Разарање српске привреде, како оне сеоске, тј. пољопривреде, тако и оне градске, тј. индустријских постројења након другог светског рата, тема је о којој се не прича баш много у нашој јавности. За свеобухватно сагледавање ове проблематике неби било довољно ни 10 обимних емисија. Како нас то не би одвукло у преопширност, одлучили смо да то укратко представимо у две емисије. У овој емисији приказаћемо неколико најбитнијих чинилаца који су у комунистичко време након другог светског рата постепено разорили српско село и сеоску привреду која је била окосница опстанка нашег народа на овом простору још од неолита. У некој од наших наредних емисија испричаћемо причу како је комунистичка власт у сарадњи са спољним фактором зауставила раст српске индустрије.
Још је Вук Караџић забележио да су у време Карађорђевог рата или Првог српског устанка како га историографија погрешно назива, готово сви Срби живели на селу. Чак и оно мало Срба што је било по тадашњим варошима, од стране већине Срба и нису сматрани за Србе јер су били измешани са Турцима, Грцима, Цинцарима и Јерменима и другим етничким групама које су за разлику од нас живели по варошима и градовима.
Четири узрока пропасти села у комунистичким одлукама: забрана држања коза, забрана конопље, забрана свилене бубе и уништавање сеоских општина.
Породичне задруге
Један од битних елемената снаге српског села и уопште српског друштва током дугог времена су биле породичне задруге, тј заједнички начин живота више генерација у истом великом домаћинству.
Желећи да боље представимо задруге и етнографска истраживања породичних задруга преносимо текст са блога посвећеног књигама. Цео текст можете прочитати на следећој адреси:
https://aknjige.com/blog/znacaj-zadruge-familije-u-srpskom-narodu/2024/
Породична задруга која је могла спасити село почела је да пропада и много раније, а о томе је детаљно писао Аћим Чумић у делу под називом „Предлог одсеку историчком и државничком Српског ученог друштва за изучавање живота народа српског од Аћима Чумића“ ову е-књигу поклањамо нашим пратиоцима и можете је скинути са нашег сајта на крају текста
Значај задруге (фамилије) у српском народу
Године 1871. Аћим Чумић (1836-1901), српски политичар, професор права и члан Српскога ученог друштва, поднео је Друштву, тј. “одсеку историчком и државничком”, предлог за изучавање живота народа српског. Одсек је прихватио Чумићев предлог да се у разне српске крајеве пошаљу два лица, која би дужим испитивањем и проматрањем проучила наше народне особине у социјално-политичком смислу, а посебно установу задруге и општине. Одсек је такође одлучио да се овај Чумићев предлог одштампа као засебна брошура у 1500 примерака ради слања у разне српске крајеве, како би се Друштву што пре јавила лица, која би била компетентна за овај посао. Тако је свет угледала брошура под називом “Предлог одсеку историчком и државничком Српског ученог друштва за изучавање живота народа српског од Аћима Чумића”, објављена у Београду 1871. године у штампарији Николе Стефановића и дружине.
Сваки народ има своје особитости, које га разликују од других народа, и живот сваког народа треба да је складан с тим особитостима. Ове су истине признате и опште познате. За сваки народ је нужно да позна себе. Наука о народу је за државника основна наука. Без ове науке државник је као морски бродар без компаса. Без ове науке државник се излаже опасности, да живот народа свога уреди по туђим појимима и својствима, да у организам једнога бића постави начело супротно правоме начелу тога бића. Резултат је ових погрешака: кварење и рушење, уместо стварања и подизања. овакве погрешке скупо стају и велике народе, а мале народе могу и саме главе стати.
Имање, на ком четири брата неподељена могу прилично животарити, кад се поделе, за њих је мало и они постану прави голавери.
Породична задруга из околине Алексинца
Породична задруга са Баније
Пролетер (тако се зову они који немају нигде ништа) је највеће зло за народе европске. Све друге борбе, које се воде, нису ништа према страховитој борби, коју прете да поведу једног дана милиони голавера противу осталих. Та ће борба произвести најстрашнији потрес у свету и порушиће све темеље данашњег друштвеног и политичног живота човековог. Велики народи, код којих поред великих порока има и великих врлина (добродетељи) могу ово зло сносити како тако. Али, шта би од народа српског било, кад би га, поред осталих његових беда, још и ово зло (у облику западном) снашло? Установа (задруга) која је кадра да отклони или умали најстрашније зло овога века, пролетар, права је благодет за један народ.
Задруга је удружена снага. удруженом снагом даје се више произвести него снагом раздвојеном. Уместо да 2, 3, 4 или више њих иду на састанак, суд, у варош, иде само један, док остали раде други посао. Ветар оборио крстине, развршио сено, обалио градину, зову на кулук или у среску канцеларију, инокосан куд ће пре? Једно ће свршити, остало ће пропадати. Задруга доспе свуда и на време.
Породична задруга у Змијању
Породична задруга из села Планиница
Развити сељака значи потенцирати његова добра својства, а не замењивати их другим својствима, која са извесног гледишта могу бити боља, али природу сељакову кваре и изопачавају. У села ће се разлити из вароши понајчешће оно, што је најлошије и имањем и памећу и поштењем…
Од негдашњих и данашњих српских села постаће; Вишњице, Мокри лугови, Бели потоци, Сушице (код Крагујевца) итд. и у њима се неће никад више родити Бирчанин Илија…
Народ се учи да “мале свеце” напушта: да трећи дан свете тројице не светкује, да славу своју прекрати, да многе заветине батали итд … ваља се бојати, да са “малим свецима” не оду и велики, да са трећим даном свете тројице не оде цела тројица. У народу селском била је, а и данас је, највећа снага српска. Тај је ред стекао народну слободу. Тај се ред борио за грађанску слободу. Из тог реда су произашли вође српски, јунаци и државници. Ваља радити да се та снага сачува и подигне. Једно од средстава да се код народа селског сачувају и подигну добра својства биће и задруга.
Направили смо електронску верзију ове књиге за свакога кога занима:
Acim-Cumic-Zadruge-Predlog-odseku-istorickom.pdf
О АУТОРУ
Аћим Чумић (Трешњевица код Аранђеловца, 1836 – Кусадак, 27. јул/9. август 1901) био је српски политичар, професор права, судија и једно време председник владе кнежевине Србије.
Био је политичар конзервативне оријентације, близак старијим политичарима Илији Гарашанину и Јовану Мариновићу, и предводник групе младоконзервативаца. Био је темпераментан човек, оштрог језика. 1871. године постао је председник београдске општине, али га је либералско намесништво, на чијем челу се налазио Јован Ристић, убрзо збацило. Потом се бавио адвокатуром у Београду, да би 1873-1874. године био министар унутрашњих дела у Мариновићевом кабинету. 25. новембра 1874. године Чумић је заменио Мариновића и сам постао председник владе (Влада Аћима Чумића). Пошто влада није уживала поверење скупштине, то је већ после три месеца, 22. јануара 1875. године, била замењена другом. Потом је постављен за судију Касационог суда.
Од стране либералске владе ухапшен је 1878. године због наводног учешћа у Тополској буни и осуђен на смрт заједно са Јевремом Марковићем, али је убрзо помилован и осуђен на 10 година робије. Пуштен је из затвора по паду Ристићеве владе и доласку напредњачке 1880. године. Касније се више није бавио политиком. Био је члан Српског ученог друштва и почасни члан Српске краљевске академије од 1892. године. Био је сенатор Краљевине Србије 1901. године.
