Piše Marko Huber
istraživač
U ovom nastavku bloga posvećenog srpstvu na Svetoj Gori prenosimo istraživački rad koji je bio prikazan u emisiji „Provlaka – kanal kojim se Kserks provukao“. Na istraživanje nas je pokrenulo jedno ime, toponim, na samoj prevlaci poluostrva Atos, Svete Gore nalazi se danas malo mesto Nea Roda i u njemu tragovi istorijskog kanala koga je prokopao persijski car Kserks u 5. veku pre nove ere. A taj kanal je vekovima, a verovatno i oduvek nosio ime PROVLAKA koje pravo značenje ima samo u srpskom jeziku.
Samo 12 godina pre Kserksovog pohoda flota persijskog generala Mardonija je desetkovana pri obilasku rta Svete Gore. Oluja se naglo i neočekivano podigla i Persijanci su izgubili 20.000 vojnika i 300 lađa. I danas plovidba oko Atosa ume da bude nepredvidljiva, većina turističkih brodova uopšte ne saobraća istočnom stranom poluostrva. Kao što verovatno znate vrh Atosa prelazi 2000 metara i velika visinska razlika pogoduje naglim promenama vremena, stvaranju jakih vetrova i visokih talasa, a u moru su jake struje.
Da pomenemo i kako Kserks uopšte nije izgledao onako kako je prikazan u holivudskom filmu 300, a i samo ime mu se nije izgovaralo ovako kako nam se danas sugeriše nego verovatno nešto kao K-ŠAR-ŠA ali pošto je zvanično ime uobičajeno koristićemo ga ovom prilikom. Reljefi sa prikazom Kserksa su sačuvani, i postoje umetnički prikazi koji ga mnogo vernije prikazuju. U filmu su ga, manipulativno, predstavili kao čoveka tamne boje kože, što persijanci nisu bili i sam njegov izgled, njegova odeća ako se to može nazvati tako nema nikakvog dodira sa stvarnošću.
Da bi sačuvao flotu i osigurao prolaz, a zahvaljujući ogromnoj vojsci i shodno tome i radnoj snazi kojom je raspolagao, Kserks se odlučuje na prokopavanje kanala na najužem delu PREVLAKE koja spaja poluostrvo Svete Gore sa kopnom. Prokopavanje kanala detaljno opisuje Herodot, koji čak pominje i anegdote prilikom kopanja kanala. Naime Kserks je zahtevao da kanal bude takve širine da dve trireme, ratna broda sa tri reda vesala, mogu proći jedna pored druge.
Evo kako Herodot piše o prokopavanju tog kanala:
„Naime, u Eleuntu, na Herzonezu bile su ukotvljene ratne lađe, te su sa tih lađa dovedeni radnici raznih narodnosti na Atos, pa su pod udarcima bičeva kopali i jedni druge smenjivali. Na prokopavanju su radili i stanovnici iz okoline Atosa. Radovima su upravljali Persijanci, Megabazov sin Bubar i Artejev sin Artahej. Atos je, naime, jedna velika i slavna planina koja se uzdiže iznad mora i nastanjena je ljudima. Atos ima oblik poluostrva, a u onom delu gde se planina dodiruje sa kopnom nalazi se prevlaka široka dvanaest stadija. Prevlaka je ravna i na njoj se nalaze mali brežuljci od Akantijskog do Toronskog mora na drugoj strani. Na samoj toj prevlaci, gde se završava Atos, nalazi se jelinski grad Sana, a iza grada Sane, u unutrašnjosti Atosa, nalaze se kopneni gradovi koje je tada Persijanac hteo da pretvori u ostrvske gradove. Ti gradovi bili su: Dij, Olofiks, Akrotoj, Tiso i Kleona. To su, dakle, gradovi koji se nalaze na Atosu.
Prevlaku su ovako prokopavali. Varvari su kod grada Sane obeležili konopcima pravac kopanja i podelili zemljište određeno za kopanje na razne narode. Kad je prokop bio već dublji, kopali su oni koji su stajali na samom dnu, a drugi su dodavali iskopanu zemlju onima koji su stajali na lestvama iznad njih, a ovi su je opet dodavali gore, pa su je ovi onda iznosili i razbacivali. Svima su se rušili obronci jame i zadavali im dupli posao, samo se to Feničanima nije dešavalo. Onima se to dešavalo zbog toga što su im gornji otvor jame i dno bili jednako široki. A Feničani su, kao i inače, i na ovom poslu pokazali svoju pronicljivost. Kad im je, naime, bila izmerena njihova deonica, oni su otpočeli da kopaju dvostruko širu jamu nego što je trebalo, pa su je kopajući postepeno sužavali, te je, kad su stigli do dna, bila isto široka kao i kod drugih.“
Dok se Kserks zadržavao u Akantu, desi se slučajno da se razboli i umre glavni rukovodilac radova na kopanju kanala, Artahej, koji je uživao velik ugled kod Kserksa i bio iz porodice Ahemenida. On je bio najviši čovek u Persiji (bio je, naime, visok, bez četiri cola, pet kraljevskih lakata što je u današnjim merama 215 cm) i imao je najjači glas na svetu. Kserks ga je zato jako žalio, pa je naredio da se najlepše opremi i sahrani. Nadgrobnu humku podigla mu je cela vojska. Ovom Artaheju prinose stanovnici Akanta, po naređenju proročišta, žrtve i poštuju ga kao svog heroja i u molitvama spominju njegovo ime.
Mnogi su smatrali da kanal nije stvarno bio prokopan, istoričari su tako tumačili, ali u poslednje vreme vršena su detaljna istraživanja seizmičkim talasima i utvrđeno je ostaci kanala postoje pa je morao biti prokopan.
Kanal je na površini bio širine oko 30 m, samo dno oko 15 m, dubina vode je bila oko 3 m, a dubina kanala od 4 do 6 metara zavisno od terena. Ukupna dužina je bila oko 2 kilometra.
Jedan od naučnih radova koji dokazuje postojanje kanala, levo početna strana, desno prikaz ostataka kanala dokazanih na terenu
E sad dolazimo do suštine. Na početku kanala danas se nalazi se mesto po imenu Nea Roda, ali ono taj naziv nosi od 1923. kada su se u njega doselili grčki doseljenici iz Male Azije, iz mesta Roda. Do tada mesto se zvalo Provlaka.
Tada je došlo do velike razmene stanovništva između Grčke i Turske i u Grčku je došlo milion i po do dva naseljenika, koji su mahom naseljeni tamo gde je do tada živela srpska većina. Etničke karte krajem 19. i početkom 20. veka pokazuju da „prirodna“ Grčka (etnografski gledano), ima severnu granicu južno od Soluna. Ali i tu nije kraj jer je zapravo u prvom grčkom ustavu od 1827. stoje odredbe da se svaki hrišćanin koji se nađe na teritorijama „oružjem otetim od Osmanskog carstva“ mora smatrati Grkom. Obratite pažnju da se čak ni u ustavu ne kaže na oslobođenim teritorijama nego otetim. Dakle pogrčavanje traje od formiranja nove države. Ovde na terenu imamo pokazatelj planskog menjanja etničke strukture stanovništva, koje se sprovodilo silom.
Etnografska karta „prirodne grčke“, autor Alfred Philippson, 1897.
Časopis „Nacionalna Geografija“ iz 1925. sa opisom velike tragedije – razmene 2 miliona stanovnika između Grčke i Turske
Odredbe prvog grčkog ustava iz 1827. – svaki hrišćanin koji se nađe na teritorijama „oružjem otetim od Osmanskog carstva“ mora se smatrati Grkom
Po rečima Dušana Lazarevića, autora knjige „Moravac Grka Zorbe“, reč PROVLAKA u grčkom ne znači ništa. Dušan kaže:
“U srpskom, ova reč je višeznačna, i kao i reč PREVLAKA, može da označava geo-morfološki fenomen vezan za more. I jedna i druga su glagolske imenice pa dok je prva vezana za provlačenje, druga je za prevlačenje, poput Boko-kotorske prevlake. Tako je Provlaku prokopao Kserks kako bi se kroz nju provukli brodovi sa ljudstvom. U srpskom jeziku, PROVLAKA takođe označava sve one predmete kroz koje se nešto provlači, poput provlake za veslo ili provlake broda – kanala ili šahta kroz koji može da se provuče najmanje jedan čovek. Provlaka je predhrišćanski srpski običaj proterivanja volova kroz prokopan tunel u zemlji (što označava rođenje iznova) gde se žigošu životinje posebno izazvanom izvijenom vatrom. Taj vatreni leptirak omogućiće da sve loše pobegne, a stoka da ozdravi. Ovaj običaj se zadržao i do dan danas u nekim srpskim selima.
Zvanična etimologija vezuje ovu reč za, kako kažu, staro-grčku reč avlAki što znači KANAL. Međutim, isti vele da nisu sigurni u pogledu etimologije ove reči i da je vezuju za jezik predgrčkog naroda sa ovih prostora. Pitamo se koji je to narod? Valja reći da se reč KANAL danas u govornom grčkom kaže kanAli, PROVLAKA se kaže freAtio a PREVLAKA istmOs. Reč AVLAKI se i dalje koristi u govornom grčkom jeziku i označava prokopan kanal za vodu ili pak kanal kroz koji se voda probila, dakle, u svakom slučaju, kanal kroz koji se voda PROVLAČI. U srpskom imamo glagolske varijante iste osnove sa različitim prefiksima: provlačiti, prevlačiti, izvlačiti, uvlačiti, svlačiti, navlačiti, razvlačiti, itd, čega u grčkom naravno nema. U srpskom jeziku osnova VL – VAL gradi čitavo more grananja i izvedenica, što u grčkom jeziku takođe ne postoji. “
O ovome je Dušan detaljnije govorio u svom etimološkom rečniku grčko-srpskih parova, Moravcu Grka Zorbe, u delu koji se bavi etimološkim parom avlI – AVLIJA.
Ovde prilažemo i jedan dodatak, informacije koje smo dobili od Nemanje Jonića, autora sajta hilandar.info, kome se ovom prilikom mnogo zahvaljujemo:
Na hilandarskom metohu Provlaka, do kraja 19.veka bili su vidljivi ostaci srpskog pirga. Ovaj srpski pirg je uistinu srpski, u starim dokumentima se naziva Servos pirgo.
Neki grčki vizantolozi su ga ranije vezivali za verovatno neku familiju Servos u čijem je vlasništvu bio, međutim, drugi dokument, koji se čuva u Hilandaru, kaže da su ovaj pirg podigli vojnici najamnici iz doline današnje reke Morave i da je to urađeno još u 8.veku (po pretpostavci vizantologa sa Aristotelovog univerziteta). To bi automatski značilo da je najstariji pomen reči Servos-Srbski upravo vezan za ovaj pirg.
Jedno objašnjenje hilandarskog igumana u 16.veku zašto ne želi da proda ovaj metoh grcima je bio upravo taj, da ovaj metoh i kula čuvaju najstariji pomen reči Servos u istoriji i da je dokaz postojanja upravo Srbske države u dolini Morave.
Druga informacija vredna pažnje je i ta da je Arhiepiskop Danilo II 1308. god. doveo vojsku kralja Milutina u Hilandar kako bi Hilandar zaštitili od upada Katalanske kompanije – razbojnika. Ali ti vojnici, njih par stotina, došli su sa svojim porodicama i ostali tu, zapravo ih je tadašnji iguman Danilo naselio, vojnike i njihove porodice na teritoriju današnje Nea Rode i hilandarskog metoha Kumice, Tripitija i Jerisosa. Tako da pored Anadolaca ova mesta i danas naseljavaju potomci Milutinove vojske.
Sledeći znak srpskog prisustva je velika kula u Uranopolisu. Danas Grci nigde ne pominju graditelja ove kule, a to je po svemu sudeći bio car Dušan. Kula po njihovim zvaničnim podacima postoji od 1345 (mada je moguće da je i tada obnovljena), a mi smo čuli od monaha sa Hilandara kako se do skora znalo da je tu kula cara Dušana, čak je po nekim informacijama to i pisalo sve do pre 30-40 godina na tablama pored same kule. Dušanova kula jeste simbol Uranopolisa, najupečatljivija građevina na kapiji Svete Gore i mnoge sigurno podseća na hodočašće jer je Uranopolis glavna luka za posetu Svetogorskim manastirima.
Kula Cara Dušana u Uranopolisu, i tekst na informativnoj tabli pored nje koji danas stoji tu. Zašto im Car Dušan toliko smeta?
Nedaleko odatle nalazi se i urušen manastir Zig, koji je izgleda postojao od početka ili sredine 10. veka, a Aleksije III ga je poklonio Hilandaru 1198. godine. Početkom 13. veka manastir je očigledno delimično obnovljen, verovatno na inicijativu Svetog Save, zatim je jedno vreme opljačkan, pa su ga naselili Franci po naređenju rimskog pape, i odatle nosili blaga pokradena iz drugih pravoslavnih manastira. Zatim je obnavljan, verovatno više puta, otkriveni su tragovi živopisa iz 16. veka. Konačno je srušen u 19. veku. Prilikom arheoloških istraživanja krajem 20. veka otkriveno je da je manastir podignut na temeljima nekog svetilišta iz 5 veka pre nove ere koje je trajalo sve do 4. veka nove ere. I sama ta činjenica mnogo govori jer se naše crkve masovno grade baš na temeljima starijih svetilišta, što nije slučaj kod Grka. Prilikom pomenutih arheoloških istraživanja nađeno je mnogo manastirskog blaga: tu su olovni pečati, srebrni predmeti, putiri, vaze od mermera i stakla, noževi, novac, i tako dalje. Sasvim je sigurno da je to blago ako ne potpuno onda dobrim delom srpsko nasleđe ali to niko ne pominje.
Nedaleko od Jerisosa, luke na istočnoj obali Halkidikija, nalazi se pirg Kruna, koji je takođe vekovima bio vlasništvo Hilandara, a to je i danas. Na tom mestu preostala je kula visine 12 m, ostaci zidina i drugih zgrada. Kruna je bila posvećena Svetom Iliji.
Od srpskih toponima pomenućemo još poneke, tu je plaža Develiki, čije ime potiče od porodice koja je upravljala tim područjem koji su zapisivani kao Devlitzinos, i smatra se da njihovo ime potiče od naše reči debeli. Opšte je poznato da grci nemaju kako glas tako ni slovo B pa u transkripciji ovog glasa iz stranih jezika često koriste glas V kao u toponimima: Beograd – veligrAdi ili Belgija – vElgio. U dubini Svetogorskog zaliva nalazi se mesto Pyrgadikiaa najstariji zapisi ga vode kao Perigardikia. Očigledno je našeg porekla samo je pitanje da li potiče od reči pregrada ili reči predgrađe, to jest kako su ga stanovnici stvarno zvali a iskrivljeno je zapisan na grčkom. GARDIKJA svakako zvuči kao vokalizovan oblik srpske reči GRAD. U ostalim slovenskim jezicima često imamo fenomen vokalizacije srpskih reči pa tako u ruskom danas reč GRAD kažemo GOROD na primer.
Tu je i naselje Kontogrikus, koje u samom imenu sadrži srpski naziv za grke GRIKOS. I na kraju nedaleko od danas lepo razvijenog Hilandarskog poseda Kakovo, nalazi se selo Revenikia, čije ime verovatno potiče od našeg prideva revan, revnostan, pošto u grčkom jeziku ta reč, po našem istraživanju, nema značenje ni ishodište.
Emisiju Provlaka možete pogledati na našem kanalu:
