Кула Светог Јована Владимира на Охридском језеру

Манастир Светог Наума Охридског

На први поглед, пирг или кула Светог кнеза Јована Владимира у манастиру Светог Наума делује као још један историјски остатак српског наслеђа на обали Охридског језера. Међутим, посматрана из угла геополитике и безбедности, она открива много ширу причу. Ово није само прича о једном светитељу и једном манастиру, већ о простору који је вековима представљао раскрсницу царстава, вера и политичких интереса. На јужној обали Охридског језера, где се сусрећу природне границе и стратешки путеви, камене зидине сведоче о непрекидној борби за контролу простора и утицаја на Балкану.

Када се са манастирског платоа поглед спусти према Охридском језеру, постаје јасно зашто овај простор никада није био само периферија нечије државе. Охридски басен је вековима представљао једну од кључних тачака југозападног Балкана. Овде су се укрштали трговачки путеви, војни правци и културни утицаји који су долазили из унутрашњости Балкана, са Јадрана и из ромејског света.

У таквом окружењу ни манастири нису били само места молитве. Они су били упоришта писмености, економске снаге и политичког утицаја. Свети Наум је вековима био више од духовног средишта; био је тачка присуства државе и цркве на осетљивом пограничном простору. Зато ни пирг (кула) која се везује за Јована Владимира не може да се посматра искључиво као архитектонски детаљ или историјска занимљивост.

Судбина самог Јована Владимира показује колико су политика и безбедност обликовале Балкан још у раном средњем веку. Владар мале државе на простору данашње Црне Горе и северне Албаније и западних делова Македоније нашао се између интереса далеко моћнијих актера. Његов живот и страдање одиграли су се у сенци сукоба између Самуиловог царства и Византије, у времену када су савези, династичке везе и лична лојалност често били важнији од формалних граница.

Из данашње перспективе, прича о Јовану Владимиру подсећа на судбину малих држава које се налазе на раскрсници великих интереса. Управо због тога његова личност није остала само у домену црквеног предања. Током векова постала је део ширих политичких и националних наратива, које су различити народи и државе тумачили на сопствени начин.

Кула у Светом Науму тако постаје више од споменика прошлости. Она је неми сведок једне сталне балканске појаве – борбе за простор, идентитет и историјско наслеђе. Док су се царства смењивала, границе померале, а политичке карте изнова цртале, симболи попут овог настављали су да живе и добијају нова значења. Манастир Светог Наума налази се на месту где се укрштају различити историјски слојеви. У њему се препознају трагови ромејске цивилизације, словенске писмености, средњовековних држава и каснијег османског периода. Управо због тога он представља много више од верског објекта. Он је једна врста архиве Балкана под отвореним небом. Зато није случајно што је Охридски регион често био предмет интересовања не само историчара и археолога већ и државних политика. Ко успе да своје корене веже за оваква места, стиче снажан аргумент у изградњи сопственог историјског континуитета. У том смислу, културно наслеђе постаје део ширег геополитичког простора.

Положај манастира Светог Наума на самој јужној обали Охридског језера чинио га је осетљивим у свим периодима када су се мењале државне границе на Балкану. У време распада Османског царства и формирања нових националних држава почетком 20. века, овај простор се нашао у зони где су се преклапале различите политичке и националне претензије.

Мапа разграничења Краљевине СХС и Албаније по међудржавном уговору из Фиренце 1925.

У појединим историјским периодима, нарочито у контексту разграничења између Краљевине Србије и новоформиране Албаније на западним обалама Охридског језера, овај крај је био предмет различитих тумачења и управних промена. Питање границе између Краљевине СХС и Албаније после Првог светског рата било је једно од најспорнијих на западном делу Балкана. Нарочито је осетљиво било подручје око Охридског језера, где се налази манастир Светог Наума. Након завршетка рата 1918. године, границе на Балкану још нису биле коначно утврђене. Албанија је била политички нестабилна држава, а велике силе су поново разматрале њене границе. Према одлукама међународних комисија из периода пре рата, манастир Светог Наума и његова непосредна околина нашли су се на албанској страни границе.

Међутим, власти Краљевине СХС нису биле задовољне таквим решењем. Свети Наум није био обичан манастир већ једно од најзначајнијих православних светилишта на Охридском језеру, тесно повезано са историјом Охридске архиепископије и српске хришћанске традиције. Осим верског и културног значаја, положај манастира био је важан и са стратешког становишта јер се налази на јужном делу језера.

Током двадесетих година вођени су дуги дипломатски преговори између Београда и Тиране. Коначно је 1925. године постигнут споразум између Краљевине СХС и Албаније којим је извршена корекција границе. Манастир Светог Наума са околним земљиштем припао је Краљевини СХС, док је Албанија заузврат добила одређене територије на другим деловима границе. Тако је манастир прешао из албанске у југословенску државну територију. Од тада је Свети Наум остао у саставу Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије, а након Другог светског рата у саставу Социјалистичке Републике Македоније унутар Југославије. У том контексту, читав простор добија и додатно симболичко значење – не само као верско место, већ и као ознака присуства Срба на крајњој јужној тачки језера.

Управо у таквом историјском оквиру треба посматрати и подизање куле Јована Владимира. Она се не може свести само на архитектонски или меморијални објекат. У одређеном читању тог периода, она представља и симболичку поруку о контроли простора и о историјском континуитету присуства једне српске државе на том делу Балкана.

Према извештајима дневног листа Време поводом освећења 1929. године, изградња куле није представљана само као локални грађевински подухват, већ државни културни програм. Кула је описана као споменик који на крајњем југу државе треба да сведочи националну и духовну повезаност са средњовековним наслеђем. Коруновић је успео да у једном објекту повеже архитектонску традицију немањићких задужбина са савременим уметничким изразом, који она представља и симболичку поруку о историјском континуитету присуства српске државе на том простору.

Историјска подлога

Да бисмо почели причу о пиргу односно кули Светог Јована Владимира, морамо да изнесемо неке историјске чињенице везане за сам манастир, поготову за период од краја 19. века па до почетка 20. века као и велике оружане сукобе који су уследили.

Манастир је основао сам свети Наум и саграђен је 905, који је око 910. године у њему и сахрањен. Гроб светог Наума се налазе у десном крилу цркве, у посебном мањем простору. Према легенди ако се наслони глава на гроб чује се битје срца светог Наума. Манастир је вишепута обнављан од стране српских владара међу којима су Михаило I Војисављевић, затим од Бранка Младеновића и Гргура Бранковића.

Крајем 19. века, тачније када је 1870. године успостављена Бугарска Егзархија, простори Македоније и Старе Србије потпали су под ову бугарску црквену организацију, такође и све цркве и манастири. Доведени су бугарски игумани, монаси и свештеници, успостављен је терор над Србима, спровођена је систематска бугаризација путем цркве и школства, али и путем насиља које су водиле банде ВМРО. На старим фотографијама и разгледницама у периоду око 1900-1912. можемо видети како је изгледао манастир. У првом плану може се уочити да манастир поседује једну врсту „куле“ односно веће звонаре. Та „кула“ ће после Првог светског рата бити срушена, а уместо ње подигнут пирг Светог Јована Владимира.

Зашто је стара „кула“ срушена, питаће се читаоци. Разлог је врло прост. Дана 26. јануара 1918. године манастир Светог Наума Охридског, једна од најзначајнијих православних светиња на простору Македоније, нашао се на удару бугарског бомбардовања током Првог светског рата. Овај трагични догађај оставио је дубок ожиљак не само на самом манастирском комплексу већ и на културном, духовном и историјском наслеђу народа који је вековима чувао ову светињу. Током ратних дејстава 1918. године, бугарска артиљерија усмерила је ватру ка овом историјском светилишту. Гранате које су падале на манастирски комплекс проузроковале су разарања великих размера. Најтеже је страдала манастирска црква, централни и најсветији део комплекса. Оштећени су кров, зидови и унутрашњост храма, док су поједини делови грађевине претрпели штету која се у том тренутку чинила ненадокнадивом. Драгоцене фреске, старински украси и историјски елементи архитектуре били су изложени опасности од потпуног уништења.

Ипак, међу локалним становништвом и верницима остало је дубоко укорењено уверење да је манастир спасен од потпуног нестанка захваљујући заштити самог Светог Наума. Према народном предању, упркос снажном гранатирању и пожарима који су претили да прогутају читав комплекс, ватра није успела да уништи светињу у потпуности. Верници су овај догађај тумачили као чудесно заступништво светитеља, чија је духовна сила, по њиховом веровању, сачувала манастир од коначног разарања.

Размере штете након бомбардовања забележиле су и јединице француске војске које су деловале на овом подручју. Француски војни фотографи документовали су разрушене делове манастира, оштећену цркву и последице напада. Те фотографије данас представљају драгоцено историјско сведочанство о страдању манастира током рата и чувају се у архивама Министарства културе Француске.

У годинама и деценијама које су уследиле започет је дуг и захтеван процес обнове. Уз велики труд свештенства, локалног становништва, бројних добротвора, и српске државе манастир је постепено враћан у првобитно стање. Оштећени делови су обновљени, храм је поново оспособљен за богослужења, а светиња је наставила да живи као место молитве, ходочашћа и духовног окупљања. Стара „кула“ није могла да се обнови због превеликог степена оштећења. Разарања из 1918. године остају упамћена као једно од најтежих искушења кроз која је ова древна светиња прошла, али и као доказ њене способности да опстане упркос ратовима и разарањима.

Владика Николај покреће изградњу куле Светог Јована Владимира

На иницијативу Краља Александра, и у државној режији, у манастиру Свети Наум Охридски је подигнута импозантна нова кула, тј. пирг Светог Краља Јована Владимира са капелом, у време док је охридски владика био Свети Николај Велимировић. Темељи су ударени јануара 1925. године. По својој лепоти, архитектонској и сликарској, она може без замерке да се стави у ред старих немањићких задужбина. Иконостас у капели Светог Јована Владимира начинио је чувени руски сликар Стеван Колесников чији су преци живели на просторима Славеносрбије у данашњој Украјини. Колесников је у капели осликао око 52 фреске и иконе које је радио готово 3 године. На северном зиду капеле осликао је Светог Јована Владимира како клечи у шуми и моли се Богу, изнад њега се појављује орао са крстом на леђима. На јужном зиду капеле је икона Светог Јована Владимира са приказаном одесченом главом у руци, али што је врло занимљиво Јован Владимир је на коњу у трку. Такође ту је и икона Јована Владимира са Светим Наумом, док су на северној још и Свети Стефан Дечански и краљ Милутин, његов отац. На западном зиду изнад улазних врата са једне стране су Свети Ћирило и Владимир Кијевски, док су на другој страни изнад улазних врата Свети Методије и Свети кнез Лазар, а изнад самих врата је Сабор светих архангела. У олтару капеле налазио се лик Мајке Божије са изразом бескрајне милости и доброте. Капела се завршава кубетом у коме је насликан Спаситељ такође са изразом бескрајне милости и доброте. Изнад капеле је била израђена камбанарија за звонима (камбанама). На самом врху пирга тј. куле, испод крова у плану је било да према нацртима владике охридског Николаја Велимировића, Колесников ослика Страшни суд. Са врха пирга на све четири стране отвараће се панорама према околини охридске околије. Испод прозора панораме налазе се крстови са 4 огњила односно 4 оцила.

Стеван Колесников је до доласка у Краљевину СХС био професор сликарства у Петрограду па је после емиграције наставио рад у Београду. За кулу Светог Јована Владимира израдио је укупно педесет две фреске и иконе, а радови су трајали готово три године. На северном зиду капеле осликао је Светог Јована Владимира како клечи у шуми и моли се Богу, изнад њега се појављује орао са крстом на леђима. На јужном зиду капеле је икона Светог Јована Владимира са приказаном одесченом главом у руци, али што је врло занимљиво Јован Владимир је на коњу у трку. Такође ту је и икона Јована Владимира са Светим Наумом, док су на северној још и Свети Стефан Дечански и краљ Милутин…

Пројекат је израдио чувени Момир Коруновић

Архитектонске нацрте и пројекат за изградњу пирга Светог Јована Владимира израдио је најпознатији српски архитекта Момир Коруновић који је, поред осталих дела, пројектовао и спомен-костурницу на Зебрњаку код Куманова. Кула је зидана од чистог армираног бетона. Потешкоћа при изради је било много јер није било довољно новца и кредита да се пројекат гради у континуитету већ са прекидима. Такође и достава грађевинског материјала, цигала и нешто камена, довожена је и пребацивана преко Охридског језера чамцима. Кула је била висока 47 метара, а од површине Охридског језера око 63 метра. Цео пројекат је финансиран од стране државе и добровољних прилога грађана Краљевине СХС, а нарочито Маћедонаца из Охрида и околине. Велику заслугу је имао и владика охридски Николај Велимировић чији су се савети и идеје уважавали.

Пирг је требао да буде готов 4. јуна 1925. године, па је зато на кули уписана година 1015. када је страдао Свети кнез Јован Владимир односно годишњица 1015-1925. До манастира Светог Наума је просечен и нов аутомобилски пут од града Охрида до самог манастира. Кула због наведених потешкоћа није могла бити готова у планираном року, већ је завршена тек 5. јуна 1929. године. Оно што треба нагласити да је овај пројекат повукао још два пројекта- изградњу спомен-костурнице обелиска у месту Биљанини извори где су Бугари 1915. године заклали и измасакрирали 400 српских младића војника и конак Јована Владимира у манастиру Свих Светих у Дебарцима (34 километара северно од Охрида). Такође уз ове пројекте је реновирана и црква Свете Софије у Охриду и поправљена сала у цркви Светог Климента.

Освећење је обављено 4. јуна 1929. године, на дан када се навршило 913 година од мученичке смрти Светог Јована Владимира. Свечаности су присуствовали представници Српске православне цркве, државних власти и велики број верника из Охрида и околине. Лист Време бележи да је управо тим поводом пут од Охрида до Светог Наума био испуњен ходочасницима који су пристизали аутомобилима, лађама и пешице.

Манастир Светог Наума, а нарочито пирг Светог Јована Владимира је између два светска рата нарочито био популаран, нарочито на поштанским разгледницама и часописима, али се појављује чак и после рата. Пирг је био симбол препознатљивости целог Охрида и тадашње административне области Јужне Србије како се тај простор дела Македоније звао. То нам показују фотографије у прилогу овог чланка.

Пирг је преживео Бугарску окупацију али не и комунисте

Током Другог светског рата, када су на наше просторе поново навалиле злочиначке и окупаторске бугарске хорде, све што је Србија обнављала и изграђивала, све је готово уништено. Нарочито симболи срског страдања за слободу – Зебрњак, Бакарно гувно, Студенчишта, Долгаец итд. Међутим неким чудом бугарски окупатори нису ни пипнули пирг Светог Јована Владимира. Ова импозантна грађевина дочекала је и крај Другог светског рата нетакнута што показују натписи писани бугарским писмом на фотографијама и разгледнице након II светског рата. С доласком комуниста на власт у Народној Републици Македонији, али и са успостављањем комунистичких власти у Југославији почело се са систематским уништавањем и затирањем свега српског у Македонији. Протерано становништво није могло да се врати на своја огњишта, мењана су презимена Србима, успостављена је парацрквена организација Охридска архиепископија од стране комунистичке партије, а која неће бити призната као аутокефална све до 2022. године.

Године 1956-1957. комунистичке власти доносе одлуку да се пирг Светог Јована Владимира сруши до темеља под образложењем „да се не уклапа у амбијент манастира“. Комунисти који у Бога не верују нити у цркву иду, осим кад треба да се пљачка, одједном познају црквену уметност и градитељство. Главни разлог за овакву одлуку је очигледан – брисање трагова српског идентитета и припрема за проглашење аутономне Македонске православне цркве, што ће се десити 1959. године, и потом аутокефалности 1967. која неће бити призната од стране помесних цркава.

Историјски споменици попут пирга Светог Јована Владимира нису само грађевине из прошлости, већ симболи колективног памћења, идентитета и историјског континуитета. Њихова судбина показује да се борба за простор и политички утицај често води и кроз тумачење, очување или брисање културног наслеђа. Зато се историја не брише бојом нити чекићем – она остаје записана у камену, фрескама, документима и сећању народа који је чува и преноси будућим поколењима.

Године 1956-1957. комунистичке власти доносе одлуку да се пирг Светог Јована Владимира сруши до темеља под образложењем „да се не уклапа у амбијент манастира“. Комунисти који у Бога не верују нити у цркву иду, осим кад треба да се пљачка, одједном познају црквену уметност и градитељство. Главни разлог за овакву одлуку је очигледан – брисање трагова српског идентитета и припрема за проглашење аутономне Македонске православне цркве, што ће се десити 1959. године, и потом аутокефалности 1967. која неће бити призната од стране помесних цркава.

Поделите са пријатељима: