Пише Марко Хубер
истраживач
У овом наставку блога посвећеног српству на Светој Гори преносимо истраживачки рад који је био приказан у емисији „Провлака – канал којим се Ксеркс провукао“. На истраживање нас је покренуло једно име, топоним, на самој превлаци полуострва Атос, Свете Горе налази се данас мало место Неа Рода и у њему трагови историјског канала кога је прокопао персијски цар Ксеркс у 5. веку пре нове ере. А тај канал је вековима, а вероватно и одувек носио име ПРОВЛАКА које право значење има само у српском језику.
Само 12 година пре Ксерксовог похода флота персијског генерала Мардонија је десеткована при обиласку рта Свете Горе. Олуја се нагло и неочекивано подигла и Персијанци су изгубили 20.000 војника и 300 лађа. И данас пловидба око Атоса уме да буде непредвидљива, већина туристичких бродова уопште не саобраћа источном страном полуострва. Као што вероватно знате врх Атоса прелази 2000 метара и велика висинска разлика погодује наглим променама времена, стварању јаких ветрова и високих таласа, а у мору су јаке струје.
Да поменемо и како Ксеркс уопште није изгледао онако како је приказан у холивудском филму 300, а и само име му се није изговарало овако како нам се данас сугерише него вероватно нешто као К-ШАР-ША али пошто је званично име уобичајено користићемо га овом приликом. Рељефи са приказом Ксеркса су сачувани, и постоје уметнички прикази који га много верније приказују. У филму су га, манипулативно, представили као човека тамне боје коже, што персијанци нису били и сам његов изглед, његова одећа ако се то може назвати тако нема никаквог додира са стварношћу.
Да би сачувао флоту и осигурао пролаз, а захваљујући огромној војсци и сходно томе и радној снази којом је располагао, Ксеркс се одлучује на прокопавање канала на најужем делу ПРЕВЛАКЕ која спаја полуострво Свете Горе са копном. Прокопавање канала детаљно описује Херодот, који чак помиње и анегдоте приликом копања канала. Наиме Ксеркс је захтевао да канал буде такве ширине да две триреме, ратна брода са три реда весала, могу проћи једна поред друге.
Ево како Херодот пише о прокопавању тог канала:
„Наиме, у Елеунту, на Херзонезу биле су укотвљене ратне лађе, те су са тих лађа доведени радници разних народности на Атос, па су под ударцима бичева копали и једни друге смењивали. На прокопавању су радили и становници из околине Атоса. Радовима су управљали Персијанци, Мегабазов син Бубар и Артејев син Артахеј. Атос је, наиме, једна велика и славна планина која се уздиже изнад мора и настањена је људима. Атос има облик полуострва, а у оном делу где се планина додирује са копном налази се превлака широка дванаест стадија. Превлака је равна и на њој се налазе мали брежуљци од Акантијског до Торонског мора на другој страни. На самој тој превлаци, где се завршава Атос, налази се јелински град Сана, а иза града Сане, у унутрашњости Атоса, налазе се копнени градови које је тада Персијанац хтео да претвори у острвске градове. Ти градови били су: Диј, Олофикс, Акротој, Тисо и Клеона. То су, дакле, градови који се налазе на Атосу.
Превлаку су овако прокопавали. Варвари су код града Сане обележили конопцима правац копања и поделили земљиште одређено за копање на разне народе. Кад је прокоп био већ дубљи, копали су они који су стајали на самом дну, а други су додавали ископану земљу онима који су стајали на лествама изнад њих, а ови су је опет додавали горе, па су је ови онда износили и разбацивали. Свима су се рушили обронци јаме и задавали им дупли посао, само се то Феничанима није дешавало. Онима се то дешавало због тога што су им горњи отвор јаме и дно били једнако широки. А Феничани су, као и иначе, и на овом послу показали своју проницљивост. Кад им је, наиме, била измерена њихова деоница, они су отпочели да копају двоструко ширу јаму него што је требало, па су је копајући постепено сужавали, те је, кад су стигли до дна, била исто широка као и код других.“
Док се Ксеркс задржавао у Аканту, деси се случајно да се разболи и умре главни руководилац радова на копању канала, Артахеј, који је уживао велик углед код Ксеркса и био из породице Ахеменида. Он је био највиши човек у Персији (био је, наиме, висок, без четири цола, пет краљевских лаката што је у данашњим мерама 215 цм) и имао је најјачи глас на свету. Ксеркс га је зато јако жалио, па је наредио да се најлепше опреми и сахрани. Надгробну хумку подигла му је цела војска. Овом Артахеју приносе становници Аканта, по наређењу пророчишта, жртве и поштују га као свог хероја и у молитвама спомињу његово име.
Многи су сматрали да канал није стварно био прокопан, историчари су тако тумачили, али у последње време вршена су детаљна истраживања сеизмичким таласима и утврђено је остаци канала постоје па је морао бити прокопан.
Канал је на површини био ширине око 30 м, само дно око 15 м, дубина воде је била око 3 м, а дубина канала од 4 до 6 метара зависно од терена. Укупна дужина је била око 2 километра.
Један од научних радова који доказује постојање канала, лево почетна страна, десно приказ остатака канала доказаних на терену
Е сад долазимо до суштине. На почетку канала данас се налази се место по имену Неа Рода, али оно тај назив носи од 1923. када су се у њега доселили грчки досељеници из Мале Азије, из места Рода. До тада место се звало Провлака.
Тада је дошло до велике размене становништва између Грчке и Турске и у Грчку је дошло милион и по до два насељеника, који су махом насељени тамо где је до тада живела српска већина. Етничке карте крајем 19. и почетком 20. века показују да „природна“ Грчка (етнографски гледано), има северну границу јужно од Солуна. Али и ту није крај јер је заправо у првом грчком уставу од 1827. стоје одредбе да се сваки хришћанин који се нађе на територијама „оружјем отетим од Османског царства“ мора сматрати Грком. Обратите пажњу да се чак ни у уставу не каже на ослобођеним територијама него отетим. Дакле погрчавање траје од формирања нове државе. Овде на терену имамо показатељ планског мењања етничке структуре становништва, које се спроводило силом.
Етнографска карта „природне грчке“, аутор Alfred Philippson, 1897.
Часопис „Национална Географија“ из 1925. са описом велике трагедије – размене 2 милиона становника између Грчке и Турске
Одредбе првог грчког устава из 1827. – сваки хришћанин који се нађе на територијама „оружјем отетим од Османског царства“ мора се сматрати Грком
По речима Душана Лазаревића, аутора књиге „Моравац Грка Зорбе“, реч ПРОВЛАКА у грчком не значи ништа. Душан каже:
”У српском, ова реч је вишезначна, и као и реч ПРЕВЛАКА, може да означава гео-морфолошки феномен везан за море. И једна и друга су глаголске именице па док је прва везана за провлачење, друга је за превлачење, попут Боко-которске превлаке. Тако је Провлаку прокопао Ксеркс како би се кроз њу провукли бродови са људством. У српском језику, ПРОВЛАКА такође означава све оне предмете кроз које се нешто провлачи, попут провлаке за весло или провлаке брода – канала или шахта кроз који може да се провуче најмање један човек. Провлака је предхришћански српски обичај протеривања волова кроз прокопан тунел у земљи (што означава рођење изнова) где се жигошу животиње посебно изазваном извијеном ватром. Тај ватрени лептирак омогућиће да све лоше побегне, а стока да оздрави. Овај обичај се задржао и до дан данас у неким српским селима.
Званична етимологија везује ову реч за, како кажу, старо-грчку реч авлАки што значи КАНАЛ. Међутим, исти веле да нису сигурни у погледу етимологије ове речи и да је везују за језик предгрчког народа са ових простора. Питамо се који је то народ? Ваља рећи да се реч КАНАЛ данас у говорном грчком каже канАли, ПРОВЛАКА се каже фреАтио а ПРЕВЛАКА истмОс. Реч АВЛАКИ се и даље користи у говорном грчком језику и означава прокопан канал за воду или пак канал кроз који се вода пробила, дакле, у сваком случају, канал кроз који се вода ПРОВЛАЧИ. У српском имамо глаголске варијанте исте основе са различитим префиксима: провлачити, превлачити, извлачити, увлачити, свлачити, навлачити, развлачити, итд, чега у грчком наравно нема. У српском језику основа ВЛ – ВАЛ гради читаво море гранања и изведеница, што у грчком језику такође не постоји. “
О овоме је Душан детаљније говорио у свом етимолошком речнику грчко-српских парова, Моравцу Грка Зорбе, у делу који се бави етимолошким паром авлИ – АВЛИЈА.
Овде прилажемо и један додатак, информације које смо добили од Немање Јонића, аутора сајта hilandar.info, коме се овом приликом много захваљујемо:
На хиландарском метоху Провлака, до краја 19.века били су видљиви остаци српског пирга. Овај српски пирг је уистину српски, у старим документима се назива Сервос пирго.
Неки грчки византолози су га раније везивали за вероватно неку фамилију Сервос у чијем је власништву био, међутим, други документ, који се чува у Хиландару, каже да су овај пирг подигли војници најамници из долине данашње реке Мораве и да је то урађено још у 8.веку (по претпоставци византолога са Аристотеловог универзитета). То би аутоматски значило да је најстарији помен речи Сервос-Србски управо везан за овај пирг.
Једно објашњење хиландарског игумана у 16.веку зашто не жели да прода овај метох грцима је био управо тај, да овај метох и кула чувају најстарији помен речи Сервос у историји и да је доказ постојања управо Србске државе у долини Мораве.
Друга информација вредна пажње је и та да је Архиепископ Данило II 1308. год. довео војску краља Милутина у Хиландар како би Хиландар заштитили од упада Каталанске компаније – разбојника. Али ти војници, њих пар стотина, дошли су са својим породицама и остали ту, заправо их је тадашњи игуман Данило населио, војнике и њихове породице на територију данашње Неа Роде и хиландарског метоха Кумице, Трипитија и Јерисоса. Тако да поред Анадолаца ова места и данас насељавају потомци Милутинове војске.
Следећи знак српског присуства је велика кула у Уранополису. Данас Грци нигде не помињу градитеља ове куле, а то је по свему судећи био цар Душан. Кула по њиховим званичним подацима постоји од 1345 (мада је могуће да је и тада обновљена), а ми смо чули од монаха са Хиландара како се до скора знало да је ту кула цара Душана, чак је по неким информацијама то и писало све до пре 30-40 година на таблама поред саме куле. Душанова кула јесте симбол Уранополиса, најупечатљивија грађевина на капији Свете Горе и многе сигурно подсећа на ходочашће јер је Уранополис главна лука за посету Светогорским манастирима.
Кула Цара Душана у Уранополису, и текст на информативној табли поред ње који данас стоји ту. Зашто им Цар Душан толико смета?
Недалеко одатле налази се и урушен манастир Зиг, који је изгледа постојао од почетка или средине 10. века, а Алексије III га је поклонио Хиландару 1198. године. Почетком 13. века манастир је очигледно делимично обновљен, вероватно на иницијативу Светог Саве, затим је једно време опљачкан, па су га населили Франци по наређењу римског папе, и одатле носили блага покрадена из других православних манастира. Затим је обнављан, вероватно више пута, откривени су трагови живописа из 16. века. Коначно је срушен у 19. веку. Приликом археолошких истраживања крајем 20. века откривено је да је манастир подигнут на темељима неког светилишта из 5 века пре нове ере које је трајало све до 4. века нове ере. И сама та чињеница много говори јер се наше цркве масовно граде баш на темељима старијих светилишта, што није случај код Грка. Приликом поменутих археолошких истраживања нађено је много манастирског блага: ту су оловни печати, сребрни предмети, путири, вазе од мермера и стакла, ножеви, новац, и тако даље. Сасвим је сигурно да је то благо ако не потпуно онда добрим делом српско наслеђе али то нико не помиње.
Недалеко од Јерисоса, луке на источној обали Халкидикија, налази се пирг Круна, који је такође вековима био власништво Хиландара, а то је и данас. На том месту преостала је кула висине 12 м, остаци зидина и других зграда. Круна је била посвећена Светом Илији.
Од српских топонима поменућемо још понеке, ту је плажа Девелики, чије име потиче од породице која је управљала тим подручјем који су записивани као Devlitzinos, и сматра се да њихово име потиче од наше речи дебели. Опште је познато да грци немају како глас тако ни слово Б па у транскрипцији овог гласа из страних језика често користе глас В као у топонимима: Београд – велигрАди или Белгија – вЕлгио. У дубини Светогорског залива налази се место Pyrgadikiaа најстарији записи га воде као Perigardikia. Очигледно је нашег порекла само је питање да ли потиче од речи преграда или речи предграђе, то јест како су га становници стварно звали а искривљено је записан на грчком. ГАРДИКЈА свакако звучи као вокализован облик српске речи ГРАД. У осталим словенским језицима често имамо феномен вокализације српских речи па тако у руском данас реч ГРАД кажемо ГОРОД на пример.
Ту је и насеље Kontogrikus, које у самом имену садржи српски назив за грке ГРИКОС. И на крају недалеко од данас лепо развијеног Хиландарског поседа Каково, налази се село Ревеникиа, чије име вероватно потиче од нашег придева реван, ревностан, пошто у грчком језику та реч, по нашем истраживању, нема значење ни исходиште.
Емисију Провлака можете погледати на нашем каналу:
