Ово је трећи текст Александра Митића из серијала о Србским манастирима на Светој Гори. Претходни текстови :
https://ognjilo.com/srbski-manastiri-na-svetoj-gori/
https://ognjilo.com/sv-pavle-srbski-manastiri2/
Пише: Александар Митић
историчар
Почетком 11. века започиње формирање руске заједнице на Светој Гори. Руски монаси су првобитно основали манастир Успења Пресвете Богородице, који је био познат као Клисург (Мошин, 1950: 32-60). Манастир Клисург је живео нешто више од једног века, а по његовом пропадању руски монаси, предвођени игуманом Лаврентијем, формирали су 1169. године манастир Светог Пантелејмона (Soloviev, 1933: 213-228). Овај манастир је од тог времена био познат као Русик, Руси, Руски или Рушки манастир.
Клисург или Ксилург је обновљен као скит манастира Пантелејмона, а интересантно је да је у њему пронађено најстарије познато јеванђеље на старосрпском (српској редакцији старословенског) такозвано Маријино или Маријинско јеванђеље, писано глагољицом и датирано на XI век
Маријинско јеванђеље је доступно дигитално на сајту руске библиотеке:
Руска монашка заједница манастира Русик имала је велики утицај на духовна кретања у Србији. Управо за време владавине српског великог жупана Стефана Немање (1166-1196) дошло је до првих забележених контаката српске владарске породице са руским духовницима са Свете Горе. Најближи контакт са овом духовном заједницом имао је Немањин најмлађи син, Растко, који ће у монаштву бити познат као Свети Сава. Према наводима његовог биографа Теодосија, Растко је противно жељи родитеља, побегао на Свету Гору у пратњи руског монаха и то у јесен 1191. године. Овај руски духовник је највероватније посетио Немањин двор како би затражио милостињу од српског владара и то вероватно за обнову манастира Светог Пантелејмона (Теодосије, 1988: 105). У жељи да спрече Расткову одлуку да се замонаши његови родитељи су послали потеру, која је Растка затекла у горе поменутом манастиру, где се српски принц замонашио.
Две стране из Руског царског летописа (из доба Ивана Грозног) са сценама замонашења Растка – Светог Саве у манастиру Русик
Русик је спаљен 1307. године од стране каталонских пирата, након чега је готово потпуно запустео. Русик је уживао код Срба после Хиландара, највећи углед. Он и данас чува у својој ризници четрнаест хрисовуља разних српских владара и властеле из 14. и 15 века, по којима је добијао велика властелинства и повластице по разним српским областима. Властелинства манастира Русик по српским земљама најдетаљније је обрадио наш црквени историчар Радослав Грујић у свом сепарату Руска властелинства по српским земљама у 14 и 15 веку где је дао и картографски преглед тих властелинстава од Солуна до Дунава (Грујић, 1955-56: 53-77). Као што можео да видимо по наслову његовог рада он је та имања сматрао руским, што провејава из целокупног његовог писања у раду. Међутим као што ћемо укратко показати, сва властелинства које је манастир Русик (Свети Пантелејмон) стекао по српским земљама, стекао је од српских владара и властеле у периоду када је био под управом Срба. Готово сва имања као и други светогорски манастири изгубио је доласком Османлија на наше просторе.
Након заузимања Свете Горе 1345. године, српски цар Душан је већ 1348. године даровао манастиру Св. Пантелејмона четири села у области доње Струме (Новаковић, 1912: 504-506) . Годину дана касније јуна 1349. примио се цар Душан да буде нови ктитор манастира, видећи наиме како сам каже „да је манастир остао без најнужнијих потреба и скоро опустео сасвим, напуштен од Русије.“ Том приликом Душан је обдарио манастир са девет нових села у областима Валандова, Струмице и Брегалнице, а сем тога даровао му је још једну кућу у Серу и право да годишње узима бесплатно по „Двадесет кошница соли“ од града Хрисопоља и да прима по 200 перпера венецијанских од хрисопољског трга (Грујић, 1932: 69).
Стари Русик – манастир Св. Пантелејмона, цртеж Василија Григоријевича Барског из 1744. године
Мапа руских властелинстава у Србији, како их је сматрао Р. Грујић, заправо поклона српских владара манастиру ради издржавања
Покровитељство цара Душана нарочито је допринело материјалном опоравку манастира. Цар Душан 1349. године на чело овог манастира доводи угледног српског духовника Исаију, који је на старословенски превео дела Светог Дионисија Ареопагита (Мошин, 1940: 125-167). У периоду после Душанове смрти он је био носилац идеје помирења српске и цариградске Цркве до којег је дошло 1375. године (Богдановић, 1975: 81-91).
Цар Душан је хрисовуљом одредио да се светогорски прот не сме мешати у послове Русика, а нарочито при постављању и смењивању игумана, као ни сам цар ни ико од сродника царских и наследника његових у царској власти. Исто тако нико се не сме мешати у постављање и смењивање управника, тј. „иконома“ и других службеника „дијаконита“ по манастирским властеоским добрима ван Свете Горе, а сем тога Русик се ослобађа и од свих протату уобичајених дажбина, те прот нема права ништа да заповеда у манастиру осим у чито „духовној области“ (Грујић, 1955-56: 57-58). Овим чином цар Душан је дао потпуну аутономију Русику, исту онакву какву је на Светој Гори уживао и сам Хиландар.
Душанов пример следили су и потоњи српски владари и властела. Тако су краљ Вукашин и његов брат деспот Угљеша 1366. године потврдили Русику село Копривљане (Новаковић, 1912: 508-510). Браћа Јован Драгаш и Костадин 1377-78. године обдарили су манастир новим поседима око Струмице, Штипа, Тиквеша, Брегалнице и Злетова. Кнез Лазар му је 1381. године даривао властелинство „Св. Спаса“ у старом Хвосну – данашњој Метохији и властелинство „Мати Божје Бучанске“ код Трстеника, а његов зет Муса са синовима Стефаном и Лазаром, пет села у области Лаба (Грујић, 1932: 69).
Удовица кнеза Лазара, Милица (у монаштву Јевгенија) такође помаже манастир Светог Пантелејмона. Поклањање поседа овом манастиру књегиња Милица је осигурала прибежиште својој породици на Светој Гори. Њен поклон овом манастиру помогла је и њена властела (Новаковић, 1912: 515-527). Са даривањем манастира Свете Горе наставио је и деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456). Он сходно делима претходника потврђује добра и поседе манастиру Св. Пантелејмона (Новаковић, 1912: 527-528).
Између 1346. и 1510. године у манастиру је највише било српских, па грчких монаха. Нема сумње да је у то време Свети Пантелејмон био под покровитељством српских владара. У то време владало је опште уверење да Пантелејмон припада Србима. Да је Пантелејмон сматран српским манастиром, говори и писмо деспотице Ангелине, удовице српског деспота Стефана, руском кнезу Василију III Јовановичу, послато око 1510. године у коме тражи да под своју заштиту узме манастир „као њено добро“ (Димитријевић, 1903: 18). Руски кнез Василије је као одговор на Ангелинино писмо послао помоћ за изградњу храма.
Руски калуђери су на Атос почели да пристижу у већем броју тек када је Русија збацила татарски јарам. Након 1510 године у манастиру поред Срба преовлађују и руски монаси. И поред тога, братство манастира је и даље пролазило кроз велика искушења. Манастир је једно време толико био економски пропао па је био ослобођен плаћања доприноса Светогорској општини. Када је учени руски калуђер Василије Барски први пут дошао у Русик, 1725, затекао је само два руска и два бугарска монаха, а 1744. само неколико Грка (Григорович-Барскии, 1885: 247). Године 1735, манастир је проглашен грчким.
Треба нагласити да је данашњи руски манастир Св. Пантелејмона или Нови Русик који се налази на морској обали, настао почетком 19. века, доласком јеромонаха Аниките, када су се руски монаси саградили нови манастир. Тај догађај је уследио након руско-тусрког рата и потписивања једренског мира 1830. године. Стари Русик се налази око 2.5 километара у брдима изнад данашњег манастира Св. Пантелејмона. Након неког времена стари Русик је скоро потпуно запустео и изгубио статут манастира, тако да је данас скит, који нема стално присутних монаха већ га обилазе и одржавају руски монаси из Св. Пантелејмона.
Из наше кратке приче можемо закључити да је утицај Срба у манастиру Русик трајао више од 160 година, а вероватно и дуже. Он је несумњиво био српски манастир од 1348. године, тј. када цар Душан обнавља и дарује манастир, па до 1510. године, када се за њега заузима руски велики кнез Василије Јованович по препоруци српске деспотице Ангелине.
Свети Сава као голобради монах, одмах након замонашења (фото: фејсбук/Пријатељи манастира Хиландара)
Фреска Светог Саве у обновљеном манастиру Русик (фото: фејсбук/Пријатељи манастира Хиландара)
Извори и литература
Мошин, 1950: Владимир Мошин – Русские на Афоне и русско-византийские отношения в XI–XII веке: Byzantinoslavica, XI; Academia, Prague 1950, стр. 32-60
Soloviev, 1933: Aleksandar Soloviev – Histoire du monastere russe au Mont Athos: Byzantion, VIII; Peeters Publishers, Bruxelles 1933, str. 213-228
Теодосије, 1988: Теодосије – Житија; приредио Димитрије Богдановић, Просвета, Београд 1988.
Грујић, 1955-56: Радослав М. Грујић – Руска властелинства по српским земљама: Историјски часопис, 5; Историјски институт, Београд, 1955-56, стр. 53-77
Новаковић, 1912: Стојан Новаковић – Законски споменици српских држава средњег века; Српска краљевска академија, Београд 1912.
Грујић, 1932: Радослав М. Грујић – Светогорски азили за српске владаоце и властелу после Косовске битке: Гласник Скопског научног друштва, 11; Скопско научно друштво, Скопље 1932, стр. 65-96.
Мошин, 1940: Владимир Мошин – Житие старца Исаии, игумена русского монастыря на Афоне: Сборник Русского Археологического общества в Королевстве Югославии, III; Русского Археологического общества в Королевстве Югославии, Београд 1940, стр. 125-167.
Богдановић, 1975: Димитрије Богдановић – Измирење српске и византијске цркве: О кнезу Лазару; Филозофски факултет, Београд: 1975, стр. 81-91
Димитријевић, 1903: Стеван М. Димитријевић – Документи који се тичу односа између српске цркве и Русије у XVI веку: Споменик СКА 39; Београд, 1903. стр. 16-42.
Григорович-Барскии, 1885: Странствованія Василья Григоровича-Барскаго по сватьімъ мѣстамъ востока, Част 1; Изд. СПБ Н. Барсуков, 1885.
