nesito jezero,
Pomoli se nesita aždaja.
Koliko je nesita aždaja,
Proždrla bi polovinu grada,
A nekmo li Savetu đevojku.
Još da vidiš lijepe đevojke,
Okrenu se suncu i istoku,
Pa se milu Bogu zamolila.
Dok evo ti jednoga junaka,
Na zelenku k’o pa gorskoj vili,
Pa govori Saveti đevojci:
„Provodaj mi mojega zelenka,
Jer me nešto sanak osvojio.“
A moli ga lijepa đevojka:
„Ajd’ otale neznana delijo,
Sad će izać’ nesita aždaja
I proždrijet’ tebe i zelenka.“
Zamuti se nesito jezero,
Pomoli se nesita aždaja.
Od stra’ cura konja nabojaše,
Očepi ga na desnicu nogu.
Skoči junak k’o da se pomami,
Pa poteže koplje koštunovo,
Pa pribode nesitu aždaju.
Koliko se malo okrenula,
Sve jezero jednom ispljusnula,
Oko grada pasom opasala,
Na kapiju repom dovatila.
Onda junak bio dolazio,
Pa govori lijepoj đevojci:
„Ja nijesam neznani junače,
Nego glavom svetitelj Đorđije:
Milu si se Bogu zamolila
I vjerova Boga istinoga.
No ti ajde milu babu kaži,
Nek razvali Boga srebrnoga,
Nek vjeruje Boga istinoga,
Bog će dići muke svekolike.“
Onda šeta Saveta đevojka,
Na daleko sluge ugledale,
Koji prvi banu dotrčaje,
Onom daje blago nebrojeno,
Koji srednji njemu dotrčaje,
Njemu čou nederatu daje,
A potonjem konje nejahate.
A ne sjeda Saveta đevojka,
Već poteže nadžaka velika,
A salomi Boga srebrnoga,
Pa govori svome milu babu:
„Bog t’ ubio, moj premio babo,
Što će tebe Boga srebrnoga?
Može l’ iko ovo satvoriti,
Bez jednoga Boga istinoga.“
Posebno svedočanstvo: „Anđeli blago dijele“
U emisiji smo pominjali i pesmu „Anđeli blago dijele“, iz zbirke Bogoljuba Petranovića. Ova pesma je drugačija od do sada nabrojanih koje govore o spasavanju Trojanskog grada i princeze u njima se ponovo se sreću Trojan i srebrni bog. U njoj svetitelji dobijaju svoje oblasti i dužnosti, a Mariji pripada da umiri Trojan i uspostavi zakon. Šaulićevi zapisi pokazuju kako se takav početak spaja sa pričom o aždaji i spasavanju devojke. Petranovićeva pesma predstavlja posebno svedočanstvo o Trojanu i staroj veri.
Stanovnici Trojana u ovoj pesmi od srebra su načinili boga i njemu se mole. Isti motiv javlja se u kraljevim rečima u pesmi iz 1840. i u predanju o Širinu. U sva tri svedočanstva trojansko ime povezano je sa starom verom.
Otvorite izvor za pesmu „Anđeli blago dijele“
Bogoljub Petranović, druga knjiga zbirke, pesma br. 1. Pročitajte pesmu na Vikizvorniku.
Motiv srebrnog boga i Trojana razmatra i Veselin Čajkanović u poglavlju „Trojan“: Mit i religija u Srba.
Pesma koja zaslužuje da ostane dostupna
Ovi zapisi pokazuju koliko pojedinosti može da sačuva jedna pesma. Negde je ostalo ime devojke, negde razgovor o staroj veri, negde suza koja budi junaka, a negde vezivanje aždaje i povratak u grad. Njihovo poređenje otkriva i promene i pojedinosti koje su opstajale kroz različite oblike predanja.
Prepisi i snimci izvora omogućavaju neposredno čitanje i poređenje sačuvanih varijanti pesme.
Izvori i dalji tragovi
- Novый serbskій lѣtopisъ, 1840, deo III, knj. 52, „Narodna pesma“, str. 70–74.
- Tihomir R. Đorđević, „Jedna beleška“, Delo, knj. X, 1896, str. 452–460.
- Jovan Hadži Vasiljević, Godišnjica Nikole Čupića, 1895, odeljak o ostacima biblioteke Nikole Ristića, pesma na str. 161–165.
- Bogoljub Petranović, „Anđeli blago dijele“, druga knjiga zbirke, br. 1.
- Novica Šaulić, Srpske narodne pjesme, „Svetitelj Đorđije ubio aždaju“, str. 21–23, i „Bezakonje u Trojanu gradu“, str. 23–26.
- Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, IV, 42, 1–7.
