Piše Marko Huber
istraživač
Do sada smo više puta pominjali pretapanje Jarila u praznovanje Đurđevdana, kao i duboke mitske veze između Jarila i Herkulovih predanja. Naravno svi poštujemo Svetog Đorđa i njegov hrišćanski aspekat, žitije ovog ratnika svetitelja, ali smo svesni i dubokih praistorijskih korena koji stoje iza običaja i cele matrice verovanja u Srba.
Za to postoje i konkretni etnografski dokazi. Naš poznati etnolog Milenko Filipović (1902-1969)pedesetih godina 20. veka zabeležio je postojanje praznika pod imenom Jarilo u Banatu, koji se slavio kao seoska zavetina. Po narodnom predanju, nekada je Jarilo bio i krsno ime pojedinih rodova.
Filipović je ovaj običaj dokumentovao u selu Zagajica, nedaleko od Dupljaje – mesta gde su pronađena čuvena Dupljajska kolica. Zanimljiva je i veza ptica koje prate Jarila sa ptičjom zapregom koja vodi Dupljajska kolica a povezuje se i sa Apolonovom kočijom…
Početna strana rada Milenka Filipovića, objavljenog u Zborniku Matice Srpske, iz 1954.
Zagajica na mapi južnog Banata gde su označene i neke antičke lokacije.
Jarilo u Banatu, dragoceni podaci Milenka Filipovića
U vreme kada je Filipović istraživao, sećanje na Jarila već je bilo u značajnoj meri potisnuto. Samo su retki stariji ljudi još pamtili ime i običaje vezane za ovaj praznik, dok je većina pod uticajem modernog obrazovanja i hrišćanske tradicije, često grčkog usmerenja, oklevala da ga pomene – iz stida ili neznanja o njegovom poreklu. Iako ni sam Filipović nije detaljnije istražio poreklo imena (ili je sa ciljem ignorisao ko je Jarilo), ostavio nam je dragoceno svedočanstvo da je Jarilo bio praznovan u više sela širom Banata, mada je do njegovog doba opstala proslava tek u Zagajici i nekoliko obližnjih naselja.
Zavetina je išla po praivlima: u crkvi se služila liturgija, a zatim je kroz selo išla litija, obavljalo se osvećenje vode i blagosiljanje stoke. U povorci su se nosile crkvene zastave, a „nebo“ – platno iznad svećenih darova – držale su motke ukrašene vencima od zelenih klasa pšenice. Žene sa strane puta bacale su zrna žita i molile: „Neka Bog da da žito da raste!“
Jarilova uloga kao pokretača prirode i plodnosti ogleda se i u ritualnim pesmama zabeleženim u drugim krajevima, poput ove:
„Sveti Jegorije, Božji ključar, uze ključeve, otvori zemlju, otvori zemlju, pusti rosu. – Sveti Ilija, odakle dolaziš? – Prošao sam livadama, rosio travu, prošao poljima – žito rodio.“
Skupltura Dupljajskih kolica u selu Dupljaja.
Epska pesma o Svetom Đorđu koji spasava ćerku Trojanskog kralja.
Paralele Jarilo – Herkul – Sveti Đorđe
Đurđevdan, u narodu oduvek poznat kao početak novog leta, nosi i u samom imenu trag tog drevnog značenja. Koren imena Đorđe, odnosno Đurađ, leži u staroj reči „jar“, koja označava sunčevu toplotu – silu koja od Đurđevdana pobeđuje zimu. I dalje imamo reč jara za toplotu.
U srpskim epskim pesmama sačuvana je priča o Svetom Đorđu koji ubija aždaju – strašno krilato čudovište koje je terorisalo grad Trojan. Po predanju, žitelji tog grada su, da bi umirili zver, prinosili mlade devojke kao žrtve. Kada je došla na red ćerka trojanskog cara, pojavio se Sveti Đorđe i izbavio je iz čeljusti nemani. Ova legenda zabeležena je u brojnim varijantama širom srpskih zemalja, često povezana sa nekim lokalnim jezerom ili vodom. Na slici gore je prikazana najstarija poznata štampana verzija, objavljena u Letopisu Matice srpske iz 1840. godine. U izdvojenom tekstu prenosimo drugu verziju te iste pesme, štampanu u časopisu Delo 1896. godine:
Veseli se, Bosno, zemljo slavna,
Baš koja si na glasu odavna!
Eto tebi lepog proletija:
Jarko će te ogrejati sunce,
Okopneti snezi po planina,
Procvetaće cveće po poljana,
U bostanu ružica rumena
Propevaće tice po šumama,
Svakojake pronositi glase,
Svake glase pesme umiljate.
A još će ti veća radost biti,
Koju će ti Đurđevdan doneti,
Sveti Đurđe svako naročtije,
On bijaše istok Padokije,
On bijaše roda viteškago,
I on ubi zmaja ognjenago,
Baš u Libi kod Trojana grada.
Tu duboko jezero bijaše,
Zmaj nemili u njem’ prebivaše.
Njemu daju mite i darove :
Na dan ovcu i lepu devojku,
Ne gledaju ucveljenu majku.
A kada mu što ne davaše,
Aždaja ih sama uzimaše,
Iskakaše gradu pa bedemu,
Iskakaše poljem širokijem,
Pa na gradu glavu izdizaše,
Pa spram gradu grdno zviždaše,
Svemu gradu jade zadavaše.
Braćo moja, i družino draga.
Sav se Trojan redom obredio,
Neki ćerku, neki milu seju.
Doš’o redak do kraljeve kćeri,
Koja beše stigla za kraljicu.
Al’ se kralju ino ne mogaše
Od naroda i države svoje,
No doziva svoju milu kćeru:
„O ču li me, moja mila kćeri.
Ja te danas mislim udomiti,
U večito, duboko jezero,
Za prokletog zmaja ognjenoga,
Što te misli kćeri okruniti,
I na moje mesto postaviti.
Danas te ja izgubi, kćeri,
Od nemila zmaja ne izbavi,
Nit’ te kako mogu izbaviti,
No poslušaj, draga kćeri moja,
Hajde pođi, Bog sa tobom bio,
I povedi trojansku gospodu,
Neka tebi u enđije budu,
U enđije trojanska gospoda,
Do dvorova do tamna jezera.
Braćo moja, i družino draga,
Poslušajte mene za vrijeme,
Da vidite trojanskoga kralja,
Da je kome srce od kamena,
Ono ne bi bez suza ostalo,
Kako svoju jedinicu žali:
Tople suze roni i proliva.
Poslušajte, sva gospodo, redom,
Da i ovo vama kažem gredom:
Jest devojka, žalosna joj majka,
Previja se svila na ćevojci.
Viju joj se zlatni burunđuci,
Na glavi joj alem kamen bjaše,
Koji isto kano sunce sjaše,
Pa se ne da na se ni gledati,
Nit’ se može činom pročiniti.
U ruci joj cvetak od leđana.
Baš devojka, žalosna joj majka,
Preko polja, plačuć’ putovaše,
Za njom idu trojanska gospoda,
Putujući, suze obarajuć’,
I moleći sve idole stare:
Da oproste lijepu devojku,
Da je vrate od tamna jezera.
Sva gospoda natrag pobegoše,
A devojku, plačuć’ ostaviše,
Čekat’ sudbu i samrti svoje.
Al’ Bog reče te tako iziđe,
Otud ide svetitelju Đorđe,
Na njegovom dobru konju bjaše.
Božju joj je pomoć nazivao,
Ona njemu suzama obara,
Svetom Đorđu tijo progovara:
„Bež’, delijo, glavom bez obzira,
Ovde ima ala od proždira,
Pored mene proždraće i tebe.“
No joj veli svetitelju Đorđe:
„Muči, muči, ti devojko mlada,
Oćeš poznat’ Boga istinoga,
Oćeš li se krstom prekrstiti,
Da ostaviš sve idole stare,
Da ostaviš akoruna tvoga,
Pa da poznaš Boga istinoga,
Ja ću tebe mladu izbaviti.“
Kad devojka reči saslušala,
Ona njemu tijo progovara:
„Ako s’ tebe to dala nebesa,
Da ti činiš ovaka čudesa,
Da ćeš mene mladu izbaviti,
‘Oću tvoju veru verovati,
I ‘oću se krstom prekrstiti.
Ostaviću sve idole stare,
Ostaviću akoruna moga,
A poznaću Boga istinoga,
Svu ću rubu moju tebi dati.“
Bože blagi golema čudesa!
Još devojka reči ne izusti,
A aždaja jezero zamuti,
U naglosti ka devojki ide.
Spram nje stade svetitelju Đopđe,
Ne izmiče junačkoga hoda,
Za se baci lepu devojku,
Tpi puta je pasom opasao,
I četvrto od sablje kajasom.
Pa izvadi mača zelenoga,
I pomenu Boga istinoga,
Pa udari tu grdnu aždaju
Koliko je lako udario,
Sa crnom je zemljom sastavio.
Pa saveza tu grdnu aždaju,
Pa je daje u ruke devojki,
Da je vodi preko polja ravna,
Jer aždaja bjaše strahovita.
Sveti Đorđe viče glasovito,
I doziva od Trojana kralja:
„Prekrsti se već, kralju Trojanski,
Ja sam tvoju ćerku izbavio,
Sa pomoći Boga istinoga.“
Kad to vide kralju od Trojana,
Čudio se a i divio se,
Pa govori svetitelju Đorđu:
„Vidim, Đorđe, tvoje hrabrenosti.
Da ti imaš od Boga pomoći.
Za trud tvoj i tvojega dara,
Evo tebi po kraljevstva moga,
Evo prsten s moje ruke,
Koji košta tri careva grada,
I evo ti kolajna od zlata,
Što junaci nose oko vrata,
I evo ti draga kćeri moja,
Neka bude zaručnica tvoja.“
Kad to začu svetitelju Đorđe:
„Neću, kralju, ja tvoje darove,
Ja već toga neću ni jednoga,
Ti zahvali Bogu istinome,
Da ostaviš sve idole stare,
Da sagradiš crkve i oltare,
Po svoj zemlji i državi tvojoj,
Da ostaviš akoruna tvoga,
Pa da poznaš Boga istinoga,
A ja idem od mesta do mesta,
Propovedam veru Isus’ Hrista.“
Kada Đorđe u Persiju dođe,
I tu mnoge narode obrati,
Aleksandru rimsku ćesaricu.
Svakodnevno hiljadu obrać’o,
Obraćao ka Isusu Hristu,
Da se mole Bogu istinome.
Sveti Đurđe, živomučeniče,
Moli za nas Boga spasitelja.
Posebnu vrednost ovom predanju daje podudarnost sa jednim drevnim izvorom – opisom iz I veka pre nove ere koji donosi istoričar Diodor sa Sicilije. On, opisujući put Argonauta, beleži istovetnu priču: kralj Laomedon iz Troje izneverio je obećanje dato bogu Posejdonu, koji mu kao kaznu šalje morsko čudovište – aždaju. I u ovoj priči, mlada princeza – baš ćerka Trojanskog kralja, biva izabrana kao žrtva, ali se pojavljuje junak i spašava je. Jedina razlika je u imenu junaka – umesto Svetog Đorđa, tu se javlja Herakle.
Ipak, kako je poznato da su Grci često menjali početno slovo „J“ u „H“, ovde se može prepoznati dublja veza: tako Jelini postaju Heleni, Jerina Hera, a Herakle vrlo verovatno vodi poreklo od Jerakla, odnosno Jarila – drevnog slovenskog božanstva plodnosti i ratničke snage. Jarilo, kao mitološki prethodnik Svetog Đorđa, nosi slične atribute i funkciju – borac protiv zla i zaštitnik naroda. Zanimljivo je i poređenje sa egipatskim Horusom, koji je u umetničkim prikazima često predstavljan kako pobeđuje čudovište nalik krokodilu ili aždaji – upravo kao Sveti Đorđe – na konju, sa kopljem u ruci. Potvrda našeg stava da je Herakle ustvari izmenjeno ime Jarila jasna je iz narodnog predanja koje je u Srba očuvalo ovu priču u narodnom predanju i epici dok kod Grka nema ni epskih junačkih pesama ni narodnih predanja koji se vezuju za bilo šta slično. Kod Jarila je naprotiv očuvana praiskonska veza sa ratnikom Sunca – božanstvom, koji pobeđuje zimu ali je i ratnik čovek.
Ikona Svetog Đorđa, ikonopisac Nenad Huber.
Reljef Horusa na konju koji kopljem ubija krokodila-aždaju.
Elektronsku verziju teksta Milenka Filipovića možete preuzeti ovde:
