„Пењући се, силазим на небо“ — стих Владете Коларевића можда најбоље описује осећај који прати успон на Острвицу. На овом необичном врху Рудника сусрећу се природа, остаци старог утврђења, писана историја и народно памћење.
Острвица није међу највишим рудничким врховима. Са својих 758 метара надморске висине, она се издваја пре свега обликом и положајем. Довољно је видети је издалека: из околног предела уздиже се попут огромне камене куле, јасно оцртана и препознатљива свакоме ко ју је једном упознао. За мене је Острвица и лично место. На њен врх попео сам се више од двадесет пет пута, а сваки нови сусрет има нешто од сусрета са старим пријатељем. Када је угледам у даљини, препознам је одмах — као знак да сам поново у крају коме се радо враћам.
Камена кула изнад рудничких села
Острвица доминира околином села Варнице, Заграђе, Драгољ и Трудељ, у општини Горњи Милановац. По свом пореклу представља остатак разорене вулканске купе, али њен данашњи изглед највише подсећа на природно утврђење. Када се нађемо под њом, око три стотине метара висинске разлике на тако малом простору делује далеко упечатљивије него што би се закључило из саме надморске висине. Успон личи на пењање стрмим, неправилним степеницама дивовске куле.
Стаза пред врх води најпре на Малу Острвицу. Потом се прелази преко старог зида утврђења и наставља ка Великој Острвици. На том кратком простору природна стена и људска градња готово се стапају: зидови прате оно што је природа већ поставила као одбрану. Сам врх није простран — површином подсећа на нешто већу собу. Управо зато поглед остаје отворен на све стране. Са тог малог каменог простора пред нама се шири читав предео, па постаје јасно зашто је Острвица вековима била важна као осматрачница.
Рудник као средиште историјског простора
Значај Острвице тешко је разумети ако је посматрамо издвојено од Рудника. Само име планине говори о ономе што је људима на овом простору било од пресудне важности — руди и рударењу.
На локалитету Прљуша сачувани су материјални докази да је рудник радио још пре 4.500 година, а могао би бити и старији. Развој рударства подразумевао је потребу за осматрањем прилаза, заштитом људи, рудника и путева којима су преношени руда и други производи. Положај Острвице намеће питање колико је рано ова природна осматрачница почела да се користи.
Руднички крај имао је велики значај и у много новијој српској историји. Владимир Карић подсећа колико се важних места и личности окупља на малом простору око планине: Орашац, Таково, Топола, Црнућа, манастири Враћевшница, Благовештење и Вољавча, Страгари Танаска Рајића, Драгољ војводе Ломе и бројна друга места. Острвица стоји усред тог простора као његов препознатљиви камени белег.
Први сачувани помен и борба око Рудника
Најстарији сачувани писани помен Острвице налази се у дубровачком архивском запису од 17. јануара 1324. године. Тај датум говори о сачуваном документу, али не одређује почетак живота на овом месту. Недостатак ранијег помена није доказ да утврђење раније није постојало.
Околности овог записа везане су за сукоб Владислава II, сина краља Драгутина, и Стефана Дечанског, сина краља Милутина. Дубровачки трговци у Руднику током 1323. године давали су поклоне Владиславу, који је у овом крају имао снажан утицај. Када је крајем те године Стефан Дечански запосео Рудник и околину, Владислављеве присталице и дубровачки трговац Менче Менчетић склонили су се у Острвицу. Уследио је спор са Дубровником. Дубровачке власти ограђивале су се од Менчетићевог поступка, тврдећи да се склонио да би сачувао живот и имовину. Стефан Дечански је затворио друге дубровачке трговце и одузео им имовину. Преговори су трајали до јуна, када су трговци ослобођени, а имовина враћена.
Већ овај догађај показује да су Рудник и Острвица били простор у коме су се укрштали рударство, трговина и борба за власт.
Утврђење у временима српске властеле и деспота
После времена цара Душана значај рудничке области додатно расте. За Острвицу је везан и властелин Никола Зојић, господар овог краја, који је столовао у рудничкој Сребреници. Када је са Новаком Белоцрквићем подигао побуну против Стефана Лазаревића, Зојић је после пораза уточиште потражио управо у Острвици. Потом се замонашио.
Турци први пут заузимају Острвицу 1438. године. После Сегединског мира и обнове Српске деспотовине 1443. године враћају је Ђурђу Смедеревцу, а поново је освајају 1454. године. Са померањем османских освајања далеко од рудничког краја, њена некадашња одбрамбена улога постепено губи значај. Зидине остају препуштене времену, а од великог утврђења до нас стижу само делови.
Црква у подграђу и властелин Жарко
Историја Острвице није сачувана само на врху. У њеном подграђу налазила се црква чија су истраживања донела изузетна открића. Међу њима је плоча са грбом витеза, властелина Жарка, о коме смо говорили у посебној емисији „Ко је био витез Жарко сахрањен подно Острвице“.
Испод пода цркве пронађена је и озидана гробница са кровом на две воде, какве су грађене у раном хришћанству. У нашој емисији овај налаз повезујемо са старијом светињом на истом месту и са питањем много дубље прошлости Острвице. Зидана гробница подразумева знатан труд и средства. Зато нас она упућује и на размишљање о личности која је у њој сахрањена, њеном положају и заједници којој је припадала. Црква се налази у приватном, ограђеном простору. Нисмо је снимали и не објављујемо њену тачну локацију.
Јерина и народно памћење Острвице
Народно предање градњу утврђења приписује Проклетој Јерини. Такве приче срећемо и на другим старим градовима, али је за нас важно питање шта се иза њих сачувало. У тумачењу које у емисији разматрамо, ослањајући се на Александра Митића и Александра Шаргића, лик Јерине повезује се са Великом мајком праисторије. Негативне особине које јој предање приписује доводе се у везу са почетком металног доба, већим сукобима и потребом за утврђивањем.
Такво читање предања отвара могућност да у причама о Јерини препознамо много старије слојеве народног памћења. Посебан део наше емисије чини разговор са Владетом Коларевићем, који говори о предањима сачуваним у народу рудничког краја. Његово казивање доноси оно што се не може дочарати самим набрајањем датума: живу реч, начин на који се прича преноси и везу човека са пределом у коме је одрастао.
Острвица и Константин Михаиловић
Име Острвица, односно Островица, јавља се на више места. Зато питање порекла Константина Михаиловића из Островице, писца „Јаничарових успомена или Турске хронике“, остаје важна тема наше приче. У ранијим тумачењима, међу којима је и Шафариково, његово порекло повезивано је са рудничком Острвицом. У емисији заступамо мишљење да ту везу не треба одбацити. Константин је заробљен у Новом Брду, потом је живео у османском свету, а после ослобођења отишао у Пољску. Своје дело написао је са намером да хришћанске земље упозна са османском организацијом и начином ратовања. Његова животна прича проширује и причу о имену Острвице: од једног утврђеног врха води нас до судбине човека који је оставио сведочанство о времену пропасти српске средњовековне државе.
Пењући се силазим на небо
Острвица је место коме се вреди враћати. Једном због погледа, други пут због неког детаља у стени или остатку зида, а понекад због приче која после претходне посете добије ново значење. У емисији спајамо снимке успона, историјску причу, старе приказе утврђења и разговор са Владетом Коларевићем. Захваљујемо Војину Спасојевићу, који је према нашим сазнањима израдио тродимензионалну реконструкцију кула Острвице, као и свим пријатељима и гледаоцима који подржавају наш рад.
Погледајте целу емисију на каналу Огњило и упознајте Острвицу кроз предео, историју и народно памћење:
