Од данас нам недостаје један велики човек
Напустио нас је Владета Коларевић, поносан сам да кажем да је био мој пријатељ, и истовремено ми је невероватно жао што многе разговре нисмо довршили, рачунајући да имамо времена… Много је неиспуњених планова, никад завршених истраживања.
Владета је у народу записао предање о жутом мору, које је покривало ове крајеве док се није повукло и ми населили. Владета је сакупио бројне предмете из винчанског и римског времена и поклонио их Народном музеју у Аранђеловцу. Владета ме је водио на Зелено камење на Венчацу и причао о подземним пећинама или ходницима испод у којима су се пси губили. Од Владете сам чуо и за подземну реку која тече ту негде и понекад прогута део земље а једном и једног несрећног орача све са воловима.
Владета је припадао оном ретком соју истраживача који не граде ауторитет титулама, него присуством и истрајношћу. Студирао је етнологију али је студије напустио, по његовим речима зато што није желео да се бави разним народима света и да игнорише сопствену културу него је баш желео да проучава своју Шумадију.
Он је живи учесник многих обичаја, и вероватно последњи сведок, како је он једном рекао Неписмене историје. Неписмена историја није неписмена зато што не зна да пише него зато што је преношена са колена на колено и дубоко се сачувала у народном бићу, у многим случајевима преносећи исправнију поруку него што је преносе стручњаци, које је Владета лепо описао народном изреком „пун па завезан“, кад неко научи лекције али не остави простор да се у нешто лично увери или разувери и не остави простор да размишља…
Владета је записао и предања о Острвици и Краљевићу Марку, целу једну књигу посветио је народном сећању на Карађорђево ратовање, пренео ми је и причу о сестри цара Душана и Мрњи који су у предању овог краја баш ту живели, о великом мосту који је градила Проклета Јерина да са Острвице дође до Венчаца, о томе како је Бреза име за пустињака, и да означава предео у коме су боравили претече монаха а не расту брезе (као што их и нема)…
Тај његов „унутрашњи метод“ види се у свему: у начину на који слуша казивача, у начину на који верује речи, и у упорности да предање не „улепша“, не „прочисти“, него да га остави онаквим какво јесте — јер баш у тој непатворености лежи документ времена. Када се говори о његовој збирци усмених казивања, почео је да записује још 1976. године и да су му теренске белешке и снимци настали у дугом временском распону — као рад који се не ради за тренутни утисак, него за трајност.
Његов животни простор и духовни хоризонт били су везани за Венчац и за Аранђеловац, а нарочито за Брезовац — за крај у коме је предање већ начин памћења. У Брезовцу се на њивама изоравају уломци грнчарије винчанског времена и преплићу се трагови свих слојева историје; управо је то Владета препознао и пренео из непосредног додира са земљом и људима.
Али Владета није био само бележник: био је и покретач. Као оснивач и уредник зборника Змајевац, он је свој рад претварао у јавни траг, у институцију памћења која надживљава појединца. „Змајевац“ је „Брезовачки зборник“ који је излазио од 2007. године.
Посебно је важно истаћи да је Владета, кад је требало, умео да буде и глас отпора немару према наслеђу. Владета је предњачио у покушајима да се археолошко благо и благо прошлости заштити и истражи и део тих покушаја је са ориујатељима и успео да спроведе, на много се институције остале неме. Истраживање Дворина, локалитета од ванредне важности за прошлост где се налазе остацви велике средњовековне цркве као и дворова Павла Бакића, почело је после година и година упорних предузимљивих покушаја заинтересованих мештана, а ту је увек био и Владета. Када је уништено више од две трећине античког гробља на врху Венчаца Владета је био ту са новинарима и то је и довело до заштите и истраживања преосталог дела. Сада се истражује и градина на Венчацу о којој је Владета сачувао небројена сведочења. Нажалост сама планина Венчац није сачувана напротив неумерена ископавања као да имају идејуд а се сво природно наслеђе и наслеђе прошлости уништи.
За нас у Огњилу, Владета је био незамењив сарадник и глас који се препознаје. У нашем Зборнику остаје уписан кроз теме које су му биле природне: календар народних обичаја у Шумадији (Огњило 1), симболику усменог наслеђа (Огњило 2), и народно памћење о Павлу Бакићу и његовом времену (Огњило 3).
Сада за мене са Владетом одлази и једна врста сигурности, она да увек постоји неко кога могу да питам јер „чува глас“ људи који иначе нису ушли у књиге. Збогом Владета, вечна памет и слава.
