Попис српског живља у селу Козица 1908. Године сачињен од Стевана о. Гајовића
Пише :
Стеван Гајевић, економиста, писац и политичар из Подгорице, љубитељ историје
1. Откриће и значај документа
Попис српског живља у селу Козица, састављен 3. октобра 1908. године, откривен је 2020. године у архиви Манастира Свете Тројице код Пљеваља, а текст пописа је открио проф Бојан Струњаш. Ријеч је о изузетно вриједном историјском документу који свједочи о демографији, друштвеној структури и начину живота српског становништва у Пљеваљском санџаку у вријеме османске управе. Документ је писан ћирилицом, на класичном папиру (све су прилике истргнутом из школске свеске) што му даје додатни културни и симболички значај. Попис обухвата искључиво мушке чланове домаћинстава у селу Козица у Каменогорској нахији.
Евидентирана су 22 самостална домаћинства, односно задруге, које су чиниле основне друштвене јединице села. Укупно је пописано 78 мушких особа различитог узраста. Старосна подјела на млађе и старије од 25 година јасно указује на административни и безбједносни карактер пописа.
Документ представља риједак примјер локалне евиденције становништва из османског периода вођене од стране самог хришћанског становништва. Попис свједочи о снажном породичном континуитету и стабилности сеоске заједнице упркос политичкој нестабилности тог времена. Његов значај превазилази локални оквир и представља важан извор за историју Санџака почетком XX вијека.
Козица је насеље у општини Пљевља у Црној Гори. Село је познато по остацима средњовековног утврђења Козник код Пљеваља.
2. Попис 03.10.1908 (препис)
Саставио: Стеван Остоје Бујак (Гајевић)
Из чињенице да је читав текст вођен јединственим рукописом произилази да је Стеван био главни, а вјероватно и једини стварни састављач пописа. Његова улога није била формална, већ суштинска: он је евидентирао домаћинства, чланове породица, старосне групе и носиоце кућа, чиме је обавио посао који је захтијевао писменост, повјерење заједнице и одређени друштвени ауторитет. У средини у којој је неписменост још увијек била широко распрострањена, таква способност издвајала је појединца и давала му посебан углед. Стеван се зато може посматрати као један од сеоских људи од знања, посредник између традиционалне заједнице и административног поретка времена.
Посебну пажњу привлачи чињеница да се Стеван у документу потписује презименом Бујак, док је у породичном континуитету присутно и презиме Гајевић. Та појава није неуобичајена за традиционална друштва XIX и почетка XX вијека, када су паралелно постојала званична, родовска, надимачка или старија презимена. У таквим срединама презиме није било строго административна категорија, већ ознака поријекла, братствене припадности и колективног памћења. Употреба старијег презимена Бујак може се стога тумачити као свјесно чување старијег идентитетског слоја породице и подсјећање на дубље коријене рода. Самим тим, попис добија додатну културну и симболичку вриједност.
Стеванова породица у самом попису заступљена је кроз више домаћинстава, што указује да је ријеч о бројном и укоријењеном роду у селу Козица. То потврђује да није био усамљен појединац, већ припадник значајне локалне заједнице са развијеним породичним гранама. Његова писменост, заједно са бројношћу породице, вјероватно је допринијела томе да управо он преузме задатак састављања оваквог документа. Захваљујући његовом раду, данас располажемо драгоцјеним извором који освјетљава демографску и друштвену слику једног села непосредно пред крај османске власти у овим крајевима.
Из самог документа види се да је тадашњи коџобаша села био Малиша Вукашиновић. Његово име је наведено, али није остављен лични потпис, што може указивати да ни он није био писмен, или да је формалну овјеру препустио писару. На документу се налази и печат меџлиса, чиме попис добија извјесну службену потврду и административни легитимитет. Забиљежено је и да је попис примио Илија Самарџић, вјероватно лице повезано са локалном управом, школством или посредничком службом. Тиме је овај запис истовремено и сеоски и административни документ.
Садржај пописа показује да се село Козица састојало од неколико снажних братстава и родова, међу којима се посебно издвајају Пејовић, Вукашиновић, Бујак, Ковачевић и други. Већина домаћинстава била је вишегенерацијска: у истој кући живјели су отац, синови и унуци, што је типичан образац задружног живота. Присутан је велики број дјеце и млађих мушкараца, што указује на високу стопу наталитета и обнову становништва. Истовремено, релативно мали број старијих мушкараца говори о тешким условима живота, скраћеном животном вијеку, болестима и општој несигурности времена. Козица се тако приказује као типично планинско село са снажним породичним везама и економијом заснованом на заједничком раду.
Фотографије оригиналних пописних докумената дају се у прилогу овог рада, као важна потврда аутентичности извора и додатни материјал за будућа историјска, генеалошка и демографска истраживања.
3. Препис пописа
| Бр уписника | М ≤25 | М >25 | Име, име оца и презиме | ≤25 | >25 |
| 1 | 1 | Малиша Станоја Вукашиновић | 46 | ||
| 1 | 1 | Савић Станоја Вукашиновић | 42 | ||
| 1 | 1 | Јелисије Савићев син | 10 | ||
| 1 | 1 | Миле Савићев син | 8 | ||
| 1 | 1 | Милован Савићев син | 6 | ||
| 1 | 1 | Тривун Савићев син | 4 | ||
| 2 | 1 | Павле Радованов Пејовић | 45 | ||
| 2 | 1 | Андрија Радованов Пејовић | 30 | ||
| 2 | 1 | Милија Радованов Пејовић | 25 | ||
| 2 | 1 | Ћиро Павлов син | 12 | ||
| 2 | 1 | Милун Павлов син | 2 | ||
| 2 | 1 | Марко Андријин син | 10 | ||
| 2 | 1 | Вујан Андријин син | 3 | ||
| 2 | 1 | Грубан Андријин син | 1 | ||
| 2 | 1 | Милојица Милијин син | 8 | ||
| 3 | 1 | Крсто Миланов Пејовић | 30 | ||
| 3 | 1 | Јевто Миланов Пејовић | 20 | ||
| 3 | 1 | Марко Иванов братић | 21 | ||
| 3 | 1 | Љубоје Иванов син | 8 | ||
| 3 | 1 | Миливоје Иванов син | 4 | ||
| 3 | 1 | Обрад Крстов син | 5 | ||
| 3 | 1 | Миладин Крстов син | 3 | ||
| 3 | 1 | Милан Крстов син | 1 | ||
| 4 | 1 | Симо Теодосија Пејовић | 75 | ||
| 4 | 1 | Теодосије Симов син | 28 | ||
| 4 | 1 | Живко Теодосијев син | 4 | ||
| 4 | 1 | Божо Теодосијев син | 2 | ||
| 5 | 1 | Лазо Теодосија Пејовић | 50 | ||
| 5 | 1 | Сретен Лазов син | 16 | ||
| 5 | 1 | Јован Лазов пасторак | 12 | ||
| 6 | 1 | Станоје Филипов Пејовић | 60 | ||
| 6 | 1 | Радосав Станојев | 28 | ||
| 6 | 1 | Филип Станојев син | 20 | ||
| 7 | 1 | Ђеросим Пејовић | 25 | ||
| 7 | 1 | Петар Ђеросимов син | 2 | ||
| 8 | 1 | Бајо Стевана Пејовић | 45 | ||
| 8 | 1 | Перко Бајов син | 10 | ||
| 8 | 1 | Мирко Бајов син | 5 | ||
| 9 | 1 | Лазар Саве Пејовић | 50 | ||
| 10 | 1 | Ђорђије Петра Пејовић | 40 | ||
| 10 | 1 | Ненад Ђорђијев син | 1 | ||
| 11 | 1 | Шуле Петра Картал | 30 | ||
| 11 | 1 | Милојица Петров син | 20 | ||
| 11 | 1 | Милија Петров син | 1 | ||
| 12 | 1 | Његован Новака Буиша | 60 | ||
| 12 | 1 | Драго Његованов син | 20 | ||
| 12 | 1 | Радисав Његованов син | 16 | ||
| 12 | 1 | Саво Драгов син | 6 | ||
| 13 | 1 | Вуле Мића Ковачевић | 60 | ||
| 13 | 1 | Милош Мића Ковачевић | 30 | ||
| 13 | 1 | Вук Мића Ковачевић | 35 | ||
| 13 | 1 | Новак Вулов син | 12 | ||
| 13 | 1 | Симо Вулов син | 5 | ||
| 13 | 1 | Средоје Вулов син | 2 | ||
| 14 | 1 | Антоније Баја Гачевић | 40 | ||
| 14 | 1 | Раде Баја Гачевић | 20 | ||
| 14 | 1 | Саво Антонијев син | 8 | ||
| 14 | 1 | Иван Антонијев син | 2 | ||
| 15 | 1 | Стеван Остоје Бујак | 35 | ||
| 15 | 1 | Милан Остојин Бујак | 20 | ||
| 15 | 1 | Живко Стеванов син | 9 | ||
| 15 | 1 | Мирко Стеванов син | 6 | ||
| 15 | 1 | Војин Стеванов син | 2 | ||
| 16 | 1 | Гаврило Стојанов Бујак | 34 | ||
| 16 | 1 | Исак Гаврилов син | 3 | ||
| 16 | 1 | Јаков Гаврилов син | 1 | ||
| 17 | 1 | Јован Милованов Бујак | 28 | ||
| 17 | 1 | Симеун Милованов Бујак | 22 | ||
| 17 | 1 | Благоје Млађенов Бујак | 8 | ||
| 17 | 1 | Михаило Млађенов Бујак | 5 | ||
| 18 | 1 | Раде Баја Бујак | 40 | ||
| 19 | 1 | Средоје Рвовић | 60 | ||
| 19 | 1 | Никодим Средојев син | 20 | ||
| 20 | 1 | Павле Николе Вукашиновић | 40 | ||
| 20 | 1 | Радојица Павлов син | 12 | ||
| 20 | 1 | Јевто Павлов син | 8 | ||
| 20 | 1 | Миловоје Павлов син | 6 | ||
| 21 | 1 | Перко Голуба Коковић | 12 | ||
| 22 | 1 | Игњат Вукашиновић | 40 |
Попис српског живља у селу Козица, Каменогорска Јафта (нахија) Пријепољски Кадилук, састављен 3. октобра 1908. године, пружа драгоцјен увид у демографску структуру једног планинског насеља у Пљеваљском санџаку Османског царства. Евидентирана су укупно 22 самостална домаћинства, што указује на релативно мало, али стабилно село задружног типа. Укупан број пописаних мушких особа износи 78, при чему су обухваћени сви чланови од најмлађе дјеце до стараца. Старосна подјела јасно разликује мушкарце млађе и старије од 25 година. Млађа популација броји 51 особу и чини приближно двије трећине укупног броја. Старијих од 25 година има 27, што представља носиоце домаћинстава и радно способни слој заједнице.
Овакав однос говори о изразито младој популационој структури и високом природном прираштају. Просјечно домаћинство имало је око три до четири мушке особе, што је типично за патријархалне задруге тог времена. Већина кућа имала је једног одраслог домаћина, док су остали чланови били његова дјеца или млађи сродници. Мали број старијих мушкараца може се довести у везу са тешким животним условима, болестима и ранијим политичким немирима. Попис такође показује снажну породичну повезаност и вишегенерацијски начин живота. Доминантна презимена указују на неколико већих братстава која су чинила основу села (Пејовићи, Гајевићи (Бујаци), Вукашиновићи и други). Велики број дјеце потврђује да је заједница била у фази демографске обнове. Истовремено, мали број одраслих мушкараца по кући сугерише ограничене радне капацитете појединачних домаћинстава. У условима османске управе таква евиденција имала је и порески и безбједносни значај. Подјела на старосне категорије вјероватно је била повезана са процјеном војно способног становништва. Попис свједочи о друштву које је живјело у сталној борби за опстанак, али са очуваном породичном структуром. Задруга је представљала основну економску и социјалну јединицу. Документ показује да је село, упркос нестабилним политичким околностима, имало континуитет живота и организације. Укупно посматрано, попис из 1908. године представља вриједан историјски извор за разумијевање демографије, друштвене структуре и свакодневног живота српског становништва у Каменогорској Јафти (нахији) почетком XX вијека.
4. Историјске околности у Османском царству 1906–1908.
Период од 1906. до 1908. године представља вријеме изражене политичке нестабилности у Пљеваљском крају и ширем простору Новопазарског санџака, који се тада налазио у саставу Османско царство. Ријеч је о времену између завршних посљедица локалних побуна и великих промјена које су потресале читав Балкан. Становништво ових крајева живјело је под снажним притиском унутрашњих немира, супротстављених интереса великих сила и неизвјесности у погледу будућег политичког статуса области. Управо у таквим околностима настао је попис становништва села Козица из 1908. године, који се због тога не може посматрати само као административни запис, већ и као историјско свједочанство једног немирног времена.
Један од важних догађаја који је претходио настанку пописа била је Раоничка буна, локални устанички покрет са израженом социјалном и националном позадином, који је трајао приближно од 1903. до краја 1906. године. Побуна је била реакција на пореска оптерећења, несигурност живота, самовољу локалних власти и општу обесправљеност хришћанског становништва. Иако ограниченог обима, устанак је изазвао озбиљне посљедице по околна села. Након његовог гушења услиједиле су репресивне мјере, хапшења, прогони и страдања, нарочито међу одраслим мушкарцима који су сматрани носиоцима отпора или могућим учесницима побуне. Дио становништва био је приморан да се склони, исели или привремено напусти имања.
Такве прилике морале су оставити трага и на демографској слици села. Када је свега двије године касније извршен попис у Козици, уочава се релативно мали број старијих и зрелих мушкараца у односу на млађу популацију. Тај податак вјероватно није случајан. Он се може довести у везу са ранијим страдањима, исељавањима и поремећајима нормалног живота изазваним политичким сукобима. Документ тако посредно одражава посљедице бурних догађаја који му непосредно претходе. У том смислу, попис представља тихо свједочанство о демографским посљедицама једне нестабилне епохе.
Година 1908. донијела је нове и још крупније промјене. У јулу те године избила је Младотурска револуција, којом је обновљен устав и најављен покушај модернизације царства, равноправности поданика и јачања централне власти. Иако су реформе у почетку изазвале одређена очекивања, њихови ефекти у удаљеним и руралним областима нијесу били брзи нити потпуни. У крајевима попут Пљеваља државна власт је и даље често била слаба, формална и ограниченог домета.
Истовремено, исте године Анексија Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарска изазвала је велику међународну кризу. Тиме је простор Санџака додатно добио геополитички значај, јер се налазио између интереса Краљевина Србија, Краљевина Црна Гора, Османског царства и Аустро-Угарске. Повлачење аустроугарских војних снага из појединих дјелова региона створило је осјећај политичког вакуума и додатне неизвјесности. Локално становништво живјело је између очекивања промјена и страха од нових сукоба.
У таквом амбијенту евиденције становништва добијале су посебан значај. Пописи су могли служити пореским, безбједносним, војно-статистичким и управним потребама, али и као начин да сама локална заједница сагледа сопствену бројност и унутрашњу структуру. Зато попис у Козици из 1908. године има вишеструку вриједност. Он није само списак домаћинстава и њихових чланова, већ документ који показује како је једно планинско село функционисало у тренутку великих историјских превирања.
Посматрано из шире перспективе, 1908. година представља једну од преломних тачака у историји Балкана. У њој се преплићу крај старе османске епохе, почетак нових националних и државних процеса и јачање међународних тензија које ће убрзо довести до Балканских ратова. Попис села Козица настао управо те године зато добија додатну вриједност: он је слика једне заједнице непосредно прије великих промјена које ће трајно измијенити политичку карту региона и свакодневни живот становништва Пљеваљског краја.
5. Начин живота сеоске задруге у пасивном крају
Козица је почетком XX вијека представљала типично планинско село такозваног пасивног подручја, односно краја са ограниченим природним ресурсима, слабијом обрадивом земљом, оштром климом и тешким саобраћајним везама. У таквим срединама услови живота били су знатно сложенији него у равничарским и трговачки развијенијим областима. Становништво је опстанак заснивало прије свега на сточарству, скромној пољопривреди и максималном коришћењу расположивих природних добара. Земља је углавном служила за производњу основних житарица, кромпира, сијена и повртларских култура, док је стока представљала главни облик имовине и сигурности домаћинства.
Најважнија друштвена и економска јединица била је породична задруга. У једном домаћинству често су заједно живјели отац као старешина куће, његови ожењени синови, унуци, неожењена браћа, удовице и друга ближа родбина. Такав облик заједничког живота није био само традиција, већ економска нужност. Удружени рад више одраслих чланова омогућавао је обраду земље, чување стоке, сјечу дрвета, градњу објеката и преживљавање током дугих и тешких зима. Имовина је најчешће била заједничка, а одлуке су се доносиле у оквиру породице, уз снажан ауторитет најстаријег мушкарца домаћинства.
Задруга је имала и важну социјалну функцију. У времену без развијених државних институција, пензионог система или здравствене заштите, породица је била главни ослонац појединца. Старији чланови били су збринути унутар куће, сирочад су преузимали сродници, а радно способни чланови бринули су о свима. У условима политичке несигурности, честих локалних напетости и слабије заштите од стране власти, бројна породица представљала је и облик безбједности. Веће домаћинство значило је више радне снаге, али и већу способност одбране имовине и опстанка у кризним временима.
Велики број дјеце био је карактеристичан за такве средине. Дјеца су представљала будућу радну снагу, помоћ у кући и гаранцију да ће породица опстати упркос високој смртности. Многи нијесу доживљавали дубоку старост усљед болести, тешког физичког рада, оскудне исхране и недостатка љекарске помоћи. Због тога се у пописима често уочава велики број млађих чланова домаћинстава, уз релативно мали број старијих мушкараца. Таква старосна структура није била изузетак, већ правило у многим планинским крајевима Балкана тога доба.
Сеоска привреда била је углавном самодовољна и слабо повезана са тржиштем. Већина онога што је породици било потребно производило се у оквиру домаћинства: храна, одјећа од вуне, дрвени алати, огрјев и основни грађевински материјал. Новац је био риједак, а трговина ограничена на нужне производе попут соли, гвожђа, петролеја или појединих занатских услуга. Због удаљености и лоших путева села попут Козице била су у великој мјери затворене економске цјелине.
Друштвени живот био је снажно везан за породицу, Српска православна црква, сеоске обичаје и наслијеђене норме понашања. Крсна слава, сабори, свадбе, мобе и заједнички радови имали су велики значај у одржавању заједнице. У таквом свијету углед породице, поштовање старијих и чување традиције били су једнако важни као материјална добра. Попис из 1908. године јасно одражава управо такав модел живота – друштво засновано на задрузи, раду, бројној породици и снажној међусобној повезаности, што је било карактеристично за планинске крајеве Балкана почетком XX вијека.
6. О пописивачу Стевану Гајевићу – Бујаку
Стеван Гајевић Бујак био је веома занимљива личност пљеваљског краја крајем XИX и почетком XX вијека. И данас се памти као први писмен човјек у Матарушком и Козичком крају, човјек који је похађао званичне школе како у Краљевини Србији, тако и у Аустро-Угарској, односно гимназију у Сремским Карловцима. Не само да је био први писмен човјек тога краја, већ је активно учествовао у отпору османској управи и борби за ослобођење од Османлија, нарочито кроз обавјештајни рад. Због рада на ослобођењу и припадности тајним организацијама, Стеван је био изложен прогону од стране османских власти. Данас се његово лично оружје чува у Завичајном музеју у Пљевљима.
Стеван Остоје Бујак (Гајевић), уметнички приказ
Као аутор пописа, своју породицу уписао је под презименом Бујак, иако су они сами себе називали Гајевићима, што није без значаја. Тај избор није нужно био административне природе, већ може одражавати свјесно позивање на старије породично име. У традиционалним заједницама тадашње старе Србије и Санџака породична имена често су имала дубљи и слојевитији континуитет, гдје је једно презиме било службено, а друго сачувано „у сјећању“. Употреба имена Бујак указује на очувану породичну традицију о старијем поријеклу. То говори да средњовјековни континуитет није био само историографска конструкција, већ и живо усмено памћење.
У таквим, ипак изолованим срединама, презиме није било пука ознака, већ знак припадности, коријена и идентитета. Чињеница да пописивач сам себе именује старим средњовјековним презименом показује његов однос према поријеклу и традицији. То може указивати и на намјеру да се у времену политичких промјена нагласи историјска дубина породице. Употреба презимена Бујак умјесто интерног презимена Гајевић могла је бити свјестан избор идентитетског позиционирања. Самим тим, попис добија додатну димензију — он није само статистички документ, већ и свједочанство културног и породичног памћења.
Стеван је у попису свјесно користио презиме Бујак, иако се у интерном породичном именовању јавља и презиме Гајић. Тај избор није био случајан нити административно наметнут, већ указује на намјеру да се истакне старије породично поријекло. У локалној традицији сачувано је сјећање на средњовјековну властелу Бујаке. Посебно се помињу Бујаци као кефалије и пронијари у херцеговој управној структури. Веза са средњовјековним градом Козником има у том контексту симболичку и историјску тежину.
Употреба тог презимена у попису из 1908. године може се тумачити као свјесно наглашавање континуитета са средњовјековним насљеђем. То указује да породично памћење није било изгубљено ни након вјекова османске управе. У времену политичких промјена и буђења националне свијести, позивање на средњовјековне коријене имало је и идентитетску функцију. Сам попис тиме добија додатну димензију — он постаје и документ културне самосвијести. У том смислу, презиме Бујак у овом запису није само породична ознака, већ израз историјског самопозиционирања.
Употреба презимена Бујак у попису из 1908. године добија додатну тежину ако се доведе у везу са средњовјековним изворима. Према подацима објављеним у историјским прилозима, родоначелник Бујака у Кознику био је Хреља Бујак. Он је, према доступним документима, добио земљу на пронију од Херцега Стефана Вукчића Косаче, што га сврстава у круг пронијара херцегове управне структуре. Истовремено, дубровачки архивски записи свједоче да је Хреља у Дубровнику куповао сукно и бавио се трговином заједно са братом Вукшом, што указује на економску снагу и друштвени статус породице.
Хреља Бујак се такође помиње и у пописима српске средњовјековне властеле, гдје је у доба деспотовине уписан у области Комарана. Тај податак потврђује да се не ради само о усменој традицији, већ о имену присутном и у историјским изворима. Средњовјековни град Козник био је важна утврда у систему власти Косача, што додатно појачава значај ове породичне везе. У том контексту, чињеница да Стеван 1908. године користи презиме Бујак може се тумачити као свјесно позивање на документовану властелинску прошлост.
То није пуко задржавање старог имена, већ идентитетска референца на средњовјековни континуитет. Управо због те историјске позадине, попис добија значај који превазилази локалну статистику и постаје дио ширег наратива о очуваном памћењу племићког поријекла у народној традицији.
У Подгорици, 19.04.2026. године
мр Стеван Гајевић
Стеван Гајевић (Пљевља, 11. фебруар 1974.) економиста је, писац и политичар из Подгорице.
Породица Гајевић води поријекло од српске средњовјековне породице Бујак, која се истакла у служби Херцега Стефана. Њени припадници помињу се и у Дечанској хрисовуљи, једном од најзначајнијих правних и историјских извора средњовјековне Србије.
Гајевић је завршио Гимназију у Пљевљима као један од најбољих ученика своје генерације. Дипломирао је на Економском факултету у Подгорици, док је магистарске студије окончао 2007. године, одбранивши рад на тему „Трансформација предузећа“. Програм средњег степена МБА студија завршио је 2012. године на Бледу у Словенији, а докторске студије уписао је 2025. године.
Његове уже области стручног интересовања обухватају пореску политику, политичку економију, економску историју и спречавање прања новца (АМЛ). Професионално дјелује као финансијски консултант и судски вјештак за област финансија, са више од петнаест година искуства и око седам стотина реализованих вјештачења. У јавним наступима и ауторским текстовима промовише принципе класичне економије, рационално економско одлучивање и заштиту својинских права. Политички заступа конзервативне вриједности.
Аутор је бројних чланака из области макроекономије, геополитике и буџетске политике. Поред економских тема, објавио је и више радова посвећених породичној историји и историји касног средњег вијека, са посебним акцентом на Херцегову државу и утврђени град Козник.
