НАЈКОМПЛЕТНИЈА ЛИСТА ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА
Пише:
Трибал србски, истраживач, љубитељ историје
у сарадњи са Огњилом
САЖЕТАК: Истраживање етимолошког, филолошког и генетског развоја термина „илирски језик” открива фасцинантан континуитет који потврђује дубоку аутохотност јужнословенског становништва на Балкану. Пред вама је највећа дигитална база – преко 40 монументалних речника, граматика и списа од 16. до 19. века који србски језик званично називају илирским. Када се ови историјски извори (укључујући византијске списе о Трибалима) укрсте са најновијим археогенетским истраживањима са Харварда (Целл, 2023), закључак је недвосмислен: савремени Срби и остали балкански Словени су директни биолошки и културни потомци античког палеобалканског становништва.
Увод
Истраживање етимолошког, филолошког и генетског развоја термина „илирски језик” открива фасцинантан континуитет који потврђује дубоку аутохотност јужнословенског становништва на Балкану. Термин који је у антици означавао древна племена (Илире, Трибале, Дарданце), током средњег века, ренесансе и каснијих епоха континуирано је коришћен као универзални синоним за српски народ и јужнословенске говоре. Овај извештај представља исцрпну, научно утемељену синтезу најстаријих византијских списа, предања о Светом Јерониму, као и монументалних речника и граматика од 16. до 19. века. Када се ови историјски извори укрсте са најновијим археогенетским истраживањима објављеним у престижном часопису „Целл“ (2023), долази се до недвосмисленог закључка: Срби и остали балкански Словени нису само досељеници из 7. века, већ директни биолошки и културни потомци античког палеобалканског становништва (Илира и Трибала). Огромно језичко благо прикупљено под „илирским“ именом заправо представља аутентично наслеђе народа који на овим просторима живи миленијумима.
1. Аутохтоност: Генетски и историјски докази
Питање порекла језика којим говоре Срби и сродни народи вековима је било предмет политичких спорова. Циљ је често био оспорити њихово древно, аутохтоно порекло на Балкану. Међутим, анализа старих извора показује да су говори од Јадранског мора до Паноније у међународним, дипломатским и црквеним круговима најчешће називани „илирским“.
Археогенетика: Научна потврда из часописа Целл (2023)
Да ли су стари списи били само ствар терминологије? Највећа мултидисциплинарна студија древних генома Балкана, објављена крајем 2023. године у престижном часопису Целл, дала је дефинитиван одговор. Тим са Харварда (Давид Рајх) анализирао је преко 130 древних генома, укључујући остатке из римског града Виминацијума у Србији.
Подаци показују фасцинантан генетски континуитет: савремени Срби и балкански Словени нису потпуно заменили староседеоце у 7. веку, већ су биолошка мешавина у којој око 80% генетике потиче директно од античког палеобалканског становништва (Илира, Трибала, Дарданаца). Ова научна чињеница даје биолошку потврду аутохтонистичкој тези – ми јесмо потомци античких племена Балкана. Иако наука још увек није у потпуности потврдила наше тезе о апсолутној аутохтоности ово је потврда да смо на правом путу.
„Византијски“ (Ромејски) извори и Трибали
Много пре појаве штампе, византијски аутори су савршено добро знали ко насељава Балкан. Термин „Трибали“ (најмоћније палеобалканско племе у долини Мораве) континуирано се користи као директан синоним за Србе. Византијски историчар Никита Хонијат (12. век) бележи кампање против „народа Трибала (које неко може назвати и Србима)“. Ову праксу настављају Лаоник Халкокондил и Дука у 15. веку, третирајући Моравску Србију деспота Стефана Лазаревића као легитимну Трибалију/Илирију.
Житије Светог Ахилија, које је пронашла Клементина Иванова, чува се на Хиландару (рукопис бр. 230), и датира с краја 14. века. У њему пише: „Ови Трибали се, дакле, сопственим језиком називају Србима. Просвећени беше под вођством и проповедањем Тита апостола.”
Србског краља Михаила Војислављевића његов савременик Георгије Кедрин назива: „Трибаллорум ац Серборум принципатум“. Такође према Георгију Кедрину (током 1050-их) и Јовану Скилици (око 1057), Михаило је „Архонт Срба и Трибала“ (Τριβαλλών και Σέρβων…αρχηγός[19]/ Τριβαλλῶν καὶ Σέρβων…ἀρχηγός).
Након смрти цара Душана и распада Српског царства, Јован Кантакузин записао је: „У исто време умро је и краљ, владар Трибала (то јест цар Душан) и не мали метеж се распламса међу Трибалима (то јест Србима). Наиме и Симеон (Немањић), краљев брат… тежио је за читавом влашћу над Трибалима…” Према Нићифору Григори, у време крунисања Душана за цара његова држава је подељена између Душана и његовог сина Уроша као формалних савладара при чему наводи „…Α од тада ца сином је поделио читаву државу: њему [сину] уступио је да по трибалским обичајима влада [земљом] од Јонског залива и реке Дунава до града Скопља.
Марин Барлети (1450—1513), у својој биографији о Скендербегу (објављеној између 1508—10) написао је да је отац Скендербегове мајке Војиславе, био „трибалски племић” (лат. патер нобилиссимус Трибаллорум принцепс). Војислава је мајка Ђурађа Кастриота Скендербега, а унука Вука Бранковића, и као таква имала је и надимак Трибалда.
Свети Јероним и илирска писменост
Предање о Светом Јерониму (342–420 н.е.), преводиоцу Библије на латински који је рођен на граници Далмације и Паноније, говори да је он био илирског порекла. Током средњег века, глагољашка традиција је чврсто веровала да је управо он изумео глагољицу и превео Свето писмо на свој матерњи „илирски“ (односно словенски/србски) језик. Папа Иноћентије ИВ је 1248. чак званично признао служење на народном језику управо позивајући се на Јеронимов „илирски“ ауторитет.
2. НАЈВЕЋА ЛИСТА: 46 историјских књига које доказују илирско име језика
Оно што следи је најкомплетнија листа дела икада састављена на једном месту за ширу јавност. Ове књиге доказују да „илирски“ није био пролазни тренд, већ официјелни назив за наш језик кроз векове.
Напомена: За свако дело остављен је директан линк или смерница ка дигиталним архивама (Интернет Арцхиве, Гоогле Боокс, ХАЗУ).
16. ВЕК
1. Лександар Комуловић (1582) – Науцх Цхарстиансцхи за Словигнсцхи народ в влаасти иазицх
Опис: Хришћанска наука за словенски народ на насловној страни стоји и италијански наслов где се словенски именује илирским (Доттрина цхристиана пер ла натионе Иллирица нелла проприа лингуа).
🔗 Науцх Цхарстиансцхи за Словигнсцхи народ
2. Фауст Вранчић (1595) – Дицтионариум qуинqуе нобилиссимарум Еуропае лингуарум
Опис: Један од најстаријих речника који наш матерњи језик (далматински/илирски) сврстава међу пет најугледнијих европских језика.
🔗 Дицтионариум qуинqуе нобилиссимарум Еуропае лингуарум
17. ВЕК
3. Бартол Кашић (1604) – Институтионум лингуае Иллyрицае либри дуо
Опис: Прва кодификована граматика „илирског“ језика, базирана претежно на штокавском наречју.
🔗 Институтионум лингуае Иллyрицае либри дуо
4. Матија Дивковић (1611) – Наук крстјански за народ словински
Опис: Дело штампано босанском ћирилицом у Венецији, где се словинско (словенско) име користи равноправно са илирским за исти језик.
🔗 Наук крстјански за народ словински
5. Јаков Микаља (1649-1651) – Благо језика словинскога (Тхесаурус лингуае Иллyрицае)
Опис: Чувени речник у којем аутор наглашава да је босанско и херцеговачко (штокавско) наречје најлепше и да треба бити узор целом „илирском“ народу.
6. Јурај Хабделић (1670) – Дицтионар или Речи Словенске звекшега вкуп зебране
Опис: Речник који додатно потврђује синонимну употребу словенског и илирског имена у 17. веку.
🔗 Дицтионар или Речи Словенске звекшега вкуп зебране
7. Павао Ритер Витезовић (крај 17. века) – Етyмологицон Иллyрицум
Опис: Рукописни речник посвећен етимологији „илирског“ језика, који се чува у дигиталној архиви ХАЗУ.
8. Иван Танзлингер Заноти (1699/1704) – Воцаболарио ди тре нобилиссими лингуагги, италиано, иллирицо е латино
Опис: Тројезични речник који још једном илирски поставља раме уз раме са италијанским и латинским језиком.
18. ВЕК
9. Ловро Шитовић Љубушак (1713) – Грамматица латино-иллyрица
Опис: Граматика латинско-илирског језика која је служила за образовање и ширење писмености.
10. Ђуро Матијашевић (1715) – Дицтионариум Латино-Иллирицум
Опис: Дубровачки рукописни речник који чува богатство илирског језичког фонда.
11. Арделио Дела Бела (1728) – Дизионарио италиано, латино, иллирицо
Опис: Још један монументални тројезични речник заснован на дубровачком и источнохерцеговачком наречју.
🔗 Дизионарио италиано, латино, иллирицо
12. Привилегије народу србском – ПРИVIЛЕГИА пер дивос императорес, Леополдум ет Јосепхум … инцлyтæ натиони иллyрицае…
Опис: Привилегије народу србском издате од стране императора Јосифа И, Карла VI и Леополда од 1690 – 1732. У свим привилегијама се србски народ наводи као илирски.
🔗 ПРИVIЛЕГИА … натиони иллyрицае
13. Иван Белостенец (1740) – Газопхyлациум сеу Латино-Иллyрицорум ономатум аерариум
Опис: „Ризница“ латинско-илирског речника, једно од најзначајнијих лексикографских дела тог доба.
🔗 Газопхyлациум сеу Латино-Иллyрицорум ономатум аерариум
14. Андрија Јамбрешић и Фрањо Сушник (1742) – Леxицон Латино-Иллyрицум
Опис: Лексикон издат у Загребу, континуирано одржава илирско име као научни стандард.
15. Потврда србских привилегија царице Марије Терезије – ПРИВИЛЕГИЈЕ …славному народу Илирическо-Рассијанскому (1745)
Опис: Привилегије народу србском издате од стране императора Јосифа И, Карла VI и Леополда потврдила је и царица Марија Терезија 1743. Србски народ наводи се као илирско-рашки. Ове привилегије је превео на српски и издао као књигу Христофор Џефаровић 1745.
🔗 ПРИВИЛЕГИЈЕ …славному народу Илирическо-Рассијанскому
16. Себастијан Сладе Долчи (1754) – Де иллyрицае лингуае ветустате ет амплитудине
Опис: Историјска расправа која научно доказује директан континуитет између античких Илира, Сармата и савремених Словена, бранећи старост илирског језика.
🔗 Де иллyрицае лингуае ветустате ет амплитудине
17. Блаж Тадијановић (1761) – Свашта по мало илити кратко сложење имена и ричи у илирски и њемачки језик
Опис: Рани војничко-практични приручник за превод између илирског и немачког.
18. Матија Антун Рељковић (1767) – Нови славонски и нимацски упутник
Опис: Упутник који потврђује словенску припадност илирском корпусу у Славонији.
17. Стефан Вујановски (1779) – Илирска словница
Опис: Важна граматика писана за србске школе у Хабзбуршкој монархији под илирским именом.
18. Непознати аутор (Беч, 1790) – Немецкиј и сербскиј словар = Деутсцх Иллyрисцхес Wöртербуцх
Опис: Немачко-илирски речник издат у Бечу, где је илирски био службени назив за србски народ.
🔗 Немецкиј и сербскиј словар – Деутсцх Иллyрисцхес Wöртербуцх
19. Теодор Аврамовић (1791) – Нěмецкиј и сербскиј словар’ (Деутсцх- унд Иллyрисцхес Wöртербуцх)
Опис: Монументални рад штампан у Бечу. Занимљиво је да домаћи наслов гласи „немачки и србски“, док званични аустријски наслов наводи „немачки и илирски“ – апсолутни доказ синонимије.
🔗 Немецкиј и сербскиј словар на потребу сербскога народа
20. Стефан Вујановски (1793) – Руководство к правоглаголанију и правописанију
Опис: Још један уџбеник намењен „србској јуности“ где се користи илирическо име.
21. Јосип Јурин (1793) – Грамматица Иллyрицае јувентути Латино, Италоqуае сермоне инструендае аццоммодата
Опис: Граматика „илирског“ језика.
22. Аврам Мразовић (1794) – Руководство к славенстěј грамматицěј
Опис: Кључна славено-србска граматика за православне школе у Монархији.
🔗 Руководство к славенстěј грамматицěј
23. Јосип Шипуш (1796) – Темељ житнога трговања… у илирском језику
Опис: Прво економско дело на народном „илирском“ језику.
19. ВЕК
24. Јоаким Стули (1802-1810) – Илирско-талијански-латински рјечник
Опис: Огроман лексикографски пројекат дубровачког фрањевца на преко 4000 страница.
🔗 Леxицон латино-италицо-иллyрицум
25. Јосип Волтић (1803) – Рицсословник иллирицскога, италианскога и нимацскога језика
Опис: Речник издат у Бечу који повезује илирски са немачким и италијанским.
🔗 Рицсословник иллирицскога, италианскога и нимацскога језика
26. Јосип Јурин (1804) – Воцаболарио италиано-иллирицо-латино
Опис: Још један у низу тројезичних речника који потврђује континуитет назива.
27. Н. Будровић / Б. Бенинказа (1806) – Ил Регио Далмата – Краглски Далматин
Опис: Прве двојезичне новине у Далмацији (италијанско-илирски).
28. Фрањо Марија Апендини (1808) – Грамматица делла лингуа иллирица
Опис: Граматика илирског језика састављена од стране италијанског свештеника који је изучавао језик у Дубровнику.
🔗 Грамматица делла лингуа иллирица
29. Павле Соларић (1810) – Поминак књижески
Опис: Чувени србски полихистор овде експлицитно објашњава да је „илирически иначе србски“ језик.
30. Шиме Старчевић (1812) – Нова рицсословица илирицска
Опис: Граматика која наглашава важност народног језика и чистоту израза.
31. Вук Стефановић Караџић (1818) – Сербисцх-Деутсцх-Латеинисцхес Wöртербуцх
Опис: Прво издање Вуковог речника. Иако под србским именом, издато је у јеку филолошких дебата где се србски директно наслањао на наслеђе илирске терминологије у Бечу.
🔗 Сербисцх-Деутсцх-Латеинисцхес Wöртербуцх
32. Павел Јозеф Шафарик (1826) – Гесцхицхте дер слаwисцхен Спрацхе унд Литератур нацх аллен Мундартен
Опис: Епохално дело о историји словенских језика где се „илирски“ класификује као интегрална грана јужних Словена.
🔗 Гесцхицхте дер слаwисцхен Спрацхе унд Литератур нацх аллен Мундартен
33. Сава Текелија (1827) – Ерwеис, дасс дие Wалацхен ницхт рöмисцхер Абкунфт синд…
Опис: Великан Матице србске брани аутохтонизам, користећи термине „Стари Илири“ и „Славено-Сербски“ као синониме за исто балканско становништво.
34. Матија Петар Катанчић (1831) – Свето писмо старог’ и новог’ увита
Опис: Превод Светог писма на народни језик, настављајући традицију коју је по предању започео илирски Свети Јероним.
🔗 Свето писмо старог’ и новог’ увита
35. Игњат Алојзије Брлић (1833) – Грамматик дер иллyрисцхен Спрацхе
Опис: Граматика илирског језика објављена у Будиму, намењена немачким говорницима.
🔗 Грамматик дер иллyрисцхен Спрацхе
36. Људевит Гај (1835) – Даница илирска
Опис: Гласило Илирског покрета које је за циљ имало културно и језичко уједињење Јужних Словена на темељима заједничког античког имена.
37. Вјекослав Бабукић (1836) – Основа словнице славјанске нарěчја илирскога
Опис: Граматика настала у време врхунца Илирског покрета.
🔗 Основа словнице славјанске нарěчја илирскога
38. Јосеф Јунгман (1836-1837) – Словнíк јазyка ческéхо а словенскéхо
Опис: Иако чешки речник, дубоко уважава јужнословенску (илирску) лингвистичку традицију у компаративној анализи.
🔗 Словнíк јазyка ческéхо а словенскéхо
39. Радован Веселић (1840) – Немачко-илирски и илирско-немачки рукословник
Опис: Иако чешки речник, дубоко уважава јужнословенску (илирску) лингвистичку традицију у компаративној анализи.
🔗 Немачко-илирски и илирско-немачки рукословник
40. Иван Мажуранић и Јаков Ужаревић (1842) – Деутсцх-иллирисцхес Wöртербуцх
Опис: Немачко-илирски речник који утврђује стандардизацију термина у стручној јавности.
🔗 Деутсцх-иллирисцхес Wöртербуцх
41. Евстатије Михаилоић (1843) – Илири и Србљи или Преглед Народности староседиоца Илирика
Опис: дело Илири и Србљи Евстатија Михајловића сведочи о настојањима српских научника XIX века да кроз историјске, језичке и културне изворе осветле питање старине српског народа.“
42. Јосип Дробнич (1846-1849) – Илирско-нěмачко-талиански мали рěчник
Опис: Тројезични мали речник штампан у Бечу у предвечерје Бечког књижевног договора.
🔗 Илирско-нěмачко-талиански мали рěчник
43. Вук Стефановић Караџић (1852) – Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима
Опис: Друго издање Вуковог речника. Овим и сличним делима, после 1850. године, србско и хрватско име почињу потпуно да потискују илирски политички синоним.
🔗 Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима
44. Драгутин Парчић (1858) – Рјечосложје илирско-италијанско-латинско
Опис: Једно од последњих великих дела које у наслову примарно чува илирски префикс.
45. Богослав Шулек (1874) – Рјечник знанственога називља
Опис: Речник научне терминологије који упија све тековине илирског језичког наслеђа у модерни стандардни језик.
🔗 Рјечник знанственога називља за средња училишта
46. ЈАЗУ / ХАЗУ (1880-1976) – Рјечник хрватскога или српскога језика
Опис: Монументални речник академије који представља круну вишевековног рада на лексици која се стотинама година пре тога називала илирском.
🔗 Рјечник хрватскога или српскога језика
Додатак: Етнографска мапа Аустријске империје из 1846.
Опис: Етнографска мапа Аустријске империје аутора Хајнриха Бергхауса (Хеинрицх Бергхаус) све јужне словене ставља у групу Илиро-Срба
🔗 Етхнограпхисцхе Карте дер Остерреицхисцхен Монарцхие
3. Закључак: Истина која се не може сакрити
Када византијски историчари користе термин „Трибали“ или када се преко 40 монументалних речника штампа на „илирском“ језику, то није само уметнички архаизам нити политички инжењеринг Рима и Беча. То је било научно оправдано препознавање биолошког и језичког континуитета. Срби и остали балкански Словени нису тек мигранти из 7. века без корена, већ истински аутохтоно становништво чији преци хиљадама година обитавају на овом простору.
📢 ПОДЕЛИТЕ ОВО ДАЉЕ! Истина и чињенице не смеју да остану заробљене у прашњавим архивама. Оставите коментар и проширите причу!
Поделите са пријатељима:
