Археогенетика је последњих деценија постала један од најмоћнијих алата за разумевање али још више за манипулацију са прошлости. Из старих костију и зуба, захваљујући новим техникама издвајања ДНК, стижу подаци који отварају могућност да реконструишемо нешто што се до сада није могло знати, али је као и у многим другим научним областима и овде предубеђење важније од истраживања. Овај метод носи озбиљне опасности: статистички модели лако се претварају у историјске „чињенице“, а хипотезе у готове наративе. Оно што је у основи само прорачун постаје коначни доказ, и ту настаје проблем.
1. Самоиспуњавајуће пророчанство
Најновији пример ове методолошке замке је рад објављен у часопису Nature 2025. године, у коме се тврди да је између VI и VIII века дошло до замене више од осамдесет процената локалног становништва у Источној Европи и на Балкану словенским мигрантима. Кључ њихове аргументације није у директном доказу, већ у моделу. Некрополе у Пољској и западној Украјини, на основу археолошких ознака, проглашене су за „словенске“ и из њихових узорака изграђен је референтни генетички профил. Када се средњовековни узорци из Немачке, Србије или Балкана боље уклапају у тај профил него у малобројне античке локалне геноме, модел закључује да су они „дошли са истока“. Претпоставка о миграцији претвара се у резултат, а резултат у доказ претпоставке. То је класично самоиспуњавајуће пророчанство.
Нова студија носи назив Ancient DNA connects large-scale migration with the spread of Slavs (Древна ДНК повезује велике миграције са ширењем Словена) и објављена је у часопису Nature.
Можете је прочитати овде: https://www.nature.com/articles/s41586-025-09437-6
2. Рад у Nature (2025): бројке без основе
Рад обухвата 555 узорака, али њихова расподела је крајње неравномерна. За антички период често постоји тек један или два генома по региону, док из средњег века има десетине. На тој основи граде се модели који израчунавају „замену“ од осамдесет процената. Али шта заправо значи упоредити један антички узорак са тридесет средњовековних? То значи да један једини костур може постати мерило за целокупну античку популацију, ма колико он био изолован или нерепрезентативан. Тиме добијамо бројке које звуче прецизно, али су у суштини варљиве. Поред тога антички узорци су из гробница „високог сталежа“ а то значи да врло лако могу бити странци. У студији такође није вршено поређење античких узорака са данашњом популацијом него се тврдња о замени 80% „генетике“ износи на основу поређења са претпостављеним „словенским геномом“.
Поред тога тај закључак није заснован на простом бројању узорака, већ на статистичком моделовању (метод qpAdm). Метод qpAdm (у оквиру софтверског пакета AdmixTools) користи се за процену у којој мери једна „тест популација“ може да се опише као комбинација више „изворних популација“. Он ради на основу ф-статистика (f4), које мере генетичку сродност и разлике између група. У пракси: узме се једна популација (рецимо, средњовековни узорци из данашње Хрватске) и постави се питање колико процената њеног генетичког профила потиче од „локалних античких“ узорака, а колико од „словенског proxy-ја“. Алгоритам тражи најбоље прилагођен модел и враћа проценат са статистичком грешком. qpAdm је користан јер омогућава да се тестирају различити сценарији мешавине. Он није ограничен само на два извора, већ може да ради са више њих.
Међутим, управо због своје флексибилности, qpAdm може постати осетљив на манипулацију или несвесну пристрасност:
-
Избор изворних популација – истраживач одлучује које ће групе третирати као „извор“. Ако нека група буде означена као „словенска матрица“, сви каснији резултати ће је фаворизовати. То је субјективна одлука.
-
Мали број узорака – ако изворна или тест популација имају само неколико индивидуа, случајне варијације могу изгледати као „јак сигнал“. Један нерепрезентативан узорак може превести целу анализу у погрешном смеру.
-
Комбинаторика – пошто се може укључити више извора, истраживач може тестирати велики број комбинација и одабрати ону која најбоље одговара унапред формираној хипотези.
-
Интерпретација процената – добијени проценат (на пример, 82%) делује као апсолутна чињеница, али у стварности је то само резултат модела који зависи од полазних претпоставки.
Најважније: аутори нигде нису показали независним доказом да „нови“ узорци заиста долазе са истока. Једини аргумент је што се боље уклапају у већ дефинисану „словенску матрицу“. Историјски и археолошки извори не потврђују масовну замену становништва. Стога је вредност рада ограничена на техничку обраду ДНК и ширење базе података, док је интерпретација о демографској замени без поуздане основе.
Та иста генетика може да буде присутна миленијумима пре VII века, само није регистрована у малом броју очуваних скелета тог времена или није узоркована. Аутори нису показали да је њихово гледиште исправно ни једино могуће, него су га прихватили, јер не могу да одвоје наратив којим су научени од самог истраживања а то значи да вероватно никад не могу направити непристрасно тумачење резултата.
3. Рад објављен 2023: више опреза, мање догме
Када овај приступ упоредимо са радом објављеним у Cell-у 2023. године (A genetic history of the Balkans from Roman frontier to Slavic migrations), види се другачија тежина. Ова студија обухвата 136 узорака из Србије и Хрватске, пажљиво распоређених по локалитетима. Аутори показују да је у време Римског царства значајан прилив људи долазио из Анадолије и источног Медитерана, док је утицај Италика био минималан. У постримском периоду појављују се узорци блиски источним Словенима, али увек у комбинацији са староседелачким наслеђем. Овде се јасно истиче да није било потпуног прекида, већ мешавине.
Важна разлика је у тону: у Cell-у се признаје да је број узорака ограничен због кремација, да је VI век слабо покривен, и да урбани центри дају диспропорционалну слику у односу на села. Закључци су формулисани као реконструкција, а не као коначна истина. Иако и овај рад полази од унапред постављене парадигме о „сеобама Словена“, он ипак нуди више научне скрупулозности и оставља простор за алтернативна тумачења. И најважније закључак рада је (и поред предрасуда) да смо барем 50% староседеоци. Могли бисмо наставити о проблематичном избору насеља за узимање узорака (Виминацијум је по десфиницији војни логор – место где се регрутује војска са свих страна царства) итд али је општи утисак да су научници укључени у овај рад имали објективнији приступ.
Студија из 2023. носи назив A genetic history of the Balkans from Roman frontier to Slavic migrations (Генетичка историја Балкана од Римске границе до Словенских миграција) и објављена је у часопису Cell и многим другим.
Можете је прочитати овде: https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0092867423011352
3. Шта остаје као чврста чињеница
Када се ови радови читају непристрасно, једини сигуран закључак јесте да на Балкан током првог миленијума није дошло замене становништва, миграција је вероватно било али се на основу генетских истраживања оваковг обима никако не може доказати миграција.
Али за то нам није била потребна генетика, то знамо из историјских извора, из остатака традиције која овде баштини праисторијско наслеђе у многим аспектима, из лингвистике а на крају и из здравог разума. Ова студија добро илуструје манипулацију генетским подацима јер се барата скупом података који није репрезентативан и није статистички значајан, а покушавају се изнети закључци општег типа – то није у складу са научном методологијом и једноставно речено није поштен приступ. Наравно одавно смо навикли да се статистика користи за манипулацију.
Археогенетика нам може донети много, али само ако останемо свесни њених ограничења. Када модели почну да се третирају као историјска истина, долазиму у непрекидни затворени круг да се резултати истраживања који треба да покажу да истину о прошлости тумаче као потврда једне верзије зато што је она унапред прихваћена као тачна у складу са политичком интерпретацијом историје. Снага генетике није у томе да затвори расправу, већ да је отвори. Тек када се подаци буду читали непристрасно и из њих извлачили само могући закључци па се онда отварала расправа о историјским догмама онда ћемо кренути напред.
Погледајте емисије на ове теме на каналу Огњило:
