Dragoljub Petrović: Arbanasi došli - s Kavkaza?

Piše: Dragoljub Petrović

lingvista, srbista i slavista

pisano u Novom Sadu, 9. IV 2009.

Prethodna napomena. Ovaj tekst bio je pripremljen kao saopštenje na Međunarodnom naučnom skupu Kosovo i Metohija u civilizacijskim tokovima u Kosovskoj Mitrovici 8–11. oktobra 2009; rezime saopštenja objavljen je nekoliko meseci ranije¹, autor je bio sprečen da na skupu učestvuje, a rad nije uključen u zbornik referata jer njegovo uredništvo nije moglo obezbediti dve kvalifikovane recenzije ni među lingvistima ni među istoričarima. Izmenjen u pokojoj pojedinosti, i pod drugim naslovom, tekst se ovde nudi široj čitalačkoj publici „kao predlog za razmišljanje“ o tome kako se neke činjenice koje se u kavkazologiji pominju već skoro dva veka mogu uskladiti s onim što se u balkanologiji i danas „čita“ kao – albanologija?

[1] Dragoljub Petrović, Jezičke i istorijske činjenice o Arbanasima. – Zbornik radova Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini, XXXVIII (2008) : Međunarodni naučni skup Kosovo i Metohija u civilizacijskim tokovima : Apstrakti. Kosovska Mitrovica, 8–11 oktobar 2009. Kosovska Mitrovica, 2009, 17–18

Glavne jezičke činjenice o kojima ovde raspravljam izložio sam prvi put u predavanju na Kolarčevom narodnom univerzitetu 20. marta 1992. i tom prilikom formulisao više nedoumica², a ovde od njih izdvajam nekoliko najkrupnijih:

Ako arbanaški pripada porodici indoevropskih jezika, kako je moguće da se još ne zna da li je on satemski ili kentumski? Takve se pojedinosti makar lako utvrđuju za sve indoevropske jezike, ali ne i za arbanaški [Njeroznak 1978: 159–160].
Ako arbanaški pripada krugu starobalkanskih jezika, kako je moguće da se još ne zna da li je on ilirski (na čemu su dosledno insistirali šiptarski albanolozi) ili trački (koji se mnogim istaknutim naučnicima činio kao prihvatljivija solucija)? Razloge takvim nedoumicama treba, opet, tražiti u činjenici da se ni o ilirskom ni o tračkom jeziku ne zna skoro ništa i njima se pripisuju samo pojedinačni jezički relikti koje nauka nikako ne uspeva uverljivo objasniti.³
Ako se Arbanasi smatraju balkanskim starosedeocima, kako je moguće da u antičkim izvorima o njima nema nikakvih pomena i da se u srpskim istorijskim spisima s njima srećemo tek od prvih decenija XIV veka, a i to samo u malim oazama po kosovsko-crnogorsko-arbanaškom pograničju [Pešikan 1984: 48–49 – karta]? ⁴
Ako su Arbanasi na svojim sadašnjim prostorima starosedeoci, kako se može objasniti činjenica da je sva njihova tamošnja (makro)toponimija dominantno slovenska, kao i da se u svim arbanaškim leksičko-semantičkim sistemima nalazi mnoštvo najbitnijih (da ne kažemo – najbanalnijih) slovenskih pozajmljenica?

I tako dalje. Te sam nedoumice zasnovao, pre svega, na istraživanjima Seliščeva [1931] i Pešikana [1984], ali i na sopstvenim uvidima u prirodu jezičkih odnosa na srpsko-arbanaškom pograničju u Kučima i susednim zonama [Petrović 1988].

[2] S obzirom na svoj naučni profil, tada se nisam želeo upuštati u donošenje bilo kakvih dalekosežnijih zaključaka i taj sam deo posla ostavljao onima koje sam za te probleme smatrao mnogo kvalifikovanijima od sebe. Ni danas o tome nemam bitno drukčiji stav, ali na pitanja koja ovde postavljam kao odgovor neću moći razumeti – ćutanje srpske nauke.

[3] To se na uverljiv način pokazuje u Njeroznakovoj knjizi: ilirskom jeziku u njoj je posvećeno tek desetak stranica, tračkom 45, a frigijskom čak 90 [Njeroznak 1978: 156–167; 21–65; 66–155].

[4] Sada se toj pojedinosti mogu dodati i neke druge relevantne reference [Stanišić 2007:19–24; Deretić 2007:38–43].

Svoja razmatranja počinjem od poslednje tačke sa spiska nedoumica budući da će se već time pokazati da su na svojim sadašnjim prostorima Arbanasi istorijski neutemeljen narod i da se to najbolje potvrđuje brojnošću pozajmljenica iz slovenskih jezika (najčešće iz srpskog), i to u najrazličitijim leksičko-semantičkim sistemima. Pregledaćemo neke od njih polazeći od spiskova koje je priredio Seliščev:

1) terminologija kuće i pokućstva: strehe -a, strεhε ~ streha; postré –ja ~ podstreha; podε, pod ~ pod; trem –i, treme –ja ~ trem; zid –i ~ zid; prak, pragu (tosk.), praku (geg.) ~ prag; dérε ~ dveri ‘vrata’, gražd –i bug. gražd ‘ograda; košara’ ~ građa; pol’itse, polits –a ~ polica; ponitse bug. ponica ‘izba pod kućom, rus. pogreb’; izbε ~ izba; gl’anik, glanik ~ glavnja ‘veliki kamen na ognjištu’; tsarą, tsarọ, seren[i] ~ čer(j)en; kovtšek, koltšek ~ kovčeg; krevet –i ~ krevet; stol ~ sto(l); bravε ~ brava; k’ütš, kl’itš ~ ključ; verig[ε] ~ verige; obór ~ obor; koš ~ koš; pl’evitse, pl’eme ~ plevn(ic)a ‘prostorija za smeštaj pleve’; kotéts –i ~ kotac; presék –u ~ presek; gradinε, gardinε ~ gradina ‘vrt’; selištε f ~ selište; stenε –a ~ stena; turišt, torištε ~ torište; kolibε ~ koliba; stanε ~ stan ‘koliba na katunu’; druhna ~ drvo ‘brvno’; pl’ehε ~ pleva; trup ~ trup(ac); ulica ~ ulica; ponítsε ~ panica ‘glinena posuda za pečenje’; vεšnik, fεršnik = ponitsε ~ vršnik; tšerép ~ čerep; kεrtšák, gεrtšák, girtšák ~ krčag; vorbε bug. varidba ‘kuvano jelo’; garátš, gεratš, gεrεts ~ grn(ac)’; kovε ~ kova, kofa; kotεl’ ~ kotao; védrε, vedr, vedre ~ vedro, vedrica; kobél ~ kabao; kade, kats ~ kada, kaca’; kεrbε bug. krъbla ‘kadka (dlя solenья, dlя grozdья)’; mesník ‘posuda za meso’; kalenitsε ~ kalenica; bl’udε, blude –ja ~ bljudo ‘zdela’; plotskε, plosk –a ~ ploska (za vino, rakiju’; tšatškε, tšatskε ~ čaš(k)a; koš ~ koš; košarik’e –ja ~ košarica; koritε ~ korito; skrin’ε ~ skrinja, škrinja; sitε ~ sito; tšep ~ čep; sop bug. sop ‘drveni žleb kroz koji teče voda s izvora’; katenitsε, katnitsε ~ kadionica; tšetkε ~ četka; kulátš, kul’átš ~ kolač; karavel’e, karvél’ε, kravel’e ~ kravaj ‘obredni hlepčić’; pogátšε, pugátšε ~ pogača; pεržis (geg.) ~ pržiti;

2) ratarska terminologija: lópar ~ lopar; oštε, oištεjε, štije –a ~ ojište; jarm ~ jaram; plugε –a, pluk –u, plužicε ~ plug, plužica; branε ~ brana; lešε, lesε ~ lesa; vlač[i] ~ vlača, vlačeg; matukε ~ matika, motika’; kopatš ~ kopač; lopatε, l’opatε ~ lopata; kosε, kosεrε, košεrε, kosís, kosatš ~ kosa, kosir, kositi, kosač;ostén, hostén ~ ostan, ostanj; bodets, mbodets ~ bodac, bodilo; kεrtšú, kεrtšuri, kεrtš ~ krčevina; ugár ~ ugar; brazdε –a, brazε –a, braždε –a ~ brazda; zagen ~ zagon; prašís ~ prašiti ‘okopavati’; ograjε, ugrajε ~ ograđa ‘(kamena) ograda’, građa ‘kameni zid oko kuće, dvorišta’; zabél ~ zab(j)el, zábio; vadís, vadít ~ váda ‘kanal za navodnjavanje, navodnjavati’; sanε, san ~ seno; kapitsε ~ kop(ic)a;

3) geografska terminologija: rafš, rafšaj ~ ravan ‘gladak’, raš, rapš ‘dolina’; log(e) ~ žbun, log, logu ‘mala ravnina pokrivena travom’ (na severu Arbanije) lug < stsl. lѫgъ, luginε ‘dolina, klanac’; rudinε ~ rudina ‘planinska dolina, rudina’; lendinε, ledinε ~ ledina ‘dolina obrasla travom’; gamul, gamulε, mogilε, magulε ~ mogila, gomila; grudε ~ gruda; gεrbε ~ grba; stranitsε ~ stranica; rospojε ~ raspolje; trap ~ trap; jérug ~ jaruga; borlók ‘udubljenje; prljavština’ ~ brlog; potok ‘prolaz, uvala, jaruga kroz koju teče potok’ ~ potok; brek –gu ‘hum; rečna obala’ ~ br(ij)eg; rekε, reké –ja ‘izvor; potok’ ~ ri(je)ka; motšali, matšál ‘blato, bara’ ~ močalina; močar, močarina, močvara; galigε ‘blato’ ~ kaljuga, barištε ‘šiprag’ ~ barište ‘bara’; łom, łomitsε ‘prljavština; blato’, ~ lom, lomina ‘šikara’, bug. lom ‘grяzь’, vrelle ‘vrtlog, vir’ ~ vrelo; vlag ~ vlaga ‘vlažnost’; tšuk(ε) ‘vrh’ ~ čuka; kεrš ‘stena’ ~ krš; stεrvín ~ strmina;

4) biljni i životinjski svet: rogós, rokóz ~ rogoz, rozgε ~ rozga; rakítε ~ rakita; žabinε ‘Ranunculus acris, barski čičak’ ~ žabnjak; krastavéts, karstavéts ~ krastavac, répε ~ repa; lubnitsε, lubenitsε ~ lubenica; konop ~ konoplja; boronitsε ~ borovnica; žab(ε) ~ žaba; vidεr ~ vidra; piavitsε, piavetsε ~ pijavica [Seliščev 186–190]; skopéc ~ škopac ‘kastrirani ovan’; kokoš ~ kokoš(ka); patε, patok ~ patka, patak; gulap ~ golub; matše, matšε, matšók, matšór ~ mače, mačak, mačor; musitsε ~ mušica; morovitsε ~ mravica, mrav; goláš ~ golać ‘puž’; ligavets ~ ljigavac ‘puž’; stenitsε ~ stenica; mol, molítsε ~ molj(ac); sokol’ ~ soko(l); vrabéts ~ vrabac; stεrk’ók ~ štrk ‘roda’; kutš, kutε ~ kuče; métškε ~ mečka; eš, es ~ jež.

5) ribarska terminologija: lopatε ‘veslo’; vozít ‘veslati’, vozitár ‘veslač’; koritε ‘čamac od izdubenog drveta’; pεstrovε ~ pastrva, pastrmka; krap ~ krap ‘šaran’; mrezε, merezεjε ~ mreža; vllak ~ vlak; kosh ~ koš; peshk, pishk lat. piscis ‘riba’ [Seliščev 1931:167–170].

6) leksika zanatâ: bεrdilat[ε] ~ brdila; drug[ε] ~ druga, družica; motovil’ε ~ motovilo; katš ~ tkač; kεrpε ~ krpa; rub ~ rub(ac) ‘maram(ic)a’; lóžnik ‘pokrivač na krevetu’ ~ ložnik ‘ležanje, odmor’; opinge, opange ~ opanak; oputε ~ oputa;
struk, struch, zdruk –gu ~ strug; teslitsε ~ tesl(ic)a; vitlε ~ vitao, vitlo; kovatš ~ kovač; goždε ~ gvožđe; tšekan, tšekitš, koratš ~ čekić, korać; puškε ~ puška; sablε ~ sablja; glinε ~ glina; plotšε ~ ploča; daltε ~ dleto; orεndí ~ oruđe;
koritε ~ korito; koš ~ koš; valanítsε, vajanítsε ~ valjavica, valjanica;
voštinε ~ voština; matkε ~ matka, matica; rojís ~ rojiti se;

7) leksika društvenog života obeležena je takođe mnoštvom slovenskih reči, a ovde prenosimo njihovu glavninu:

zakón ‘obыčaй’ ~ zakon; porotε, parotε, parotník ~ porota, porotnik;
knez ~ knez; zapaná ~ župan; voj[e]vod’ε ~ vojvoda; tšelnik ~ čelnik; sundój, sunnój; sundúes „povelitelь”, sundatár „Befehlshaber” ~ suditi, sudija; gjob’ε, g’ob’ε, gjobar, djobar ~ globa, globar; straz’ε , štrazε, strez’ε ~ straža;
rop, robi, robin’ε ~ rob ‘ukućanin’, robinja; rotár ~ ratar; r’εmbúem, r’εmbüem „grabitь, uvoditь” ~ (s)rubiti, stsl. rѫbiti; plátšk’ε ~ pljačka ; grabís, grabí, grabítš, grabitšár ‘razboйnik’ ~ grabiti; dobits ‘pobeditelь’, dobís ‘pobeždatь’ ~ dobiti ‘pobediti’, poter’ε, potére ~ potera; razbitís, razbís ~ razbiti se ‘predomisliti se’; sił’ε „vlastь”, „nasilie’ ~ sila;
nevoj’ε, n’εvoj’ε ~ nevolja ; vol’e ~ volja;
krahine ~ krajina;
tsarin’ε ~ carina; porez ~ porez; dim „podatь naturoю” ~ dim ‘kuća, domaćinstvo’; voišt, voištin’ε ~ vojština ‘vojni porez’, vojštiti; mit’ε ~ mito;
strazník, trazník ~ stražar; pεndár, podár ~ pudar ‘čuvar vinograda’; pol’ák, poják ~ poljak, poljar ‘poljski čuvar’; kolár ~ kolar; kovátš ~ kovač; dεrvár ~ drvar; kopátš ~ kopač; kertšmár ~ krčmar; staján, stajanitsε ~ staja; radít ~ raditi;
padís, padít ~ (ot)paditi (se); rešít ~ rešiti; porosít, porsít, porsís ~ poručiti; rend ~ red; tsarde ~ č(e)reda; ždrivεłoj, zdrebi ~ žrebati;
mérε ~ mera; tšepirók ~ čeperak ‘mera za dužinu jednaka rasponu između razmaknutih vrhova palca i kažiprsta’; karitsε ~ korit(aš)ce; pótkε ~ potka ‘međaš’; provodíje, provodíne ~ bug. provodiя; važdój „provožatь”, važde „sled”, važdúes „provožatый” ~ voditi, vodič; vozís, vozít ~ voziti; totšís, totšít ~ točiti; darís, darít, darovís, darovít ~ darovati; gostís, gostít ~ gostiti; gostí; darove ~ gošćenje; dar(ov)i;
opštinε ~ opština; baštinε ~ baština; domak’in ~ domaćin; stopán ~ stopan(in), stopanica; momε ~ moma ‘devojka’; tšupe ~ čupe ‘devojče’, ‘čuperak’; babε ~ baba; pobratim, probatim, probatin, probotim ~ pobratim; rod, rodnár ~ rod, srodnik;
tšetε ~ četa; stajε ‘grupa ljudi’ ~ staja; skotε ~ skot; pjanéts ~ pijanac;
starisfát ~ stari svat; kumár, kumbár, kumε ~ kum, kuma; dever ~ dever;
tsare ~ (za)čar(ati); kobε ~ kob; kobec ~ kobac; vurvołak ~ vukodlak.

Među rečima za označavanje „emocionalne ekspresije” u arbanaškom jeziku našlo se takođe i mnoštvo, opet najčešće – srpskih, pozajmljenica:

tšudís, tšudí; tšudε, tšudíj -a ~ čuditi se, čudo; korís, korít; korit „stыd” ~ koriti; mεrsís, mεrzí, merzit ~ mrzeti; gεrdít ~ grditi; habitun, habitem (geg.) ~ habiti se; štravís ~ strah, (pre)straviti se; gris ~ gristii; tšuk ~ čukati; kεrtsís nε dérε „stučatь v dverь” ~ krc(k)ati; klukás ~ kljukati, kljucati; rešít ~ rešiti; veselít ~ veseliti (se); l’ubís ~ ljubiti; tšenít ~ ceniti; prevarít ~ prevariti; neverít, nevrít ~ nevera, izneveriti; turr, turrem ~ turiti; šetít ~ šetati; godís, godít ~ (u)goditi; avís ~ javiti (se); trázoj ~ tražiti; kεrtšéń ~ kričati; vikás ~ vikati; besedúem ‘boltatь’, ‘soobщatь’, bišetim, bisedím ‘razgovor’, bisεdε ‘rečь’ ~ beseda, besediti;
fál’ε, i fálem Zótit ~ hvala, hvala Bogu;
bol’bε ~ bol, boljka; bedá –ja ~ beda; vojna ~ vonj(a); piskε ~ piska; tug ~ tuga; kupítsε ~ kupica ; mbraztínε ~ praznina; plotní ‘polnota’ ~ plot[ь]n-; fład, fl’ad ~ hlad;
bugát, mbugát, εmbugát, bogát s više izvedenica ~ bogat; vóbekε, vobék, vápεkε ~ ubog; g’orε ~ gore;

I anatomska leksika u arbanaškom jeziku u znatnoj meri preuzeta je iz slovenskog korpusa, a u njenim okvirima nalazi se čak i onaj segment koji se tiče tzv. „intimne anatomije”:

trup, turp ~ trup; kots (geg.), koskε, kotskε ~ kost, koska; gεrl’ats ~ grlo, grlat; tšupε, tšupe –ja ~ čupa, čuperak; k’erpała bug. klepalo ‘obrve’; grušt ~ pregršt, grsti; gεrbε ~ grba; duf ~ duh; vεrst, vεrsník, versník ~ vrsta, vrsnik; neméts, nemts, nements, meméts ~ nemac ‘nemak’; lakomíts[ε], lokomítsε ~ lakomica; kotš ‘penis’ ~ kočanj ‘stabljika kupusa; „v staroe vremя u slavяn zasvidetelьstvovan kočanъ (»kočerыžka«) i v značenii »membrum virile«’; pitš ‘vulva’ ~ pička; pεrléš ‘vulva’ ~ »srav. serb. prljanje ‘sovanьe’«; kúrvε, kurvjár, kurvár ~ kurva, kurvar; kutškε »prostitutka« (»suka«) ~ kučka; sisε »ženskaя grudь« ~ sisa, sise; šurr[ε] ~ bug. šurkam ‘mokriti, urinirati’, srp. šorati;
opet, apét ~ opet; okół, okol, akóle ~ oko, okolo;
tšas ~ čas; mą pasdáj ~ pozno, poznije; rok ~ rok; skań, skąj, skę ~ iskon;
jug[ε] –a ~ jug ‘južni vetar’; zagorén ‘severnый veter’ ~ izv. od zagorje ‘veter iz zagorья’; žek, žegu ~ žega; žar ~ žar; vranε, vránεtε ~ vran ‘crn’, vranac;

Starija karta (1684) i novija karta jednog dela današnje Albanije sa brojnim prepoznatljivim toponimima (ilustr. Ognjilo)

Mnoštvo slovenske leksike u arbanaškom jeziku (čiji sam deo ovde naveo), uz dominantnu slovensku toponimiju u Arbaniji (koju ispuštam iz ovih razmatranja), osnova su na kojoj se sve nedoumice pomenute na početku ovoga priloga počinju razjašnjavati: na svojim sadašnjim zapadnobalkanskim prostorima Arbanasi ne mogu biti starosedeoci, sve je izvesnije da se njihova prapostojbina nalazi(la) na istočnim padinama Kavkaza uz Kaspijsko jezero, da su se na Balkanu prvi put pojavili sa Sicilije 1043. godine u sastavu pobunjeničkih trupa Georgiosa Maniakosa protiv vizantijskog cara, da se (posle Maniakosove pogibije i zaplene njegovih lađa) više nisu mogli vratiti na Siciliju i da su bili naseljeni u zaleđu Drača, između Kroje i Rabana (Arbanon).

Osnovne činjenice o tome odavno su poznate: o Agvaniji ili Kavkaskoj Albaniji i njihovom jeziku prva svedočanstva potiču s početka XX veka (udinski jezik, agvansko pismo [ESL 1990:16 531; ESJF 1984:13–15 130–131]), pri čemu se smatra nespornim da je udinski / udijski jezik ogranak lezgijske jezičke grupe, da njime (prema popisu od 1979) govori tek nekoliko hiljada ljudi i da on predstavlja ostatak agvanskog jezika, čiji se nosioci u Kavkaskoj Albaniji pominju od III veka st. ere. Najviše podataka o tome donosi Aleksidze i ovde pominjem tek nekoliko njegovih navoda, pre svega onih koje se tiču postojanja albanske pismenosti.

Svedočanstva o albanskoj pismenosti do nas su doprla u jermenskim izvorima, a među njima i podatak da je „početkom V veka Mesrop Maštoc »stvorio azbuku za grleni, neblagozvučni, varvarski i grubi jezika Gargara«. Uz njegovu pomoć na albanski jezik bile su prevedene Proročke Knjige, Apostol i Jevanđelje. Najtačnija dokumentarna svedočanstva o postojanju albanskog pisma i pismenosti nalaze se u materijalima Dvinskog ujedinjenog sabora crkava zakavkaskih zemalja (506. godine). U pismu jermenskog patrijarha Babgena iranskim hrišćanima o veroispovednim pitanjima kaže se: »Naša je vera… u saglasju s Gruzinima i Albancima [da] svako na svom jeziku [piše] (bukv. pismenošću svake države«); Albanski istoričar iz VII veka Mojsej Kalankatujski, čije je delo sačuvano na jermenskom jeziku u redakciji iz X veka nabraja narode koji su u njegovo vreme imali pismenost i među njima pominje takođe i Albance; Svedočanstva o postojanju svetih knjiga na albanskom jeziku nalaze se i kod jermenskog istoričara VIII veka Gevonda. On pominje jezike na kojima postoji tekst Jevanđelja i među njima na dvanaestom mestu nalazi se i albanski.” Traganje za činjenicama o iščezloj albanskoj pismenosti počela su tridesetih godina XIX veka, ali je tek ceo vek kasnije Ilja Abuladze „otkrio udžbenik jermenskog jezika u kome je, uz jermensku, grčku, jevrejsku, gruzinsku, sirijsku i arapsku azbuku, bila navedena i albanska.” To se dogodilo 28. septembra 1937, Abuladze je o svom otkriću objavio samo kratko saopštenje, a azbuku ustupio A. Šanidzeu, koji je, godinu dana kasnije, u svojoj raspravi potvrdio nalaze Abuladzea da je „azbuka stvarno albanska… i da glasovni sistem koji ona predstavlja mora odgovarati glasovnom sistemu udinskog jezika – predstavnika lezginske grupe dagestanskih jezika”. Kasnije je otkriveno i više drugih potvrda o postojanju te pismenosti, a među njima najznačajnije je ono do kojega je došao sam Aleksidze sa svojim saradnicima utvrdivši da se među rukopisima, „slučajno pronađenim 1975. godine” u Manastiru Sv. Katarine na Sinaju, nalaze i dva na koja se, kao na „spomenike staroalbanske pismenosti”, može gledati kao na „veoma važan događaj u kavkazologiji”, pri čemu, uz druge činjenice iz albanske istorije, navodi mišljenja jermenskih naučnika da je „stanovništvo Albanije… antropološki slično stanovništvu današnjeg Karabaha u Azerbejdžanu” i da je početkom 5. veka „stvorena albanska pismenost i ubrzo za njom – bogata originalna prevodna književnost skoro svih žanrova”. Itd. ⁵

[5] Na činjenice koje ovde pominjem naišao sam (moram priznati – slučajno) u jednoj napomeni u Lurjeovoj knjizi o istoriji vizantijske filozofije i od nje sam „krenuo u potragu” za drugim podacima [Lurje 2006: 206]. (Up. i srpsko izdanje te knjige: V. M. Lurje, uz saradnju V. A. Baranova, Istorija vizantijske filosofije. Formativni period, prevela s ruskog Jelena Kapustina. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 2010, 198.)

Manastir Svetog Jovana Vladimira kod Elbasana (ilustr. Ognjilo)

Glavne činjenice o tome šta se kasnije dešavalo s Albancima s Kavkaza donosi Jovan Deretić: „Pre dolaska u Srbiju, Arbanasi su promenili tri boravišta. Poreklom su sa Kavkaza iz kavkaske Albanije. Ovoj zemlji, iz koje oni potiču, stranci su dali ime Albanija, po imenu grada Albane, na Kaspijskom jezeru, u čijem zaleđu se ona prostirala. To je bila planinska zemlja koja se protezala delom u današnjem Azerbejdžanu, a delom u Dagestanu. U toj brdovitoj i planinskoj zemlji na istočnim padinama Kavkaza, živelo je 26 plemena, koja su govorila 12 narečja ili jezika. To dokazuje da je u zemlji, koju su nazivali Albanijom, živelo više različitih naroda, a ne samo albanska plemena. Glavni grad te zemlje zvao se Ardebilj.
U 8. veku vođeni su veliki ratovi između Hazara i Arapa u predelu Albanije. Arapi su bili nosioci islama, a Hazari tursko pleme, koje je bilo primilo Mojsijevu veru, pa je njihov sukob imao i verski karakter. Arapi su pokazali više naklonosti prema domaćem stanovništvu, pa je jedan deo naroda primio islam. Kada je hazarski princ Baruil ušao u Albaniju 730. g. naredio je svojim ratnicima da pobiju sve stanovništvo koje je primilo islam. U Ardebilju su pobijeni svi muslimani i grad je opustošen. Jedan deo Albanaca muslimana je uspeo da pobegne kod Arapa, koji su ove izbeglice svrstali u dve skupine i jednu poslali u Siriju, a drugu u Arabiju. Oni koji su otišli u Siriju sjedinili su se sa tamošnjim stanovništvom i gubi im se trag. Oni koji su došli u Arabiju bili su naseljeni u pustinjskom predelu pokraj Crvenog mora. Ovo mesto nije odgovaralo kavkaskim stočarima. Ne zna se tačno koliko su se tu zadržali dok nisu bili preseljeni na Siciliju. Sicilija je tada bila podeljena između Arapa i Vizantije pa su preseljeni tamo da pojačaju muslimanski živalj, a i zemlja im je više odgovarala”.
Na istom mestu, Deretić dalje pominje i navod Atanasija Uroševića iz 1929. godine o tome da je u arbanaškoj tradiciji sačuvano pamćenje o boravku u Arabiji, kao i navod Johana Georga fon Hana da „kod Arabljana postoji pamćenje da su Arbanasi živeli u Arabiji pored Crvenog mora… i da su se odatle iselili”, pri čemu citira i Lapinskog, „koji kaže da Abazi, čerkesko pleme sa Kavkaza, drže da su s Arbanasima jedan isti narod, a i Arbanasi drže da su braća sa Abazima”. Na istoj liniji nalazi se i shvatanje Džemsa Bekera „da postoji velika sličnost između Toska iz Albanije i Čerkeza sa Kavkaza”.

O razlozima za preseljenje Arbanasa na Siciliju Deretić ispisuje i ove redove: „Na Sredozemnom moru vođene su česte borbe između Arapa, kao predstavnika islama, i Romeja (Vizantije), kao predstavnika hrišćanstva. Arapi, koji su oteli od Romeja veći seo Sicilije i deo Južne Italije, da bi ojačali islamsko stanovništvo u tim zemljama, preselili su tamo izbeglice sa Kavkaza. Borbe između Romeja i Arapa na Siciliji trajale su dugo vremena i u vreme od 827. do 878. godine. Sicilija je bila podeljena na dva dela, pa otuda i naziv Dve Sicilije. Romeji su uspeli 980. godine da osvoje deo arapske Sicilije i na tom delu našli su Arbanase. Za pola veka vlasti nad njima jedan deo tog naroda preveli su u hrišćanstvo,” a „događaj koji je prethodio i prouzrokovao dolazak Arbanasa u Srbiju, bio je rat između Vizantije i Srbije u jesen 1042. godine. Romeji su sa velikom vojskom napali Srbiju i borbe su vođene u predelu Novog Epira, današnja teritorija Albanije. U dve velike bitke Srbi su strašno porazili Romeje i to je prouzrokovalo nemire u Vizantiji. Jedan od pobunjenika bio je vojskovođa Đorđe Manijak, koji je komandovao vizantijskom vojskom na Siciliji i Južnoj Italiji. Pošto su ga bez razloga smenili, odlučio se na pobunu i krenuo da uzme vlast u Carigradu. Poveo je svoju vizantijsku vojsku koju je imao pod komandom i jedan deo kavkaskih Arbanasa, odnosno Albanaca kako su ih tada zvali, kao pomoćne čete. Sa Arbanasima su išle i njihove porodice kako je to bio bio običaj u tom vremenu. Manijak se sa svojom vojskom iskrcao u Draču, početkom marta 1043. godine. Na putu za Carigrad sukobio se kod Ostrova sa romejskom vojskom vernom Carigradu i tu poginuo. ⁶ Posle pogibije njenog vođe, njegova se vojska predala. Ove događaje opisao je savremenik, vizantijski istoričar Mihailo Ataliota” [Deretić 2007:36–37 41–42].

[6] O ulozi Georgija Manijakisa u tim događajima govori i Ostrogorski [1959:315–316] ističući da su njegovi „podvizi na Siciliji bili poslednja svetla tačka na vizantijskom horizontu”, ali ne pominje činjenicu da su se u sastavu njegovih trupa nalazili i Arbanasi.

S tim činjenicama u potpunom je saglasju i razmatranje Mihaila Stanišića, pri čemu kao zanimljivost vredi pomenuti njegov navod da se prvi put „sreo s problemom” kao zatočenik na vulkanskom ostrvu Ustika u Tirenskom moru kada mu se jedan logoraš predstavio kao Pijetro Marku, profesor književnosti iz Elbasana, i rekao mu da „mi, Albanci, nismo nikakvi potomci Ilira, niti su naši prvi preci bili na Balkanu. Mi smo sa Kavkaza. Tamo smo imali svoju državu, dok nas Arapi nisu prebacili na Siciliju i u Južnu Italiju. Eto, u ovim krajevima – oko Mesine i Ređo Kalabrije – i dan-danas ima mojih rođaka, ostataka tih Albanaca sa Kavkaza” [Stanišić 2007:17].
Uz mnoštvo dragocenih podataka kojima srpska istorija ili ne operiše ili to čini prilično stidljivo, u Stanišićevim i Deretićevim razmatranjima nalazim osnovu i za jednu opštiju opservaciju i s tim u vezi citiram još jedan izvod iz Stanišićevog teksta: „Saopštimo… šta se to događa u praskozorje albanskog iskrcavanja (od strane Arapa) na Siciliju. Između 827. i 878. godine vođene su na Siciliji ogorčene borbe između Arapa i Romeja (Vizantinaca). U tom periodu, kad još ni jednog Albanca nema u Evropi (pa ni na Balkanu), održava se Svenarodni sabor u Duvnu, gde su prisutni predstavnici Srba iz svih njihovih kneževina od Epira do Istre. Car Konstantin Porfirogenit u svom delu »De administrando imperio« navodi da uvažava sve te srpske kneževine: Duklju-Zetu, Travuniju (Hercegovinu), Zahumlje (oko Neretve) i Paganiju, kao i sva njihova ostrva u Jadranu, za koja kaže da su naseljena Srbima, ističući njihovu radinost i svestrano razvijenu pomorsku i agrikulturnu privredu; car sa žaljenjem konstatuje da nije mogao da poseti veliku »pokrštenu Srbiju« iza Dinarida na severu (koju dr Jovan Deretić naziva »Zapadna Srbija«).

Sabor u Duvnu (877. godine, dok se na Siciliji privode kraju žestoke borbe Romeja [Vizantinaca] i Arapa), bio je pod papskim pokroviteljstvom. Okupio je predstavnike svih tadašnjih srpskih kneževina, sa prostora nekadašnjeg srpskog Ilirikuma (Ilirije). Nema tada ni pomena o bilo kakvom tragu postojanja nekakvih »Albanaca–Ilira«… Na saboru u Duvnu je određeno da… bude organizovana mreža srpskih episkopija. Njihovo rukovođenje povereno je »Glavnom saboru u Duklji«. Naznačeni su nazivi tih udruženih episkopija: »Antibarum, Budiam (Buduam?), Ecateram, Dulcignum, Suacium, Scodrum, Drivastus, Polletum, Sorbium, Bosonium, Tribunium, Zac(humlium)«.⁷ Ova crkvena organizacija u savezu srpskih kneževina dešava se u jeku kampanje organizovane po naredbi cara Vasilija I, da Srbi primaju hrišćanstvo (od 867–886. godine)…

[7] Pretpostavljam da je to u rukopisu bilo napisano latinicom: »Antibarum, Budiam (Buduam? – DP), Ecateram, Dulcignum, Suacium, Scodrum, Drivastus, Polletum, Sorbium, Bosonium, Tribunium, Zac(humlium).«

Porfirogenit je zabeležio da su »arhonti Travunije (Hercegovine) uvek bili pod vlašću arhonata Srbije«… Ta Srbija se protezala od Drine na istoku do Istre na zapadu i od Jadranskih planina do Drave. Srbofobi i istoričari znaju, takođe, za bulu pape Aleksandra II (1061–1073) da je »među devet biskupija reorganizovane Dukljansko-barske Metropolije« i jedna »za staru Srbiju, a druga za Pilot, koja se na istoku graniči sa malom rekom Valbonom«” [Stanišić 2007:19–21].
Stanišićevi navodi koje pominjem, udruženi s onima Deretićevim [2007:38–41], rekosmo, nameću osnovu za neke šire opservacije ne više o Arbanasima kao Ilirima nego o Ilirima kao paleobalkanskom stanovništvu uopšte. Videli smo da se, prema reprezentativnoj Njeroznakovoj knjizi, o Ilirima ne zna skoro ništa, ono malo glosa koje se smatraju „ilirskima” svedeno je tamo tek na desetak stranica, a nigde nema objašnjenja ni kako je taj narod nestao ni kako se moglo dogoditi da iza sebe ne ostavi makar neki nesporan trag više; u antičkim izvorima ne pominju se nikakve velike kataklizme, velike seobe naroda teško se mogu zamisliti u bilo kojem vremenu i one se mogu svesti tek na pomeranje delova stanovništva koje traje decenijama i vekovima i zato se i „teorije” o seobama Slovena u VI i VII veku „iza Karpata prema Balkanu” moraju svesti na neutemeljene konstrukcije, tj. na „naučnu fantastiku”, jer to pretpostavlja da je Balkan bio „nenaseljen” ili, u boljem slučaju, „slabo naseljen”, pa su se mnoge stotine hiljada (ako ne i – milioni) doseljenika brzo po njemu mogle raširiti i stići i do Peloponeza i do Istre.

Protiv takvih mogućnosti vojuju mnoge istorijske i druge činjenice, a ovde se mogu pomenuti tek dve najizrazitije.

1. Od antičkih vremena do početka XX veka ilirsko ime odnosilo se na Srbe i o tome svedoče brojni Deretićevi navodi [2007:38–41], ⁸ ali se nad tom činjenicom srpska „vladajuća nauka” nikad nije ozbiljno zamislila. Treba se nadati da će konačno i to učiniti ⁹ jer ako se pokaže da se slovenska pradomovina nalazila u srednjem Podunavlju [Trubačov 2002], „teorije o seobama” postaviće se u sasvim novom svetlu: Srbi su se nalazili po obema stranama Dunava i Balkan je bio njihova kolevka jednako kao i Panonija. Za dva (ili tri) veka „srpski doseljenici” nisu se mogli toliko „raširiti” po Balkanu, primiti hrišćanstvo, organizovati državni i crkveni život sa mrežom eparhija, ostaviti o sebi toliko tragova u toponimiji Balkana i u zapisima antičkih hroničara… I, uzgred, iznedriti jedan od najlepših spomenika ćirilske pismenosti – Miroslavljevo jevanđelje. Pominjem te pojedinosti da bih naglasio neke čudne činjenice: Srbi su to „uspeli postići” za pet vekova „boravka” na Balkanu, a Arbanasi ni za ceo milenijum nisu uspeli da o sebi ostave drukčija svedočanstva mimo onih o zatiranju srpskih tragova po prostorima koje su zapose(da)li.

[8] Deretićevom spisku pomena ilirskih plemena kao srpskih dodajem ovde i one u kojima se, to-kom više poslednjih vekova, termini Iliri i ilirski odnose na Srbe i srpski jezik, pa je čak ostao i zapis Ignjata Alojzija Brlića da je Vuk „classicissimus Ilirus”. Otuda se i na hrvatski „ilirski pokret” može gledati kao na pokret za prelazak na srpski jezik [Petrović 2007:227–230 264–266]. Zanimljivo je, uz to, napomenuti da su se, u naše dane, i Slovenci, zbog teritorijalnog spora sa Hrvatima, setili Napoleonovih „Ilirskih provincija” kao važne etape u svom nacionalnom uzrastanju, ali i oni previđaju činjenicu da se ilirsko ime odnosilo, kako rekosmo, jedino na Srbe i tek se kasnije počelo širiti i na kajkavce, tj. na Slovence i „Hrvate-kajkavce”, pri čemu su sve kasnije političke i administrativne podele mogle biti ili uslovne ili, naprosto, proizvoljne; up. NIN, 23. jul 2009, 27–29.)
[9] Prvi znak da se i tu nešto dešava bilo je organizovanje Okruglog stola „Metodološki problemi istraživanja porekla Albanaca” u SANU 21. juna 2007. godine. Zanimljivo je, međutim, da je taj skup pripremilo Odeljenje društvenih nauka SANU (predsedavao je akad. Mihailo Marković) i da iz njenog Odeljenja istorijskih nauka niko nije učestvovao. S druge strane, SANU nije publikovala saopštenja sa skupa, već je to prepustila Izdavačkoj kući „Pešić i sinovi” (Albanci – lažni Iliri, Beograd, 2007) i time priznala da o činjenicama koje se pod njenim krovom saopštene – nema racionalnog stava.

2) Odavno su antropolozi utvrdili da istočni štokavci (recimo – Pomoravlje) i zapadni čakavci (recimo – Susak) pripadaju istom antropološkom tipu i da se njihova granica podudara s granicom prema kajkavcima, a sada arheogenetičari pokazuju „da najveći deo današnjih Srba ima haplogrupu I2a^* – 29,2%, koja je uslovno nazvana »dinarska haplogrupa« (Dinaric Modal Haplogroup), koja je karakteristična za Balkan. Ova haplogrupa je najzastupljenija u Hercegovini, a prisutna je u značajnom procentu kod svih balkanskih naroda, bez obzira na granice današnjih država. Pretpostavlja se da se ova haplogrupa širila sa Balkana na područja centralne, istočne i južne Evrope pre ranog neolita…¹⁰ Pojedinci dovode u vezu ovu haplogrupu sa Ilirima, s obzirom na prostor u kom je zastupljena.” Zanimljivo je u vezi sa svim o čemu govorimo „smanjeno prisustvo ove haplogrupe kod kosovskih Albanaca (2,7%)”, ali je, na drugoj strani, kod njih haplogrupa E1b^* „prisutna sa rekordnih 44%”, pri čemu je „značajan procenat ove haplogrupe pronađen i na Bliskom istoku i severnoj Africi” [Dimitrijević 2007:115].

I tim se pojedinostima potvrđuju zaključci do kojih smo došli: Srbi jesu mogli biti starosedeoci Balkana, a Arbanasi su novi doseljenici, pri čemu se o onom prvom mišljenja i dalje mogu razilaziti (pitanje je samo – dokle?), a o onom drugom takav zaključak moći će se mnogo lakše potvrđivati nego osporavati. Arbanaške srodnike danas nalazimo na Bliskom istoku i u severnoj Africi, pri čemu za one prve znamo odakle su došli, a za one druge možemo pretpostaviti da su se nekad odvojili od onih prvih i sačuvali jedino zajednički genetski kod.

[*] U originalnom tekstu Dragoljub Petrović je koristio stari sistem označavanja za haplogrupe pa je I2a haplogrupu označio kao I2b, a E1b grupu označio je kao E3b, pošto se ovaj način označavanja odavno ne koristi promenili smo to u tekstu radi lakšeg razumevanja (prim. ekipa Ognjila)

[10] Ako se može verovati istraživanjima Trubačova, takvu bi mogućnost imalo smisla osmotriti i iz „obrnutog ugla”: u trećem i drugom milenijumu st. ere „Iliro-Veneti” su se nalazili na prostoru od današnje severne Italije do Baltika, a u prvom milenijumu st. ere oni su se „spustili” u Panoniju i zapadne oblasti Balkanskog poluostrva (na istoku su se nalazili Tračani) [Trubačov 2002:23–30] i verovatnijom smatram pretpostavku da su tu haplogrupu na Balkan doneli Iliri nego da se ona odatle širila „na područja centralne, istočne i južne Evrope”.

Izvori i literatura

Aleksidze 2009: Zaza Aleksidze, Obnaružena pisьmennostь Kavkazskoй Albanii [internet projekt Gruzinske akademije nauka „Digitalization of the Albanian palimpsest manuscript from Mt. Sinai” (http://titus.fkidg1.uni-frankfurt.de/armazi/framee.htm), od 9. februara 2009].
Deretić 2007: Jovan I. Deretić, Arbanasi od Kavkaza do Srbije. U: Albanci – lažni Iliri. Beograd, 35–47.
Dimitrijević 2007: Nikola Dimitrijević, Arheogenetika i izučavanje porekla stanovništva na Balkanu. U: Albanci – lažni Iliri. Beograd, 113––118.
ESJF 1984: [Sostavitelь] M. V. Panov, Эnciklopedičeskiй slovarь юnogo filologa (яzыkoznanie). Moskva.
Lurje 2006: V. M. Lurьe, Istoriя vizantiйskoй filosofii : formativnый period. Sankt-Peterburg. LES 1990: [Red.] V. N. Яrceva, Lingvističeskiй эnciklopedičeskiй slovarь. Moskva.
Njeroznak 1978: V. P. Neroznak, Paleobalkanskie яzыki. Moskva.
Ostrogorski 1959: Georgije Ostrogorski, Istorija Vizantije. Beograd.
Petrović 1988: Dragoljub Petrović, Toponimija Kuča. – Onomatološki prilozi, Beograd, IX, 1–163.
Petrović 2007: Dragoljub Petrović, „Tri stoljeća hrvatskoga standardnog jezika” – na srpskoj osnovi. Slovo, Nikšić, 15/16, 222–269.
Pešikan 1984: Mitar Pešikan, Zetsko-humsko-raška imena na početku turskoga doba. Beograd (SANU – sabrani članci iz Onomatoloških priloga III, IV, V).
Seliščev 1931: Prof. A. M. Seliщev, Slavяnskoe naselenie v Albanii. Sofiя. Stanišić 2007: Mihailo Stanišić, Posledice mitomanije o ilirstvu Albanaca. U: Albanci – lažni Iliri. Beograd, 15–34.
Trubačov 2002: O. N. Trubačev, Эtnogenez i kulьtura drevneйših slavяn. Moskva.

Поделите са пријатељима:

Повезани чланци