Пише: Драгољуб Петровић
лингвиста, србиста и слависта
писано у Новом Саду, 9. IV 2009.
[1] Драгољуб Петровић, Језичке и историјске чињенице о Арбанасима. – Зборник радова Филозофског факултета Универзитета у Приштини, XXXVIII (2008) : Међународни научни скуп Косово и Метохија у цивилизацијским токовима : Апстракти. Косовска Митровица, 8–11 октобар 2009. Косовска Митровица, 2009, 17–18
- Ако арбанашки припада породици индоевропских језика, како је могуће да се још не зна да ли је он сатемски или кентумски? Такве се појединости макар лако утврђују за све индоевропске језике, али не и за арбанашки [Њерознак 1978: 159–160].
- Ако арбанашки припада кругу старобалканских језика, како је могуће да се још не зна да ли је он илирски (на чему су доследно инсистирали шиптарски албанолози) или трачки (који се многим истакнутим научницима чинио као прихватљивија солуција)? Разлоге таквим недоумицама треба, опет, тражити у чињеници да се ни о илирском ни о трачком језику не зна скоро ништа и њима се приписују само појединачни језички реликти које наука никако не успева уверљиво објаснити.3
- Ако се Арбанаси сматрају балканским староседеоцима, како је могуће да у античким изворима о њима нема никаквих помена и да се у српским историјским списима с њима срећемо тек од првих деценија XIV века, а и то само у малим оазама по косовско-црногорско-арбанашком пограничју [Пешикан 1984: 48–49 – карта]? 4
- Ако су Арбанаси на својим садашњим просторима староседеоци, како се може објаснити чињеница да је сва њихова тамошња (макро)топонимија доминантно словенска, као и да се у свим арбанашким лексичко-семантичким системима налази мноштво најбитнијих (да не кажемо – најбаналнијих) словенских позајмљеница?
[2] С обзиром на свој научни профил, тада се нисам желео упуштати у доношење било каквих далекосежнијих закључака и тај сам део посла остављао онима које сам за те проблеме сматрао много квалификованијима од себе. Ни данас о томе немам битно друкчији став, али на питања која овде постављам као одговор нећу моћи разумети – ћутање српске науке.
[3] То се на уверљив начин показује у Њерознаковој књизи: илирском језику у њој је посвећено тек десетак страница, трачком 45, а фригијском чак 90 [Њерознак 1978: 156–167; 21–65; 66–155].
[4] Сада се тој појединости могу додати и неке друге релевантне референце [Станишић 2007:19–24; Деретић 2007:38–43].
Своја разматрања почињем од последње тачке са списка недоумица будући да ће се већ тиме показати да су на својим садашњим просторима Арбанаси историјски неутемељен народ и да се то најбоље потврђује бројношћу позајмљеница из словенских језика (најчешће из српског), и то у најразличитијим лексичко-семантичким системима. Прегледаћемо неке од њих полазећи од спискова које је приредио Селишчев:
1) терминологија куће и покућства: strehe -a, strεhε ~ стреха; postré –ja ~ подстреха; podε, pod ~ под; trem –i, treme –ja ~ трем; zid –i ~ зид; prak, pragu (тоск.), praku (гег.) ~ праг; dérε ~ двери ‘врата’, gražd –i буг. гражд ‘ограда; кошара’ ~ грађа; pol’itse, polits –a ~ полица; ponitse буг. поница ‘изба под кућом, рус. погреб’; izbε ~ изба; gl’anik, glanik ~ главња ‘велики камен на огњишту’; tsarą, tsarọ, seren[i] ~ чер(ј)ен; kovtšek, koltšek ~ ковчег; krevet –i ~ кревет; stol ~ сто(л); bravε ~ брава; k’ütš, kl’itš ~ кључ; verig[ε] ~ вериге; obór ~ обор; koš ~ кош; pl’evitse, pl’eme ~ плевн(иц)а ‘просторија за смештај плеве’; kotéts –i ~ котац; presék –u ~ пресек; gradinε, gardinε ~ градина ‘врт’; selištε f ~ селиште; stenε –a ~ стена; turišt, torištε ~ ториште; kolibε ~ колиба; stanε ~ стан ‘колиба на катуну’; druhna ~ дрво ‘брвно’; pl’ehε ~ плева; trup ~ труп(ац); ulica ~ улица; ponítsε ~ паница ‘глинена посуда за печење’; vεšnik, fεršnik = ponitsε ~ вршник; tšerép ~ череп; kεrtšák, gεrtšák, girtšák ~ крчаг; vorbε буг. варидба ‘кувано јело’; garátš, gεratš, gεrεts ~ грн(ац)’; kovε ~ кова, кофа; kotεl’ ~ котао; védrε, vedr, vedre ~ ведро, ведрица; kobél ~ кабао; kade, kats ~ када, каца’; kεrbε буг. кръбла ‘кадка (для соленья, для гроздья)’; mesník ‘посуда за месо’; kalenitsε ~ каленица; bl’udε, blude –ja ~ бљудо ‘здела’; plotskε, plosk –a ~ плоска (за вино, ракију’; tšatškε, tšatskε ~ чаш(к)а; koš ~ кош; košarik’e –ja ~ кошарица; koritε ~ корито; skrin’ε ~ скриња, шкриња; sitε ~ сито; tšep ~ чеп; sop буг. соп ‘дрвени жлеб кроз који тече вода с извора’; katenitsε, katnitsε ~ кадионица; tšetkε ~ четка; kulátš, kul’átš ~ колач; karavel’e, karvél’ε, kravel’e ~ кравај ‘обредни хлепчић’; pogátšε, pugátšε ~ погача; pεržis (гег.) ~ пржити;
2) ратарска терминологија: lópar ~ лопар; oštε, oištεjε, štije –a ~ ојиште; jarm ~ јарам; plugε –a, pluk –u, plužicε ~ плуг, плужица; branε ~ брана; lešε, lesε ~ леса; vlač[i] ~ влача, влачег; matukε ~ матика, мотика’; kopatš ~ копач; lopatε, l’opatε ~ лопата; kosε, kosεrε, košεrε, kosís, kosatš ~ коса, косир, косити, косач;ostén, hostén ~ остан, остањ; bodets, mbodets ~ бодац, бодило; kεrtšú, kεrtšuri, kεrtš ~ крчевина; ugár ~ угар; brazdε –a, brazε –a, braždε –a ~ бразда; zagen ~ загон; prašís ~ прашити ‘окопавати’; ograjε, ugrajε ~ ограђа ‘(камена) ограда’, грађа ‘камени зид око куће, дворишта’; zabél ~ заб(ј)ел, зáбио; vadís, vadít ~ вáда ‘канал за наводњавање, наводњавати’; sanε, san ~ сено; kapitsε ~ коп(иц)а;
3) географска терминологија: rafš, rafšaj ~ раван ‘гладак’, raš, rapš ‘долина’; log(e) ~ жбун, log, logu ‘мала равнина покривена травом’ (на северу Арбаније) lug < стсл. лѫгъ, luginε ‘долина, кланац’; rudinε ~ рудина ‘планинска долина, рудина’; lendinε, ledinε ~ ледина ‘долина обрасла травом’; gamul, gamulε, mogilε, magulε ~ могила, гомила; grudε ~ груда; gεrbε ~ грба; stranitsε ~ страница; rospojε ~ распоље; trap ~ трап; jérug ~ јаруга; borlók ‘удубљење; прљавштина’ ~ брлог; potok ‘пролаз, увала, јаруга кроз коју тече поток’ ~ поток; brek –gu ‘хум; речна обала’ ~ бр(иј)ег; rekε, reké –ja ‘извор; поток’ ~ ри(је)ка; motšali, matšál ‘блато, бара’ ~ мочалина; мочар, мочарина, мочвара; galigε ‘блато’ ~ каљуга, barištε ‘шипраг’ ~ бариште ‘бара’; łom, łomitsε ‘прљавштина; блато’, ~ лом, ломина ‘шикара’, буг. лом ‘грязь’, vrellе ‘вртлог, вир’ ~ врело; vlag ~ влага ‘влажност’; tšuk(ε) ‘врх’ ~ чука; kεrš ‘стена’ ~ крш; stεrvín ~ стрмина;
4) биљни и животињски свет: rogós, rokóz ~ рогоз, rozgε ~ розга; rakítε ~ ракита; žabinε ‘Ranunculus acris, барски чичак’ ~ жабњак; krastavéts, karstavéts ~ краставац, répε ~ репа; lubnitsε, lubenitsε ~ лубеница; konop ~ конопља; boronitsε ~ боровница; žab(ε) ~ жаба; vidεr ~ видра; piаvitsε, piavetsε ~ пијавица [Селишчев 186–190]; skopéc ~ шкопац ‘кастрирани ован’; kokoš ~ кокош(ка); patε, patok ~ патка, патак; gulap ~ голуб; matše, matšε, matšók, matšór ~ маче, мачак, мачор; musitsε ~ мушица; morovitsε ~ мравица, мрав; goláš ~ голаћ ‘пуж’; ligavets ~ љигавац ‘пуж’; stenitsε ~ стеница; mol, molítsε ~ мољ(ац); sokol’ ~ соко(л); vrabéts ~ врабац; stεrk’ók ~ штрк ‘рода’; kutš, kutε ~ куче; métškε ~ мечка; eš, es ~ јеж.
5) рибарска терминологија: lopatε ‘весло’; vozít ‘веслати’, vozitár ‘веслач’; koritε ‘чамац од издубеног дрвета’; pεstrovε ~ пастрва, пастрмка; krap ~ крап ‘шаран’; mrezε, merezεjε ~ мрежа; vllak ~ влак; kosh ~ кош; peshк, pishk лат. piscis ‘риба’ [Селишчев 1931:167–170].
6) лексика занатâ: bεrdilat[ε] ~ брдила; drug[ε] ~ друга, дружица; motovil’ε ~ мотовило; katš ~ ткач; kεrpε ~ крпа; rub ~ руб(ац) ‘марам(иц)а’; lóžnik ‘покривач на кревету’ ~ ложник ‘лежање, одмор’; opinge, opange ~ опанак; oputε ~ опута;
struk, struch, zdruk –gu ~ струг; teslitsε ~ тесл(иц)а; vitlε ~ витао, витло; kovatš ~ ковач; goždε ~ гвожђе; tšekan, tšekitš, koratš ~ чекић, кораћ; puškε ~ пушка; sablε ~ сабља; glinε ~ глина; plotšε ~ плоча; daltε ~ длето; orεndí ~ оруђе;
koritε ~ корито; koš ~ кош; valanítsε, vajanítsε ~ ваљавица, ваљаница;
voštinε ~ воштина; matkε ~ матка, матица; rojís ~ ројити се;
7) лексика друштвеног живота обележена је такође мноштвом словенских речи, а овде преносимо њихову главнину:
zakón ‘обычай’ ~ закон; porotε, parotε, parotník ~ порота, поротник;
knez ~ кнез; zapaná ~ жупан; voj[e]vod’ε ~ војвода; tšelnik ~ челник; sundój, sunnój; sundúes „повелитель”, sundatár „Befehlshaber” ~ судити, судија; gjob’ε, g’ob’ε, gjobar, djobar ~ глоба, глобар; straz’ε , štrazε, strez’ε ~ стража;
rop, robi, robin’ε ~ роб ‘укућанин’, робиња; rotár ~ ратар; r’εmbúem, r’εmbüem „грабить, уводить” ~ (с)рубити, стсл. рѫбити; plátšk’ε ~ пљачка ; grabís, grabí, grabítš, grabitšár ‘разбойник’ ~ грабити; dobits ‘победитель’, dobís ‘побеждать’ ~ добити ‘победити’, poter’ε, potére ~ потера; razbitís, razbís ~ разбити се ‘предомислити се’; sił’ε „власть”, „насилие’ ~ сила;
nevoj’ε, n’εvoj’ε ~ невоља ; vol’e ~ воља;
krahine ~ крајина;
tsarin’ε ~ царина; porez ~ порез; dim „подать натурою” ~ дим ‘кућа, домаћинство’; voišt, voištin’ε ~ војштина ‘војни порез’, војштити; mit’ε ~ мито;
strazník, trazník ~ стражар; pεndár, podár ~ пудар ‘чувар винограда’; pol’ák, poják ~ пољак, пољар ‘пољски чувар’; kolár ~ колар; kovátš ~ ковач; dεrvár ~ дрвар; kopátš ~ копач; kertšmár ~ крчмар; staján, stajanitsε ~ стаја; radít ~ радити;
padís, padít ~ (от)падити (се); rešít ~ решити; porosít, porsít, porsís ~ поручити; rend ~ ред; tsarde ~ ч(е)реда; ždrivεłoj, zdrebi ~ жребати;
mérε ~ мера; tšepirók ~ чеперак ‘мера за дужину једнака распону између размакнутих врхова палца и кажипрста’; karitsε ~ корит(аш)це; pótkε ~ потка ‘међаш’; provodíje, provodíne ~ буг. проводия; važdój „провожать”, važde „след”, važdúes „провожатый” ~ водити, водич; vozís, vozít ~ возити; totšís, totšít ~ точити; darís, darít, darovís, darovít ~ даровати; gostís, gostít ~ гостити; gostí; darove ~ гошћење; дар(ов)и;
opštinε ~ општина; baštinε ~ баштина; domak’in ~ домаћин; stopán ~ стопан(ин), стопаница; momε ~ мома ‘девојка’; tšupe ~ чупе ‘девојче’, ‘чуперак’; babε ~ баба; pobratim, probatim, probatin, probotim ~ побратим; rod, rodnár ~ род, сродник;
tšetε ~ чета; stajε ‘група људи’ ~ стаја; skotε ~ скот; pjanéts ~ пијанац;
starisfát ~ стари сват; kumár, kumbár, kumε ~ кум, кума; dever ~ девер;
tsare ~ (за)чар(ати); kobε ~ коб; kobec ~ кобац; vurvołak ~ вукодлак.
Међу речима за означавање „емоционалне експресије” у арбанашком језику нашло се такође и мноштво, опет најчешће – српских, позајмљеница:
tšudís, tšudí; tšudε, tšudíj -a ~ чудити се, чудо; korís, korít; korit „стыд” ~ корити; mεrsís, mεrzí, merzit ~ мрзети; gεrdít ~ грдити; habitun, habitem (гег.) ~ хабити се; štravís ~ страх, (пре)стравити се; gris ~ гристиi; tšuk ~ чукати; kεrtsís nε dérε „стучать в дверь” ~ крц(к)ати; klukás ~ кљукати, кљуцати; rešít ~ решити; veselít ~ веселити (се); l’ubís ~ љубити; tšenít ~ ценити; prevarít ~ преварити; neverít, nevrít ~ невера, изневерити; turr, turrem ~ турити; šetít ~ шетати; godís, godít ~ (у)годити; avís ~ јавити (се); trázoj ~ тражити; kεrtšéń ~ кричати; vikás ~ викати; besedúem ‘болтать’, ‘сообщать’, bišetim, bisedím ‘разговор’, bisεdε ‘речь’ ~ беседа, беседити;
fál’ε, i fálem Zótit ~ хвала, хвала Богу;
bol’bε ~ бол, бољка; bedá –ja ~ беда; vojna ~ воњ(а); piskε ~ писка; tug ~ туга; kupítsε ~ купица ; mbraztínε ~ празнина; plotní ‘полнота’ ~ плот[ь]н-; fład, fl’ad ~ хлад;
bugát, mbugát, εmbugát, bogát с више изведеница ~ богат; vóbekε, vobék, vápεkε ~ убог; g’orε ~ горе;
И анатомска лексика у арбанашком језику у знатној мери преузета је из словенског корпуса, а у њеним оквирима налази се чак и онај сегмент који се тиче тзв. „интимне анатомије”:
trup, turp ~ труп; kots (гег.), koskε, kotskε ~ кост, коска; gεrl’ats ~ грло, грлат; tšupε, tšupe –ja ~ чупа, чуперак; k’erpała буг. клепало ‘обрве’; grušt ~ прегршт, грсти; gεrbε ~ грба; duf ~ дух; vεrst, vεrsník, versník ~ врста, врсник; neméts, nemts, nements, meméts ~ немац ‘немак’; lakomíts[ε], lokomítsε ~ лакомица; kotš ‘penis’ ~ кочањ ‘стабљика купуса; „в старое время у славян засвидетельствован кочанъ (»кочерыжка«) и в значении »membrum virile«’; pitš ‘vulva’ ~ пичка; pεrléš ‘vulva’ ~ »срав. серб. прљање ‘сованье’«; kúrvε, kurvjár, kurvár ~ курва, курвар; kutškε »проститутка« (»сука«) ~ кучка; sisε »женская грудь« ~ сиса, сисе; šurr[ε] ~ буг. шуркам ‘мокрити, уринирати’, срп. шорати;
opet, apét ~ опет; okół, okol, akóle ~ око, около;
tšas ~ час; mą pasdáj ~ позно, позније; rok ~ рок; skań, skąj, skę ~ искон;
jug[ε] –a ~ југ ‘јужни ветар’; zagorén ‘северный ветер’ ~ изв. од загорје ‘ветер из загорья’; žek, žegu ~ жега; žar ~ жар; vranε, vránεtε ~ вран ‘црн’, вранац;
Старија карта (1684) и новија карта једног дела данашње Албаније са бројним препознатљивим топонимима (илустр. Огњило)
Мноштво словенске лексике у арбанашком језику (чији сам део овде навео), уз доминантну словенску топонимију у Арбанији (коју испуштам из ових разматрања), основа су на којој се све недоумице поменуте на почетку овога прилога почињу разјашњавати: на својим садашњим западнобалканским просторима Арбанаси не могу бити староседеоци, све је извесније да се њихова прапостојбина налази(ла) на источним падинама Кавказа уз Каспијско језеро, да су се на Балкану први пут појавили са Сицилије 1043. године у саставу побуњеничких трупа Георгиоса Маниакоса против византијског цара, да се (после Маниакосове погибије и заплене његових лађа) више нису могли вратити на Сицилију и да су били насељени у залеђу Драча, између Кроје и Рабана (Арбанон).
Основне чињенице о томе одавно су познате: о Агванији или Кавкаској Албанији и њиховом језику прва сведочанства потичу с почетка XX века (удински језик, агванско писмо [ЕСЛ 1990:16 531; ЕСЈФ 1984:13–15 130–131]), при чему се сматра неспорним да је удински / удијски језик огранак лезгијске језичке групе, да њиме (према попису од 1979) говори тек неколико хиљада људи и да он представља остатак агванског језика, чији се носиоци у Кавкаској Албанији помињу од III века ст. ере. Највише података о томе доноси Алексидзе и овде помињем тек неколико његових навода, пре свега оних које се тичу постојања албанске писмености.
[5] На чињенице које овде помињем наишао сам (морам признати – случајно) у једној напомени у Лурјеовој књизи о историји византијске филозофије и од ње сам „кренуо у потрагу” за другим подацима [Лурје 2006: 206]. (Уп. и српско издање те књиге: В. М. Лурје, уз сарадњу В. А. Баранова, Историја византијске философије. Формативни период, превела с руског Јелена Капустина. Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2010, 198.)
Манастир Светог Јована Владимира код Елбасана (илустр. Огњило)
Главне чињенице о томе шта се касније дешавало с Албанцима с Кавказа доноси Јован Деретић: „Пре доласка у Србију, Арбанаси су променили три боравишта. Пореклом су са Кавказа из кавкаске Албаније. Овој земљи, из које они потичу, странци су дали име Албанија, по имену града Албане, на Каспијском језеру, у чијем залеђу се она простирала. То је била планинска земља која се протезала делом у данашњем Азербејџану, а делом у Дагестану. У тој брдовитој и планинској земљи на источним падинама Кавказа, живело је 26 племена, која су говорила 12 наречја или језика. То доказује да је у земљи, коју су називали Албанијом, живело више различитих народа, а не само албанска племена. Главни град те земље звао се Ардебиљ.
У 8. веку вођени су велики ратови између Хазара и Арапа у пределу Албаније. Арапи су били носиоци ислама, а Хазари турско племе, које је било примило Мојсијеву веру, па је њихов сукоб имао и верски карактер. Арапи су показали више наклоности према домаћем становништву, па је један део народа примио ислам. Када је хазарски принц Баруил ушао у Албанију 730. г. наредио је својим ратницима да побију све становништво које је примило ислам. У Ардебиљу су побијени сви муслимани и град је опустошен. Један део Албанаца муслимана је успео да побегне код Арапа, који су ове избеглице сврстали у две скупине и једну послали у Сирију, а другу у Арабију. Они који су отишли у Сирију сјединили су се са тамошњим становништвом и губи им се траг. Они који су дошли у Арабију били су насељени у пустињском пределу покрај Црвеног мора. Ово место није одговарало кавкаским сточарима. Не зна се тачно колико су се ту задржали док нису били пресељени на Сицилију. Сицилија је тада била подељена између Арапа и Византије па су пресељени тамо да појачају муслимански живаљ, а и земља им је више одговарала”.
На истом месту, Деретић даље помиње и навод Атанасија Урошевића из 1929. године о томе да је у арбанашкој традицији сачувано памћење о боравку у Арабији, као и навод Јохана Георга фон Хана да „код Арабљана постоји памћење да су Арбанаси живели у Арабији поред Црвеног мора… и да су се одатле иселили”, при чему цитира и Лапинског, „који каже да Абази, черкеско племе са Кавказа, држе да су с Арбанасима један исти народ, а и Арбанаси држе да су браћа са Абазима”. На истој линији налази се и схватање Џемса Бекера „да постоји велика сличност између Тоска из Албаније и Черкеза са Кавказа”.
[6] О улози Георгија Манијакиса у тим догађајима говори и Острогорски [1959:315–316] истичући да су његови „подвизи на Сицилији били последња светла тачка на византијском хоризонту”, али не помиње чињеницу да су се у саставу његових трупа налазили и Арбанаси.
С тим чињеницама у потпуном је сагласју и разматрање Михаила Станишића, при чему као занимљивост вреди поменути његов навод да се први пут „срео с проблемом” као заточеник на вулканском острву Устика у Тиренском мору када му се један логораш представио као Пијетро Марку, професор књижевности из Елбасана, и рекао му да „ми, Албанци, нисмо никакви потомци Илира, нити су наши први преци били на Балкану. Ми смо са Кавказа. Тамо смо имали своју државу, док нас Арапи нису пребацили на Сицилију и у Јужну Италију. Ето, у овим крајевима – око Месине и Ређо Калабрије – и дан-данас има мојих рођака, остатака тих Албанаца са Кавказа” [Станишић 2007:17].
Уз мноштво драгоцених података којима српска историја или не оперише или то чини прилично стидљиво, у Станишићевим и Деретићевим разматрањима налазим основу и за једну општију опсервацију и с тим у вези цитирам још један извод из Станишићевог текста: „Саопштимо… шта се то догађа у праскозорје албанског искрцавања (од стране Арапа) на Сицилију. Између 827. и 878. године вођене су на Сицилији огорчене борбе између Арапа и Ромеја (Византинаца). У том периоду, кад још ни једног Албанца нема у Европи (па ни на Балкану), одржава се Свенародни сабор у Дувну, где су присутни представници Срба из свих њихових кнежевина од Епира до Истре. Цар Константин Порфирогенит у свом делу »De administrando imperio« наводи да уважава све те српске кнежевине: Дукљу-Зету, Травунију (Херцеговину), Захумље (око Неретве) и Паганију, као и сва њихова острва у Јадрану, за која каже да су насељена Србима, истичући њихову радиност и свестрано развијену поморску и агрикултурну привреду; цар са жаљењем констатује да није могао да посети велику »покрштену Србију« иза Динарида на северу (коју др Јован Деретић назива »Западна Србија«).
Сабор у Дувну (877. године, док се на Сицилији приводе крају жестоке борбе Ромеја [Византинаца] и Арапа), био је под папским покровитељством. Окупио је представнике свих тадашњих српских кнежевина, са простора некадашњег српског Илирикума (Илирије). Нема тада ни помена о било каквом трагу постојања некаквих »Албанаца–Илира«… На сабору у Дувну је одређено да… буде организована мрежа српских епископија. Њихово руковођење поверено је »Главном сабору у Дукљи«. Назначени су називи тих удружених епископија: »Антибарум, Будиам (Будуам?), Ецатерам, Дулцигнум, Суациум, Сцодрум, Дривастус, Поллетум, Сорбиум, Босониум, Трибуниум, Зац(хумлиум)«.7 Ова црквена организација у савезу српских кнежевина дешава се у јеку кампање организоване по наредби цара Василија I, да Срби примају хришћанство (од 867–886. године)…
[7] Претпостављам да је то у рукопису било написано латиницом: »Antibarum, Budiam (Buduam? – ДП), Ecateram, Dulcignum, Suacium, Scodrum, Drivastus, Polletum, Sorbium, Bosonium, Tribunium, Zac(humlium).«
Порфирогенит је забележио да су »архонти Травуније (Херцеговине) увек били под влашћу архоната Србије«… Та Србија се протезала од Дрине на истоку до Истре на западу и од Јадранских планина до Драве. Србофоби и историчари знају, такође, за булу папе Александра II (1061–1073) да је »међу девет бискупија реорганизоване Дукљанско-барске Метрополије« и једна »за стару Србију, а друга за Пилот, која се на истоку граничи са малом реком Валбоном«” [Станишић 2007:19–21].
Станишићеви наводи које помињем, удружени с онима Деретићевим [2007:38–41], рекосмо, намећу основу за неке шире опсервације не више о Арбанасима као Илирима него о Илирима као палеобалканском становништву уопште. Видели смо да се, према репрезентативној Њерознаковој књизи, о Илирима не зна скоро ништа, оно мало глоса које се сматрају „илирскима” сведено је тамо тек на десетак страница, а нигде нема објашњења ни како је тај народ нестао ни како се могло догодити да иза себе не остави макар неки неспоран траг више; у античким изворима не помињу се никакве велике катаклизме, велике сеобе народа тешко се могу замислити у било којем времену и оне се могу свести тек на померање делова становништва које траје деценијама и вековима и зато се и „теорије” о сеобама Словена у VI и VII веку „иза Карпата према Балкану” морају свести на неутемељене конструкције, тј. на „научну фантастику”, јер то претпоставља да је Балкан био „ненасељен” или, у бољем случају, „слабо насељен”, па су се многе стотине хиљада (ако не и – милиони) досељеника брзо по њему могле раширити и стићи и до Пелопонеза и до Истре.
Против таквих могућности војују многе историјске и друге чињенице, а овде се могу поменути тек две најизразитије.
[8] Деретићевом списку помена илирских племена као српских додајем овде и оне у којима се, то-ком више последњих векова, термини Илири и илирски односе на Србе и српски језик, па је чак остао и запис Игњата Алојзија Брлића да је Вук „classicissimus Ilirus”. Отуда се и на хрватски „илирски покрет” може гледати као на покрет за прелазак на српски језик [Петровић 2007:227–230 264–266]. Занимљиво је, уз то, напоменути да су се, у наше дане, и Словенци, због територијалног спора са Хрватима, сетили Наполеонових „Илирских провинција” као важне етапе у свом националном узрастању, али и они превиђају чињеницу да се илирско име односило, како рекосмо, једино на Србе и тек се касније почело ширити и на кајкавце, тј. на Словенце и „Хрвате-кајкавце”, при чему су све касније политичке и административне поделе могле бити или условне или, напросто, произвољне; уп. НИН, 23. јул 2009, 27–29.)
[9] Први знак да се и ту нешто дешава било је организовање Округлог стола „Методолошки проблеми истраживања порекла Албанаца” у САНУ 21. јуна 2007. године. Занимљиво је, међутим, да је тај скуп припремило Одељење друштвених наука САНУ (председавао је акад. Михаило Марковић) и да из њеног Одељења историјских наука нико није учествовао. С друге стране, САНУ није публиковала саопштења са скупа, већ је то препустила Издавачкој кући „Пешић и синови” (Албанци – лажни Илири, Београд, 2007) и тиме признала да о чињеницама које се под њеним кровом саопштене – нема рационалног става.
2) Одавно су антрополози утврдили да источни штокавци (рецимо – Поморавље) и западни чакавци (рецимо – Сусак) припадају истом антрополошком типу и да се њихова граница подудара с границом према кајкавцима, а сада археогенетичари показују „да највећи део данашњих Срба има хаплогрупу I2а* – 29,2%, која је условно названа »динарска хаплогрупа« (Dinaric Modal Haplogroup), која је карактеристична за Балкан. Ова хаплогрупа је најзаступљенија у Херцеговини, а присутна је у значајном проценту код свих балканских народа, без обзира на границе данашњих држава. Претпоставља се да се ова хаплогрупа ширила са Балкана на подручја централне, источне и јужне Европе пре раног неолита…10 Појединци доводе у везу ову хаплогрупу са Илирима, с обзиром на простор у ком је заступљена.” Занимљиво је у вези са свим о чему говоримо „смањено присуство ове хаплогрупе код косовских Албанаца (2,7%)”, али је, на другој страни, код њих хаплогрупа E1b* „присутна са рекордних 44%”, при чему је „значајан проценат ове хаплогрупе пронађен и на Блиском истоку и северној Африци” [Димитријевић 2007:115].
И тим се појединостима потврђују закључци до којих смо дошли: Срби јесу могли бити староседеоци Балкана, а Арбанаси су нови досељеници, при чему се о оном првом мишљења и даље могу разилазити (питање је само – докле?), а о оном другом такав закључак моћи ће се много лакше потврђивати него оспоравати. Арбанашке сроднике данас налазимо на Блиском истоку и у северној Африци, при чему за оне прве знамо одакле су дошли, а за оне друге можемо претпоставити да су се некад одвојили од оних првих и сачували једино заједнички генетски код.
[*] У оригиналном тексту Драгољуб Петровић је користио стари систем означавања за хаплогрупе па је I2а хаплогрупу означио као I2b, а E1b групу означио је као E3b, пошто се овај начин означавања одавно не користи променили смо то у тексту ради лакшег разумевања (прим. екипа Огњила)
[10] Ако се може веровати истраживањима Трубачова, такву би могућност имало смисла осмотрити и из „обрнутог угла”: у трећем и другом миленијуму ст. ере „Илиро-Венети” су се налазили на простору од данашње северне Италије до Балтика, а у првом миленијуму ст. ере они су се „спустили” у Панонију и западне области Балканског полуострва (на истоку су се налазили Трачани) [Трубачов 2002:23–30] и вероватнијом сматрам претпоставку да су ту хаплогрупу на Балкан донели Илири него да се она одатле ширила „на подручја централне, источне и јужне Европе”.
Извори и литература
Алексидзе 2009: Заза Алексидзе, Обнаружена письменность Кавказской Албании [интернет пројект Грузинске академије наука „Digitalization of the Albanian palimpsest manuscript from Mt. Sinai” (http://titus.fkidg1.uni-frankfurt.de/armazi/framee.htm), од 9. фебруара 2009].
Деретић 2007: Јован И. Деретић, Арбанаси од Кавказа до Србије. У: Албанци – лажни Илири. Београд, 35–47.
Димитријевић 2007: Никола Димитријевић, Археогенетика и изучавање порекла становништва на Балкану. У: Албанци – лажни Илири. Београд, 113––118.
ЕСЈФ 1984: [Составитель] М. В. Панов, Энциклопедический словарь юного филолога (языкознание). Москва.
Лурје 2006: В. М. Лурье, История византийской философии : формативный период. Санкт-Петербург. ЛЕС 1990: [Ред.] В. Н. Ярцева, Лингвистический энциклопедический словарь. Москва.
Њерознак 1978: В. П. Нерознак, Палеобалканские языки. Москва.
Острогорски 1959: Георгије Острогорски, Историја Византије. Београд.
Петровић 1988: Драгољуб Петровић, Топонимија Куча. – Ономатолошки прилози, Београд, IX, 1–163.
Петровић 2007: Драгољуб Петровић, „Три стољећа хрватскога стандардног језика” – на српској основи. Слово, Никшић, 15/16, 222–269.
Пешикан 1984: Митар Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена на почетку турскога доба. Београд (САНУ – сабрани чланци из Ономатолошких прилога III, IV, V).
Селишчев 1931: Проф. А. М. Селищев, Славянское население в Албании. София. Станишић 2007: Михаило Станишић, Последице митоманије о илирству Албанаца. У: Албанци – лажни Илири. Београд, 15–34.
Трубачов 2002: О. Н. Трубачев, Этногенез и культура древнейших славян. Москва.