Древност Славена сеже изван свих познатих старина – Левеск 1782.

Када данас говоримо о старини неког језика, најчешће полазимо од најстаријих сачуваних записа. Али шта ако писани споменици нису почетак једног језика, већ само најстарији тренутак у којем тај језик можемо непосредно да видимо? Управо то питање стоји у средишту једног необичног језичког огледа француског историчара Пјера Шарла Левеска, објављеног у оквиру његове Историје Русије (Histoire de Russie) из 1782. године. Он је упоређивао је најосновније речи словенског, латинског и грчког језика и тражио трагове једног много старијег језичког слоја. До готово истих закључака, више од два века касније, доћи ће и италијански лингвиста Марио Алинеи у својим великим студијама Настанак европских језика (Origini delle lingue d’Europa), у којима развија теорију континуитета и помера порекло европских језика далеко у праисторију. Алинијев приступ је при томе још занимљивији јер он Левеска не наводи као свој извор, па нема основа да се претпостави да је до својих закључака дошао ослањајући се на његов рад. Ипак код Мариа Алинеиа се види политичка коректност по сваку цену, па иако се сукобио са општеприхваћеним ставовима о старини, посебно словенских језика, са друге стране је скоро свим европским народима оставио њихово место у дубокој старини, што је у приличној супротности са његовим сопственим методима анализе. Обе језичке анализе воде ка истој основној слици коју је, у сасвим другом времену и другим научним околностима, на свој начин препознао и Левеск: словенски језици имају огромну старину која далеко претходи ставовима званичне науке и очигледно је да су се латински и грчки језик развијали у словенском окружењу.

Морамо одмах да разјаснимо, назив словенски односно славенски је оригинални запис Пјера Шарла Левеска, а слично пише и Марио Алинеи, знамо да је српски језик онај који је у суседству Грка и Латина и да је назив Срби првобитни назив за све Словене, па самим тим старији од назива Словен/Славен али овде пратимо шта изворни текст говори. Наравно то и није чудно с обзиром да Левеск пише Историју Русије.

Левескова полазна замисао била је прилично једноставна. Ако два народа имају сличне речи за појмове који припадају најосновнијим људским потребама — за оца, мајку, брата, воду, земљу, сунце, ватру, дан, ноћ — онда те сличности упућују на много старију језичку везу. Левеск у свом другом издању из 1800. године више не пореди словенски само са латинским, као у првом издању, већ свој оглед прерађује у Оглед о односима језика Словена са грчким и латинским језиком.

А онда Левеск иде још даље. Поредећи речи, заменице, бројеве и облике глагола, он долази до закључка да су словенски, грчки и латински у далекој прошлости припадали једној језичкој целини. Из те претпоставке изводи и много ширу историјску последицу: народ који је говорио тим заједничким језиком морао је постојати пре него што су се издвојили народи који су касније говорили грчки, латински и словенски.

Зато је код Левеска питање старине словенског језика много шире од питања првих писаних споменика. Он покушава да језичким путем продре у време које претходи познатој писаној историји, све до раздобља у којем су се, према његовој замисли, језици и народи Европе још налазили у једној заједничкој целини. А када се ова језичка разматрања повежу са његовим писањем о Тројанцима, Венетима и древним становницима Италије, добијамо ширу слику његовог схватања дубоке старине словенског језика.

Левескова Историја Русије први пут је објављена 1782. године у пет томова, а за његовог живота доживела је укупно четири издања: прво 1782, друго 1799, треће 1800. и четврто 1812. године. Друго и треће издање већ су била проширена на осам томова, јер су у њих укључена и два тома Левесковог дела Историја различитих народа потчињених руској власти, објављеног засебно 1783. године. Четврто издање из 1812. такође је имало осам томова, али под нешто измењеним насловом Histoire de Russie et des principales nations de l’empire russe.

У првом тому Историје Русије, објављеном у Паризу 1782. године, Левеск најпре настоји да читаоцу представи најстарију прошлост народа који ће касније бити познати под именом Словена. Његово излагање почиње разматрањем саме старине Словена и питањем зашто се један народ у историјским изворима појављује под различитим именима. Он затим разматра могуће порекло имена „Слави“, источна предања која њихово порекло везују за далеку прошлост, њихово ширење из источних крајева према Европи и различите области у којима их смешта. Посебну пажњу посвећује управо оним везама које ће за нашу тему бити најважније: према једној од претпоставки које наводи, Тројанци су били Словени, док у Хенетима, Венетима или Венедима који су после пропасти Троје стигли до Јадранског мора такође препознаје словенско становништво. Потом прати ширење словенских племена према западу и југу, набраја њихове различите називе и области насељавања, да би се излагање о њиховој најстаријој историји завршило на прагу историје Русије.

И управо на том месту, готово као природан наставак претходног разматрања, Левеск прави следећи корак. Ако се старост једног народа не може одредити само према тренутку када се његово име први пут појављује у сачуваним изворима, можда се његова дубока старина може тражити у нечему што је старије од самих историјских имена — у језику. Зато одмах после поглавља De l‘antiquité des Slaves следи посебан оглед, чији сам наслов већ открива правац истраживања: „ESSAI — Sur les rapports de la Langue des Slaves avec celle des anciens Habitants du Latium“, односно „Оглед о односима језика Словена са језиком древних становника Лација“. Левеск га отвара веома снажном тврдњом: ако се покаже да словенски језик има заједничко порекло са језиком древних Латина, или чак да су древни Латини своје прве језичке елементе преузели из словенског, онда се, по његовом расуђивању, старост Словена више не може мерити познатим историјским границама.

…Пошто су славонски и латински језик, сједињени у свом пореклу, у свом развоју раздвојени, не може се мислити да су Тројанци и Венети, за које ја овде претпостављам да су славонске расе, први донели језик Словена у Италију; и треба тражити неко удаљеније време…

Пјер Шарл Левеск 1783.

Упоређивање првог и другог издања (у каснијим издањима садржај одговара другом издању) Левескове Историје Русије показује да је његов „Essai sur les rapports de la langue des Slaves“ између 1782. и 1812. године знатно прерађен. У првом издању оглед је усмерен пре свега на поређење словенског са латинским језиком и на претпоставку да су Словени, односно сродно становништво, у далекој прошлости учествовали у насељавању Италије. У другом и каснијим издањима Левеск изоставља добар део те старе конструкције и текст заснива на ширем поређењу словенског, грчког и латинског, са новим примерима и другачијим распоредом аргумената. Сам аутор изричито потврђује промену, пишући да је оглед из првог издања „refondu“, односно темељно прерадио. Иако је у суштини његов став остао исти, чак је и проширен са ставом о заједничким основама и паралелном настанку словенског језика  (како га аутор назива) и грчког и латинског, за разлику од поређења само са латинским из првог издања, ипак је поглавље драстично скраћено и добар део аргументације изостављен.

У наставку доносимо преведени исечак из поглавља „Оглед о односима језика Словена са језиком древних становника Лација“, објављеног у оригиналном издању на странама 9–12.

Управо смо прошли кроз већину историјских доказа и претпоставки на којима се заснива древност Словена. Али ако се установи да њихов језик има заједничко порекло са језиком древних становника Лација, или боље речено, да древни Латини дугују славонском језику прве елементе свога језика, бићемо уверени да се древност Словена не може проценити, јер она сеже изван свих познатих старина. Истовремено ће се претпоставити да је Лацијум најпре био насељен људима напола дивљим, који су припадали раси Словена, који су и сами још били готово дивљи.

Кад се између латинског и славонског језика не би нашло ништа заједничко осим неких израза који недостају варварском народу, а које он затим позајмљује од просвећеног народа, могло би се веровати да су различити славонски народи који су допринели пропасти Римског царства усвојили те изразе током свог боравка у царству које су пустошили. Али, напротив, латинске речи које данас народи славонског језика употребљавају за изражавање идеја које припадају само просвећеним народима, они су усвојили тек у прилично новија времена; оне се никада не налазе у њиховим старим књигама, дугују их свом саобраћању са странцима, а на њима се чак примећују различите измене које омогућавају да се препозна народ од којег су их примили.

Старе речи које су заједничке обема језицима управо су већином оне првобитне речи које морају постојати код свих народа чим почну да стварају језик. Варварски народ, пошто такве изразе већ има сам по себи, позајмљује их само мали број од просвећеног народа, осим ако не усвоји читав његов језик, као што су освајачи Италије и Галије усвојили латински језик. Зато су језици којима говоре потомци тих освајача готово у потпуности изведени из латинског; чак су и првобитне речи, као што су називи бројева и најчешћих природних појава, изведене из њега; а ако је у њима остало још понеких израза језика освајача, то је зато што два народа који имају честе везе увек позајмљују неке изразе један од другога, а ти изрази су већ били део ниског латинског.

Са славонским језиком није тако. Он у свом развоју нема никакву сагласност са латинским, а оно што има заједничко с њим састоји се од израза које су Славени морали образовати у време када су напустили дивљи живот да би прихватили друштвени живот. Ти изрази припадају детињству језика и морали су бити пронађени још у време када су њихови творци, тек окупљени у једну заједницу, били принуђени да једни другима саопштавају своје потребе.

Пошто су славонски и латински језик, сједињени у свом пореклу, у свом развоју раздвојени, не може се мислити да су Тројанци и Венети, за које ја овде претпостављам да су славонске расе, први донели језик Словена у Италију; и треба тражити неко удаљеније време. Јер људи који би већ били толико напредовали у друштвеном стању као Венети и Тројанци, донели би нешто више од првих елемената језика; и било би зачуђујуће да су Латини сачували само те прве елементе, а изгубили све оно што је припадало усавршеном језику.

Прво издање Историје Русије од Пјера-Шарла Левеска можете погледати (и преузети) на следећој адреси:
Histoire de Russie: tirée des chroniques originales, des pièces authentiques et des meilleurs historiens de la nation, Volume 1

Друго издање Историје Русије од Пјера-Шарла Левеска можете погледати (и преузети) на следећој адреси:
Histoire de Russie: nouvelle edition

За оне који желе да прочитају и шири наставак Левесковог разматрања, у целини доносимо и остатак овог занимљивог поглавља. У њему Левеск наставља са поређењем словенских и латинских речи, заменица и глагола, разматра начин на који су, по његовом схватању, настајали први језици, а своје размишљање на крају проширује и на грчки, немачки, персијски и друге језике. Овај део текста је посебно занимљив јер показује колико је далеко Левеск био спреман да помери питање старине словенског језика и његовог места у најдубљој прошлости европских народа.

Треба признати да је код древних народа постојало једно веома удаљено раздобље у којем су прве природне потребе и прва запажања до којих су били способни једноставни и незналице људи, међу њима створили почетак језика, који се постепено увећавао са порастом потреба и напретком осећања и знања.

Управо у то време, када је словенски народ, напола дивљи и напола варварски, имао још веома ограничен и несавршен језик, сразмеран малом броју његових потреба и идеја, неки делови тог народа у настајању напустили су област Азије у којој су лутали и преселили се у Италију.

Не кажем да су ти дивљаци кренули из неког краја Азије у Италију најкраћим путем. Тако се не оснивају колоније таквих људи. Људима који не обрађују земљу и живе само од лова и својих стада потребно је велико пространство. Када се неки крај лиши дивљачи или пашњака, они прелазе у други. Народ никада не може бити бројан, јер би се његови припадници међусобно изгладнели. Чим се број становништва повећа, оно се дели и један мали народ се распада на више других малих народа.

Тако су Словени, полазећи из крајева у којима су живели њихови преци, постепено мењали станишта и делили се сразмерно свом порасту, па су после више векова могли стићи у Италију.

Можда ће се помислити да је, пошто им је требало тако много времена да пређу пут од земље свог порекла до места на којем су се коначно настанили, њихов језик током тог раздобља морао знатно да се развије. Таква би помисао била погрешна: језик се увећава само са напретком потреба и идеја, а живот ових људи, који је остајао исти, није пружао много прилике за такав напредак. Они су само морали тражити нова имена за нове предмете који су их снажно погађали или за нове потребе које су осећали.

На крају, биће довољно да се пронађе упадљива сличност између довољно великог броја првобитних израза код Латина и Словена, сличност која се не може приписати случају, да би се закључило да та два народа имају исто порекло.

Добро је приметити да је велики део словенских и латинских речи које ћемо међусобно поредити једносложан, барем у свом корену, што, независно од њиховог значења, показује да су веома старе и првобитне. Јер када људи тек почињу да стварају језик, њихов говорни орган још није увежбан и они не би могли изговарати речи одређене дужине, па се готово читав њихов језик састоји од једносложних речи.

Господин де ла Кондамин нашао је на обалама Амазона народ који је употребљавао једну изузетно дугу реч за број три; због тога њихово рачунање није ишло даље од тог броја. То само доказује да се тај народ дуго времена навикавао да изговара речи неопходне за свакодневну употребу пре него што је био способан да броји до три. То не треба да чуди, јер је знање о бројевима, будући да почива на апстракцијама, код свих народа морало бити откривено веома касно.

Не знам до ког су степена Словени развили ту науку када су се настанили у Италији; али је извесно да су били напреднији од дивљака са обала Амазона и да су бројали најмање до десет. То се лако може доказати сличношћу назива бројева до десет у славонском и латинском језику:

два — dva, duo;
три — tri, tres;
шест — chest, sex;
седам — sem, septem;
десет — deciat, decem.

Не треба се чудити што се реч chest код Латина променила у sex, јер су они, изгубивши глас слова cha из славонског језика, у речима у којима се тај глас налазио морали да га замене другим гласом који му је био донекле сличан.

Француски називи бројева потичу из латинског, а разлика је, чини ми се, код неких француских речи у поређењу са латинским још већа него код истих латинских речи у поређењу са славонским.

У ствари, управо су основна и коренска слова речи она која сведоче о њиховом пореклу, а не њихови наставци или неке варијације које више зависе од изговора и навике него од устројства различитих народа. Тако у француском deux потиче од duo, trois од tres, али deux и trois нису ништа сличнији речима duo и tres него што су ове последње сличне речима dva и tri; а dix је мање слично decem него deciat.

Заменице нису делови говора који су први образовани; ипак су оне већ постојале у време исељавања Словена у Италију. То ћемо сада показати.

Заменица првог лица код Словена је ia или az, а код Латина ego; то није слично. Али та иста латинска заменица ego у генитиву даје mei, у акузативу me, а nos у номинативу и акузативу множине; а ја у различитим падежима словенске заменице налазим menia или mia, méné, mne или mi, ny или my, nas. Заменица другог лица у латинском је tu, а у славонском ty; у дативу латинско tibi, а славонско tebe или ti; у акузативу латинско te, а славонско tia или tebia. Латинска множина је vos, славонска vy, а генитив и акузатив vas. Заменица трећег лица, он, она, у старом латинском изражавала се речима ollus или olle, olla, а у славонском on, ona. Латинска множина olli, славонска oni. Овде је реч само о лакој промени два слова ll у n, а она су донекле сродна по звуку.

Заменица повратна se или soi у латинском у различитим падежима гласи sui, sibi, se, а у славонском sebia, sebè, sebia или fia. „Мој, моја“ у латинском су meus, mea, а у славонском moi, maia; „моји“ у латинском mei, а у славонском moi. „Његов, његова“ у славонском су svoi, svaia, а у латинском suus, sua. У множини латинско sui, а славонско svoi.Односна заменица је у латинском qui, а у славонском koi; генитив латински cujus, а славонски kogo или koho. Множина латинска qui, а славонска koï.

Пређимо сада на називе најупечатљивијих предмета видљивог света.

Словени воду називају voda, одакле су, чини се, Латини образовали реч vadum, у којој промену о у а готово да не треба ни сматрати изменом. Запазићу овде да Руси-Словени обично мењају о у а, а а у о у речима које позајмљују од странаца; тако су од речи café направили kofé. Латини земљу називају terra. Али, према Варону, ова реч се некада писала tera и потиче од глагола tero, јер се земља уситњава гажењем ногама. А тај глагол tero, „трти, уситњавати“, постоји у славонском у истом значењу као terou.

Из Варонове етимологије произлази да реч terra, изведена од terou, није првобитног порекла у језику; али пошто је постала општеприхваћена, учинила је да се заборави реч која је раније означавала површину земље. Та реч је у славонском polé, која се због сродности о и а могла променити у palé. Оно што ме наводи да претпоставим да се та реч налазила и у латинском јесте то што је остао глагол који изгледа да је изведен од те именице: pala или palor, лутати по пољу; palans, онај који лута тамо-амо, који пролази по пољима.

Прилог palam потиче од исте речи. Он значи „очигледно, на видику“. А шта је за људе који живе у шаторима или колибама оно што се чини на отвореном? То је оно што се чини на пољу. Чини се чак да је реч palam по свом образовању ближа славонском него латинском језику. Изгледа да се говорило palam уместо polami, „по пољима, кроз поља“. У томе ме потврђује чињеница да се не сећам да у латинском постоји други прилог сличне творбе, осим његове супротности clam, што значи „тајно, скривено“, а који ми се такође чини славонским. Clam се каже уместо kolami, а веома уобичајеним сажимањем у духу славонског језика постаје klami, „међу кољем“, то јест унутар колиба које су биле направљене од коља обложеног кором, кожама или грањем.

Заборавио сам прилог coram, који значи „пред, у присуству“. „Он се разликује од palam“, каже Амброаз Калепин, „по томе што се односи само на неке особе, док се palam односи на све; уз то са собом носи и идеју близине.“ Он је, дакле, некада могао означавати да се радња дешава у присуству некога, на ограниченом или затвореном месту. Тако се могло рећи coram уместо korami, или mejdu korami, јер су ограде станишта често биле направљене од коре, kora.

Наведимо, без додавања било каквог размишљања, називе неких од најобичнијих природних појава:

den, dies — дан;
nostch, nox — ноћ;
sneg, nix — снег;
grad, grando — град;
vetr, ventus — ветар;
teploi, tepidus — топао;
sol, sol-ntsé — сунце;
ignis, ogon или ogni — ватра;
flamma, plamia — пламен;
gleba, glyba — грудва земље.

Lux, светлост, коју су изговарали loux, чини се да потиче од loutch, што значи светлосни зрак. Чак бих веровао да је loutch значило и светлост. Од речи loutch долази loutchina, назив за комаде смоластог дрвета којима се руски сељаци служе уместо свеће. У готово свим овим речима латински се не удаљава од славонског више него што се француски удаљава од латинског из којег је настао. Свуда се налазе добро очувани елементи речи.

Звук довољно снажно погађа уши и најдивљијих народа да би заслужио да од њих добије име. Словени су га назвали svon, а Латини sonus. Италијани су, кварећи латински, готово поново успоставили славонску реч; кажу suon.

Со се налази свуда у природи. Словени је називају sol, а Латини sal: нема више разлике него између more и mare.

Латини су око називали oculus; али ова реч изгледа да је само деминутив, који је морао имати свој првобитни облик. Ако су га Латини изгубили, налазимо га код Словена: oko, око. Од речи nos, нос, Латини су образовали nas-us, у којем нема друге промене осим наставка својственог латинском језику и уобичајене промене о у а. Spina код Словена означава леђа, а код Латина део леђа који чине пршљенови. Касније су истим именом назвали и жбуње које својим трњем има извесну сличност са пршљеновима. Реч којом су Словени означавали кости уопште код Латина је на крају означавала само једну врсту костију. Cost код Словена значи кост, а costa код Латина ребро.

Словени су познавали семе још пре него што су прешли у Италију. Семе су називали semia, а Латини semen. Латинска множина је femina, а славонска femena. Узвишење, хумка или брежуљак Словени су називали kholm, а Латини colmen, а затим culmen. Од славонске речи verkh, врх, чини се да су образовали vertex, која има исто значење. Распоред слојева и пукотина у стенама често ствара степенице које помажу при пењању. Skala код Словена значи стена, а код Латина степенице.

Реч gosti код Словена је значила странце. Касније је означавала трговце, јер су код свих народа, пре успостављања трговине, трговци били дошљаци, forenses, gosti, који су доносили робу у градове у којима су били странци. Данас се ова реч обично употребљава за госте, посетиоце, и није далеко од свог првобитног значења, јер и даље означава особе које су странци у кући у којој се налазе.

Треба приметити да у славонском језику слово g није ништа друго до аспирација: пише се blago, а изговара blaho. Тако је од речи gost, gosti, односно hofti, настала латинска реч hostis, без друге измене осим наставка. Та реч је код Латина у Августово доба значила непријатеља; али Цицерон нас обавештава да је раније имала исто значење као gosti и означавала само странца.

Hostis enim apud majores nostros is dicebatur, quem nunc peregrinum dicimus. „Наши преци су hostis називали онога кога ми сада називамо странцем.“ — Цицерон, De officiis, књига I.

Одатле потиче француска реч hôte. Треба приметити да су Латини речју hostis називали страног непријатеља. Тако се значење речи сузило, али није променило. Домаћи непријатељ називао се inimicus.

Пре него што су постојале куће, palata је означавала шатор. Њен деминутив palatka и данас задржава исто значење. Када је човек открио умеће да гради нешто удобнија станишта, иста реч palata означавала је салу или собу. У множини је означавала палату. Такво је порекло латинске речи palatium. Све етимологије које су Латини покушали да дају овој речи су натегнуте, незадовољавајуће и потичу из дубоког незнања у којем су се налазили у погледу свог првобитног језика.

Палатин, који је био први насељени део древног Рима, тако је назван зато што су ту разбојници, који ће касније постати господари света, најпре подигли своје шаторе или саградили своје прве грађевине.

Сама реч palata, шатор или колиба, није првобитна. Ова склоништа су тако названа по кољу које се побадало у земљу како би се подигла. То коље чинило је конструкцију, а остатак грађевине састојао се од облагања кожама дивљих животиња. Такви су били први шатори Скита и свих варвара који су им били слични. Стари Словени су, дакле, могли коље називати palka, штап; или, пре, реч palka није ништа друго до деминутив, што се види и по речи palitsa, дебео и кратак штап, батина. Њен првобитни облик морао је бити pal, од чега је настала реч palata.

Не треба веровати да је ова реч pal била страна латинском језику. Колци којима се придржава винова лоза у том језику називали су се pala, а silvae palares шуме из којих су се добијали такви колци. Можда од те речи потиче и palla, лопата за пећ, јер је постављена на дугачку дршку или pal, као и palea, слама, јер подсећа на мале колце и врло танке штапове.

Пређимо укратко на неке придеве чија је сличност у оба језика веома уочљива:

levy, леви — латински lævus;
nov или novoi, нов — латински novus;
vetkhy, стар — латински vetus;
iouny, млад — латински juvenis, а још старије junis, које се изговарало iounis, одакле је настао компаратив junior.

Латинска реч Deus, Бог, изводи се из грчког Theos. Али ја верујем да су речи divus и divinus још старијег порекла и да долазе од славонског divou или divny, „чудесан, достојан дивљења“.

Славонска реч mal или maloi значи мали, а у средњем роду, у прилошком значењу, malo значи мало. Од ове речи Латини су образовали malus, која је имала исто значење, иако се чешће употребљавала у значењу „зао“. Плаут каже: Haud malum huic pondus pugno — „Ова песница нема малу тежину.“ Налази се и malum употребљено као прилог у значењу „мало“, као славонско malo.

Зар Латини не дугују и свом славонском језику придев којим изражавају величину? Славонска реч mnogui, која изражава величину количине, зар није могла означавати величину и у општијем смислу? Тада би mnog дало mnag, magn, а са латинским наставком magnus. Усудило се и упорно бранило много мање вероватних етимологија.

Први глагол који је човек морао замислити, у којем год језику, јесте онај који изражава слагање субјекта са предикатом, односно ствари са њеним својством — глагол бити. Пошто је он у свим језицима најстарији, он је уједно и најнеправилнији од свих, јер је настао много пре него што су установљени различити наставци који су касније давани глаголима у односу на различите особе које учествују у радњама које они изражавају или на различита времена у којима се радња догодила.

Било би чудно да су се два народа која нису имала никакве међусобне везе случајно сложила да истој ствари дају исто име; али изгледа немогуће да су се два народа случајно сложила у начину на који изражавају више различитих промена којима се означава садашње стање постојања у односу на различита лица.

Ако прихватимо немогућност таквог случајног поклапања, мораћемо прихватити да су словенски и латински језик, пошто на исти начин изражавају већину лица презента глагола бити, морали имати заједничко порекло.

Славонски — латински:

Ти си — es
Он је — est
Ви сте — estis
Они су — sunt.

Али претпоставимо још једном да је ова сличност последица случаја. Радња једења, будући да је најнеопходнија за наше очување, морала је бити једна од првих за коју је пронађен глагол. Његова неправилност у славонском и латинском довољно показује древност његовог порекла, а сличност која у том погледу постоји у два језика утолико је упадљивија што су неправилне глаголске промене бројније. Та сличност, која сеже чак до саме неправилности, неоспорно доказује да та два језика првобитно нису била различита.

Погледајмо, дакле, различите облике глагола јести у презенту индикатива, и у славонском и у латинском:

Ја једем — славонски iam или em, латински edo;
ти једеш — iafi, echi или efi, es;
он једе — iaft или eft, est;
ми једемо — iami или edim, edimus;
ви једете — iaste или edite, editis;
они једу — iadat или ediat, edunt.

Потражимо сада да ли су неке од најобичнијих радњи, које су различити народи морали да изразе глаголом чим су измислили глаголе, у оба језика изражене на исти начин.

Једна од првих радњи јесте ходати: у славонском griadi-ti, у латинском gradi-re; или ићи: у славонском i-ti, у латинском i-re, где се разликују само наставци. После ходања човек мора да се одмори или седне: у славонском sid-iti, у латинском sed-ere. Може се и не седети, већ стати и остати усправан: у славонском sta-ti, у латинском sta-re.

У најједноставнијем животу постоји хиљаду прилика у којима је неопходно изразити радњу видети; у славонском videti, у латинском vid-ere.

Чим међу људима постоји почетак друштва и узајамног помагања, често се јавља потреба да се нешто затражи и да се каже дај: у славонском dai, у латинском da. Инфинитив славонски da-ti, латински da-re, дати.

Једно од првих осећања којих човек постаје свестан јесте његова воља. У славонском vol-iou, „ја хоћу“, у латинском vol-o; volia, volenie, voluntas, воља.

Када се неки народ повећа или се нађе на земљишту које је тешко копати, више не може да копа пећине као Троглодити. Једна од његових првих потреба је, дакле, да изгради станишта; треба градити, макар како: у славонском stro-iti, у латинском stru-ere.

Ове дивљачке грађевине, као и народи који их граде, углавном се праве сечењем неколико грана. У славонском sec-ou, у латинском sec-o, „сечем“.

Затим се то коље окружује другим, савитљивијим гранама или кожама. У славонском ventchati, у латинском vincire, „окружити“. Изговарајући c онако како су га Латини вероватно изговарали, и како га Италијани данас изговарају као tch, латинско vin-tchire разликује се од славонског ven-tchati само по наставку својственом сваком од два језика.

Да би се гране употребиле у ту сврху, треба их увијати: у славонском vi-ou, у латинском vi-eo, „увијам“. Треба их савијати: у славонском kloniti, које се изговара klaniti. Латини су такође имали овај глагол, од којег су остали облици inclinare, declinare.

Номадски народи главни део своје прехране добијају од стада. Они су пастири, past-oukhi или past-yry, pastores. Тако су названи зато што напасају своја стада; у славонском pas-ti, пасти, а у латинском pas-cere. Словени су овцу називали ov-ets, а Латини ov-is.

Ово истраживање, којем сам, како сам веровао, могао посветити неколико тренутака доколице, на први поглед изгледа чисто граматичко, али оно у стварности садржи један филозофски предмет.

Вратимо се онолико далеко колико нас најстарији споменици могу водити: време у којем, чини се, настају народи Италије морамо сместити у још много удаљенију прошлост. Најстарија предања, која су прикупили сами веома древни писци, сведоче да су се ти народи називали Аборигини, што значи да су толико дуго били настањени у Италији да су веровали како немају порекло и да су ту живели одувек.

Ипак, ти људи, толико древни да су своје порекло на неки начин сматрали вечним у земљи у којој су били настањени, потицали су од другог народа који је био још много старији: народа који је, пошто је нужно водио дивљачки живот, ступио у заједницу, створио језик који му је потреба учинила неопходним и постао толико бројан да је, дељењем на све мање и мање заједнице и после дугог низа векова, из крајева који су вероватно били веома удаљени од њихове првобитне постојбине стигао све до средишта Италије.

Исто ово истраживање, ма колико на први поглед изгледало безначајно, води нас до познавања начина на који су се језици образовали. Видимо имена дата чулним предметима који су најпотребнији и на које чула најснажније реагују. Тих имена је веома мало, јер људи који нису навикли да говоре говоре само када не могу без тога; много више изражавају знаковима него речима и речи употребљавају само онда када знакови нису довољни.

Прошло је веома много времена након што су предметима дати називи пре него што су почели да се речима изражавају њихова својства, јер својства немају материјално постојање независно од супстанце за коју су везана. Ми их одвајамо само мишљу, а људима који су мало размишљали било је тешко и дуго да дођу до таквих апстракција.

Ово што сам управо утврдио није претпоставка; то је ток природе. Налазим се у страној земљи и не знам ниједну реч њеног језика. Пажљиво слушам имена која се дају најнеопходнијим стварима и трудим се да их запамтим. На крају научим називе за хлеб, постељу, одећу. Ако желим хлеб, изговорим само реч која означава хлеб; ако желим да кажем да је добар, покретом изражавам задовољство које осећам док га једем; ако желим да се пожалим да је лош, моја гримаса изражава гађење. Ако желим да припремим своју постељу, изговорим слузи реч која означава постељу и направим му знак којим му наређујем да је припреми.

Често ми је чак и знак довољан: ако желим да се неки предмет премести на друго место, покажем му предмет и покретом означим место на које треба да га постави.

Тек након што сам научио називе ствари чија се употреба најчешће понавља, почињем да тражим како се речима изражавају нека њихова својства. Сличан сам дивљаку који тек почиње да ступа у друштво. Разлика је у томе што сам ја сам дивљак и имам посла са цивилизованим људима, који већ имају језик и уче ме њему онолико колико ми је потребан.

Али дивљак је имао посла са другим дивљацима који нису знали ништа више од њега. Недовољност знака да означи нешто што није присутно натерала их је да се договоре о једној речи којом ће означавати ту ствар. Али колико је пута договорена реч морала бити заборављена, нестати из премало увежбаног памћења и учинити неопходним проналажење новог гласовног знака, који сам по себи није био ништа трајнији од првог!

Тек након што су именоване најобичније ствари и њихова најочигледнија својства, осетила се потреба за заменицама. Односна заменица морала је бити образована тек након што су пронађени глаголи, а они су дуго морали остати веома несавршени и неодређени у начину означавања лица и времена. Можда су у почетку имали само инфинитив.

Када је језик успео да задовољи потребе људи, који су још имали веома мали број потреба, и да изрази неке појаве способне да привуку пажњу људи који су били веома мало пажљиви, он је дуго остао на тој тачки. Било је неопходно да они који су га говорили започну нови начин живота да би имали потребу да га прошире, а ова друга епоха морала је бити веома удаљена од прве.

Све док су само градили лоше колибе, убијали животиње, јели их, мењали место боравка и одмарали се, није било потребе да језику додају нове речи, а били су сувише мало напредни да би чак и посумњали да је он несавршен.

Морамо претпоставити да су се преци Словена, пре него што су се раширили изван крајева у којима су настали, већ довољно умножили да образују почетно друштво и да једни другима пружају извесне услуге, сразмерне једноставности њиховог живота. Управо су у тим крајевима почели да образују језик, јер су до тог времена били сувише малобројни да би имали потребу да се шире далеко.

Од тренутка када су почели да се деле, протекло је веома дуго време док је један њихов део стигао у Италију. Па ипак, у тренутку када су се тамо настанили, њихов језик био је толико ограничен да још нису дали посебно име ниједној животињи, нити било којем производу земље. Свака животиња, каква год била, називала се zver; та реч је под блажом климом омекшала и код Латина се променила у fera.

С разлогом тврдим да се реч zver, од које изводим fera, односила на све животиње уопште; Словени-Руси је и данас употребљавају за све што се креће. Управо је то, како се веома добро примећује у делу Antidote, навело једног савременог путника да помисли да су Руси у Сибиру животињом сматрали живу у барометру.

Да су у време о којем говоримо знања Словена била шире, да је њихов језик већ тада био више развијен, у латинском језику остали би трагови тога и речи из детињства славонског језика не би биле једине које су преостале. Заиста, каквом би случајношћу Латини тако побожно сачували управо ове речи, од којих су већина грубе и мало звучне, а заборавили све остале?

Зато сам уверен да је стање у којем се тада налазио њихов језик сигурно сведочанство о малом напретку који су до тада остварили дух и вештина тог народа. Верујем да нису познавали метале, пошто су Словени и Латини њихове називе добили тек после свог раздвајања и пошто ниједан од тих назива у оба језика нема ни најмању сличност.

Ова истраживања могла би се проширити и на славонском језику пронаћи сличности са грчким, а још и са немачким језиком, који је можда стар колико и грчки, иако је грчки већ био усавршен у Хомерово време, док други још није.

Тим открићем бисмо у дубокој старини могли угледати време у којем готово сви народи Европе, које данас сматрамо толико различитима једне од других, нису чинили ништа друго до један исти народ; али још увек народ у настајању, који није имао готово никакве друге идеје осим оних које намећу прве потребе.

Препознали бисмо да варвари, предмет нашег неправедног презира, у односу према цивилизованим народима нису ништа друго до деца исте породице, којима околности у којима су се нашли и климе у којима су живели нису дозволиле да стекну једнако добро образовање. То би био још један разлог да не мрзимо и не презиремо своју браћу.

Чак верујем да бисмо, када бисмо довољно добро познавали језике Азије и Европе, могли међу њима открити односе који би нас подсетили на наше прво порекло и омогућили нам да откријемо нашу постојбину.

На пример, налазим да се мајка на персијском назива mader. То је иста реч као римско mater, теутонско mader и славонско mat. Персијанци брата називају brader, Словени brat, а Теутони brader. Кћер називају dochter, као и Теутони; Словени је називају dotch. На славонском се каже syn, син, а у различитим теутонским дијалектима soun или son.

King на кинеском значи књига. Чини ми се да у тој речи видимо иста коренска слова као у словенској речи kniga, која има исто значење.

Post код Словена значи пост, а у једној белешци издавача дела Ezour-Veidam налазим да реч poffa има исто значење код Индијаца.

Али да би се ова поређења између различитих језика обавила и из њих извукли поучни резултати, требало би те језике познавати. Када би се човек задовољио само консултовањем граматика и речника, упао би у најсмешније заблуде, какве сам нашао у једној књизи чији је аутор желео да изводи етимологије из славонског језика који није познавао.

Поделите са пријатељима: