Наш прилог из књижаре АнтикварнеКњиге.цом о монументалном делу Illyrici Sacri изазвао је велико интересовање. Многи су нас питали да ли постоји Кфототипско издање, распитивали се за превод, а било је и предлога да саме књиге дигитализујемо и учинимо доступним. Снимак можете погледати овде у краћој верзији или овде у дужој.
Овде, међутим, треба имати у виду о каквом се делу заправо ради. Пет томова који су били у понуди књижаре великих су димензија — око 26 × 40 центиметара — и сваки има између 550 и 800 страна. Уз њих постоје још три тома, која нису била у понуди. Дакле, реч је о осам обимних књига, што чини и само физичко фототипско умножавање, а нарочито превођење целокупног дела, огромним подухватом.
Ипак, добра је вест да су сви томови Illyrici Sacri већ одавно доступни у дигиталном облику. Зато смо их сакупили на једном месту и сада их објављујемо како би били доступни свакоме ко жели да их прегледа, истражује, чита или покуша да преводи овај изузетно обиман историјски извор.
За прилику да видимо и снимимо ове књиге посебно се захваљујемо књижари АнтикварнеКњиге.цом, интернет-књижари која се бави старим и ретким књигама, библофилским примерцима и вредним историјским издањима. Управо у њиховој понуди нашли су се и првих пет томова Illyrici Sacri, првог издања објављеног у Венецији од 1751. до 1775. године, што нам је омогућило да ово изузетно дело представимо и кроз непосредан увид у саме оригиналне примерке. Књижара своју понуду објављује на интернету и свакодневно је допуњује новим старим, ретким и распродатим издањима.
Са сајта књижаре преузели смо садржај појединачних томова.
Мало је историјских дела која су у XVIИИ веку оставила тако обимну и драгоцену збирку података о прошлости источног Јадрана и Балкана као што је Illyrici Sacri. Ово монументално дело започео је Филипо Ричепути, који је током више од две деценије прикупљао огромну количину архивске и рукописне грађе, да би његов рад потом преузео и наставио језуита Даниеле Фарлати (1690–1773). После Фарлатијеве смрти дело је наставио Јакопо Колети, који је на основу прикупљене грађе припремио и објавио преостале томове.
Први том објављен је у Венецији 1751. године, а целокупно дело је током XVIИИ века објављено у осам томова. Фарлати и Колети у њима обрађују црквену и политичку прошлост бројних области и епископија Илирика, уз обиље преписа старих докумената, натписа, карата, историјских бележака и друге грађе. За истраживача је посебно драгоцено то што су у Illyrici Sacri објављени и преписи појединих докумената који су касније изгубљени, па нам је њихов садржај познат управо захваљујући овом делу.
Битно је рећи да је Фарлатијево дело сигурно прошло цензуру и да представља римокатолички поглед на нашу историју уз јасну тежњу ка ширењу на наш простор, и прилагођавање чињеница таквом погледу.
Али несумњиво је да је у овом прегледу остало море битних чињеница и детаља који могу помоћи правом разрешавању наше прошлости нарочито ширења Хришћанства од апостолских времена у нашем народу кога приређивачи називају Илирима зато што знају да је у питању исти народ као и онај који се помиње у античка времена.
Сам назив Иллyрицум сацрум — „Свети Илирик“ — заслужује посебну пажњу. Он не означава само црквену историју одређеног географског простора. Фарлати у првом тому посебно расправља о најранијем ширењу хришћанства у Илирику, о апостолима Петру и Павлу и њиховим ученицима, као и о предањима која њихово деловање и деловање њихових ученика повезују са Далмацијом, Салоном и другим илирским областима. У том смислу, „Свети Илирик“ треба разумети у ширем значењу — као Илирик посматран кроз своју хришћанску, апостолску и мученичку прошлост.
Сам назив Иллyрицум сацрум — „Свети Илирик“ — заслужује посебну пажњу. Он не означава само црквену историју одређеног географског простора. Фарлати у првом тому посебно расправља о најранијем ширењу хришћанства у Илирику, о апостолима Петру и Павлу и њиховим ученицима, као и о предањима која њихово деловање и деловање њихових ученика повезују са Далмацијом, Салоном и другим илирским областима. У том смислу, „Свети Илирик“ треба разумети у ширем значењу — као Илирик посматран кроз своју хришћанску, апостолску и мученичку прошлост.
Одличан текст о овим књигама написао је Крсто Крцун Драговић под насловом Фарлати – НАРОД ДАЛМАТА, па препоручујемо да га погледате.
За историју српских земаља постоје небројени подаци у свим томовима, али да за ову прилику издвојимо та се каже у првом тому. На странама 123–125 Фарлати разликује Серблиа маритима, односно „приморску Србију“, од Серблиа медитерранеа, „унутрашње Србије“. Приморску Србију смешта у простор источне овостране Далмације и наводи да њен почетак треба тражити отприлике код Цетине. У њу убраја Захумље, Травунију и Конавле, Дукљу и Паганију, а свој приказ тих области завршава речима: „Хи омнес Сербли ерант“ — „Сви они били су Срби.“ На следећој страни Фарлати прелази на Серблиа медитерранеа и даље описује њене области, при чему изричито бележи: „Сервиа вулго аппеллатур“ — „уобичајено се назива Србија“.
У самом првом тому Иллyрицум сацрум Фарлати заиста поставља хришћанску прошлост Илирика у веома широк оквир. Сам том није само историја Салоне: његов увод (Пролегомена) обухвата географију и историју Илирика, а затим прелази на почетке хришћанства и на питање првих проповедника. Посебно је важно што Фарлати у том контексту користи апостолско предање о ширењу хришћанства у Илирику. Он се ослања на старију традицију која је апостола Павла повезивала са Илириком, а преко њега са Титом, док се даље у истој традицији појављује апостол Петар и његов ученик Домије. То није само модерно тумачење Фарлатија: сама Хисториа Салонитана, коју Фарлати користи као један од извора, каже да је Павле „од Јерусалима до Илирика испунио [простор] Христовим јеванђељем“, да је послао Тита у Далмацију, а да је Петар потом послао свог ученика Домија да настави дело започето преко Тита.
Ово је само један од бројних занимљивих примера због којих Illyrici Sacri заслужује да буде доступан сваком истраживачу. Зато овде доносимо дигитализоване верзије свих осам томова, како би ово обимно дело, које је настало пре готово три века, поново било доступно за непосредан увид у оригинални текст.
Уколико пронађете занимљиве информације у овим делима пробајте да напишете добар текст о томе и поделите га.
Фарлатијев Иллyрицум није ограничен само на Далмацију и јадранско приморје, већ у последња два тома обухвата и Сирмијум, Скопље, Охрид, Сердику, Трново, Србију и Пећку патријаршију.
То је веома важан податак за то шта се уопште подразумева под Илириком.
Дигитализовани томови Illyrici Sacri:
Опис садржаја свих осам томова
Том И (1751)
Еццлесиа Салонитана аб ејус еxордио усqуе ад саецулум qуартум
Први том представља увод у целокупно дело Illyrici Sacri и посвећен је историји Салонитанске цркве од њеног настанка до ИВ века.
Обимни Пролегомена хисторица, геограпхица ет цхронологица обрађују појам и границе античког Илирика, порекло и етногенезу Илира, античке илирске народе — Либурне, Делмате, Јаподе, Келте и друге — римска освајања Илирика, географију, административну поделу и историју римске Далмације, градове, реке, острва и природне одлике Далмације, као и настанак и развој хришћанства у Илирику.
Након уводног дела следи историја Салонитанске цркве, која обухвата апостолску традицију и питања проповедања хришћанства у Далмацији, Светог Тита као наводног апостола Далмације, настанак и развој Салоне, организацију ране црквене хијерархије, најстарије каталоге салонитанских епископа, као и опширну студију о Светом Домнију (Домниус), његовом животу, мучеништву, култу и преносу моштију. Обрађени су и други рани салонитански епископи и мученици.
Том је богато документован античким изворима, цитатима из грчких и латинских аутора, епиграфским споменицима, хроникама, картама, бакрорезима и историјским расправама које представљају основу за читаво дело Illyrici Sacri.
Том ИИ (1753)
Еццлесиа Салонитана а qуарто саецуло усqуе ад еxцидиум Салонае
Други том наставља историју Салонитанске цркве од ИВ века до њеног гашења после разарања Салоне почетком VIИ века. Тежиште књиге чине детаљне историјско-критичке студије о салонитанским епископима и развоју црквене организације у касној антици.
Том обухвата сукцесију салонитанских епископа, њихове биографије, хронологију понтификата, писма, саборске одлуке, хагиографске изворе, натписе и друге историјске документе, уз критичку анализу њихове аутентичности. Истовремено обрађује политичке и верске прилике у Далмацији, односе са Римском црквом и царевима, аријанске спорове, готске и друге продоре, пропаст Салоне, као и питања преноса реликвија и континуитета Салонитанске цркве у Сплиту.
Том ИИИ (1765)
Еццлесиа Спалатенсис олим Салонитана
Трећи том посвећен је историји Сплитске цркве (Еццлесиа Спалатенсис), наследнице древне Салонитанске митрополије, од оснивања Сплитске надбискупије после пропасти Салоне до XVIИ века.
После уводних поглавља о граду Сплиту, његовој цркви, њеним правима, јурисдикцији и односу према некадашњој Салонитанској митрополији, Фарлати доноси исцрпну историју сплитских надбискупа, од Јована Равенског (Јоаннес Равеннас), првог надбискупа Сплита, па све до савремених надбискупа XVIИ века.
Поред биографија и сукцесије надбискупа, том обрађује покрштавање Хрвата и Срба, односе Сплитске цркве са папама, Византијом, Угарском и хрватским владарима, Сплитске саборе и њихове одлуке, спорове око примата и митрополитске јурисдикције, оснивање и укидање појединих епископија, папске буле, краљевске повеље и дипломатску преписку, односе са Дубровником, Задром, Антиваром, Трогиром и другим црквеним средиштима, као и турске продоре, млетачку управу и положај Далмације у касном средњем и раном новом веку.
Том ИВ (1769)
Еццлесиае Суффраганеае Метрополис Спалатенсис
Четврти том посвећен је суфраганским епископијама Сплитске митрополије. Обрађује историју епископија Биограда (Белграденсис), Скрадина (Сцардоненсис), Босне (Босненсис), Крбаве (Цорбавиенсис), Модруша (Модруссенсис), Сења (Сениенсис), Оточца (Оттоциенсис), Дувна (Думненсис), Макарске (Мацаренсис), Нина (Ноненсис), Хвара (Пхариенсис), Книна (Тинниниенсис), Трогира (Трагуриенсис) и Шибеника (Сибениценсис).
Том В (1775)
Еццлесиа Јадертина цум Суффраганеис ет Еццлесиа Загабриенсис
Пети том посвећен је Задарској надбискупији и њеним суфраганским епископијама. Обрађује историју Задарске надбискупије, уз додатак о Пашкој епископији, затим Осорске (Абсоренсис), Рабске (Арбенсис), Крчке (Веглиенсис) и Загребачке епископије (Сисцианус, нунц Заграбиенсис).
Том VI (1800)
Еццлесиа Рагусина цум Суффраганеис, ет Еццлесиа Рхизиниенсис ет Цатхаренсис
Шести том прелази на историју Дубровачке цркве и њених суфраганских епископија. Наслов самог тома показује да је његово средиште Еццлесиа Рагусина, Дубровачка црква, којој су придружене историје њених суфраганских епископија, као и посебно Еццлесиа Рхизиниенсис ет Цатхаренсис.
У садржају тома налазе се најпре епископи Епидаура и дубровачки архиепископи, а затим суфраганске епископије Дубровачке митрополије. Садржај изричито издваја Трибунску и Мерканску (Трибуниенсес & Мерцаненсес), Захумску односно Стоњску (Зацхлумиенесес сиве Стагненсес), Корчуланску (Цорцyренсес), као и историју Ризинске и Которске цркве (Рхизиниенсис ет Цатхаренсис).
Том тако обухвата историју црквених средишта источне обале Јадрана, од античких епископија и Епидаура до развоја Дубровачке надбискупије и њених односа са околним црквеним средиштима.
Том VIИ (1817)
Еццлесиа Диоцлетана, Антибаренсис, Дyррхацхиенсис, ет Сирмиенсис
Седми том проширује подручје Illyrici Sacri далеко према истоку и обухвата четири велика црквена средишта: Диоклеју, Антивари, Драч и Сирмијум. Наслов тома их изричито наводи као Еццлесиа Диоцлетана, Антибаренсис, Дyррхацхиенсис, ет Сирмиенсис.
У оквиру Еццлесиа Диоцлетана ет Антибаренсис обрађују се Диоклејска и Антиварска црква, са њиховим епископима и архиепископима и суфраганским епископијама Антиварске митрополије. Међу њима се налазе Арбанска или Љешка (Арбаненсис сеу Албаненсис), Улцињска (Олциниенсис), Будванска (Будуенсис), Дривастска (Дривастенсис), Пулска и друге епископије.
Други велики део тома посвећен је Еццлесиа Дyррхацхиенсис, Драчкој цркви, са њеним епископима и архиепископима и бројним суфраганским епископијама.
Завршни велики део односи се на Еццлесиа Сирмиенсис, Сирмијску цркву, са њеним митрополитима и епископијама које су јој биле потчињене. У садржају се посебно наводе Басијанска, Цибалска, Мурсејска, Емонска, Маргенска, Сингидунска, Виминацијска, Аквинска, Искенска и Ратиаријска црква.
Том VIИИ (1819)
Еццлесиа Сцопиенсис, Сардиценсис, Марцианополитана, Ацхриденсис ет Тернобенсис
Осми и последњи том, који је објављен 1819. године, обухвата црквена средишта која су се налазила знатно источније од подручја обрађеног у претходним томовима. На насловној страници наведене су Сцопиенсис, Сардиценсис, Марцианополитана, Ацхриденсис ет Тернобенсис — Скопска, Сердичка, Маркијанопољска, Охридска и Трновска црква.
Садржај тома показује колико је широко постављен овај завршни део дела. Поред Еццлесиа Сцопиенсис, обрађене су њене суфраганске епископије, а затим следе Еццлесиа Сардиценсис ет Сопхиенсис, са Сердиком и Софијом, Еццлесиа Марцианополитана, са њеним суфраганским епископијама, као и Охридска и Трновска црква.
Посебно је значајан додатак уз Скопску цркву. У њему су издвојени Де Патриарцхату Ипецхиенси и Еццлесиа Сербиенсис, са списком српских архиепископа и патријараха. У садржају су, између осталих, наведени архиепископи Сава и Предислав, а потом патријарси Данило, Јоаникије и Сава.
У наставку тома налази се и посебан низ Патриарцхае Ипецхиенсес, односно пећких патријараха, као и викаријски архијереји Скопске цркве.
Још је занимљивије што Фарлати у самом предговору овог последњег тома говори о просторима које сада обрађује као о делу црквене и историјске целине Илирика. Он ту изричито помиње Србију и Бугарску, а затим разматра област између Дунава, Хемуса и граница Србије и Бугарске.
Коначно, после историја ових митрополија, VIИИ том садржи и додатке и исправке, као и посебан Мартyрологиум Иллyрицум, чиме се дело завршава као велика збирка историје црквених средишта која су у Фарлатијевом историјско-географском оквиру припадала Илирику.
Поделите са пријатељима:
