Od danas nam nedostaje jedan veliki čovek
Napustio nas je Vladeta Kolarević, ponosan sam da kažem da je bio moj prijatelj, i istovremeno mi je neverovatno žao što mnoge razgovre nismo dovršili, računajući da imamo vremena… Mnogo je neispunjenih planova, nikad završenih istraživanja.
Vladeta je u narodu zapisao predanje o žutom moru, koje je pokrivalo ove krajeve dok se nije povuklo i mi naselili. Vladeta je sakupio brojne predmete iz vinčanskog i rimskog vremena i poklonio ih Narodnom muzeju u Aranđelovcu. Vladeta me je vodio na Zeleno kamenje na Venčacu i pričao o podzemnim pećinama ili hodnicima ispod u kojima su se psi gubili. Od Vladete sam čuo i za podzemnu reku koja teče tu negde i ponekad proguta deo zemlje a jednom i jednog nesrećnog orača sve sa volovima.
Vladeta je pripadao onom retkom soju istraživača koji ne grade autoritet titulama, nego prisustvom i istrajnošću. Studirao je etnologiju ali je studije napustio, po njegovim rečima zato što nije želeo da se bavi raznim narodima sveta i da ignoriše sopstvenu kulturu nego je baš želeo da proučava svoju Šumadiju.
On je živi učesnik mnogih običaja, i verovatno poslednji svedok, kako je on jednom rekao Nepismene istorije. Nepismena istorija nije nepismena zato što ne zna da piše nego zato što je prenošena sa kolena na koleno i duboko se sačuvala u narodnom biću, u mnogim slučajevima prenoseći ispravniju poruku nego što je prenose stručnjaci, koje je Vladeta lepo opisao narodnom izrekom „pun pa zavezan“, kad neko nauči lekcije ali ne ostavi prostor da se u nešto lično uveri ili razuveri i ne ostavi prostor da razmišlja…
Vladeta je zapisao i predanja o Ostrvici i Kraljeviću Marku, celu jednu knjigu posvetio je narodnom sećanju na Karađorđevo ratovanje, preneo mi je i priču o sestri cara Dušana i Mrnji koji su u predanju ovog kraja baš tu živeli, o velikom mostu koji je gradila Prokleta Jerina da sa Ostrvice dođe do Venčaca, o tome kako je Breza ime za pustinjaka, i da označava predeo u kome su boravili preteče monaha a ne rastu breze (kao što ih i nema)…
Taj njegov „unutrašnji metod“ vidi se u svemu: u načinu na koji sluša kazivača, u načinu na koji veruje reči, i u upornosti da predanje ne „ulepša“, ne „pročisti“, nego da ga ostavi onakvim kakvo jeste — jer baš u toj nepatvorenosti leži dokument vremena. Kada se govori o njegovoj zbirci usmenih kazivanja, počeo je da zapisuje još 1976. godine i da su mu terenske beleške i snimci nastali u dugom vremenskom rasponu — kao rad koji se ne radi za trenutni utisak, nego za trajnost.
Njegov životni prostor i duhovni horizont bili su vezani za Venčac i za Aranđelovac, a naročito za Brezovac — za kraj u kome je predanje već način pamćenja. U Brezovcu se na njivama izoravaju ulomci grnčarije vinčanskog vremena i prepliću se tragovi svih slojeva istorije; upravo je to Vladeta prepoznao i preneo iz neposrednog dodira sa zemljom i ljudima.
Ali Vladeta nije bio samo beležnik: bio je i pokretač. Kao osnivač i urednik zbornika Zmajevac, on je svoj rad pretvarao u javni trag, u instituciju pamćenja koja nadživljava pojedinca. „Zmajevac“ je „Brezovački zbornik“ koji je izlazio od 2007. godine.
Posebno je važno istaći da je Vladeta, kad je trebalo, umeo da bude i glas otpora nemaru prema nasleđu. Vladeta je prednjačio u pokušajima da se arheološko blago i blago prošlosti zaštiti i istraži i deo tih pokušaja je sa oriujateljima i uspeo da sprovede, na mnogo se institucije ostale neme. Istraživanje Dvorina, lokaliteta od vanredne važnosti za prošlost gde se nalaze ostacvi velike srednjovekovne crkve kao i dvorova Pavla Bakića, počelo je posle godina i godina upornih preduzimljivih pokušaja zainteresovanih meštana, a tu je uvek bio i Vladeta. Kada je uništeno više od dve trećine antičkog groblja na vrhu Venčaca Vladeta je bio tu sa novinarima i to je i dovelo do zaštite i istraživanja preostalog dela. Sada se istražuje i gradina na Venčacu o kojoj je Vladeta sačuvao nebrojena svedočenja. Nažalost sama planina Venčac nije sačuvana naprotiv neumerena iskopavanja kao da imaju idejud a se svo prirodno nasleđe i nasleđe prošlosti uništi.
Za nas u Ognjilu, Vladeta je bio nezamenjiv saradnik i glas koji se prepoznaje. U našem Zborniku ostaje upisan kroz teme koje su mu bile prirodne: kalendar narodnih običaja u Šumadiji (Ognjilo 1), simboliku usmenog nasleđa (Ognjilo 2), i narodno pamćenje o Pavlu Bakiću i njegovom vremenu (Ognjilo 3).
Sada za mene sa Vladetom odlazi i jedna vrsta sigurnosti, ona da uvek postoji neko koga mogu da pitam jer „čuva glas“ ljudi koji inače nisu ušli u knjige. Zbogom Vladeta, večna pamet i slava.
