Други текст Александра Митића из серијала о Србским манастирима на Светој Гори. Прочитајте први део овде:
Пише: Александар Митић
историчар
На стеновитој тераси у самом подножју Атоса, на југозападном делу полуострва, између Дионисијата и скита Свете Ане, двадесет минута удаљен од мора, лежи манастир Светог Павла, који је готово четири столећа, од осамдесетих година 14. до средине 18. века био српски. Задужбина српске господе, пре свега, из рода Бранковића и њихових сродника у Влашкој и Молдавији.
Скромна сведочанства о почецима живота у Манастиру Светог Павла, крајем 10. века, сачувана су првенствено у исправама других светогорских манастира. На месту данашњег манастира, на западној страни полуострва, братство Манастира Ксиропотама образовало је метох, у настојању да обезбеди своја права на јужном делу полуострва. Убрзо се новооснована заједница осамосталила, можда већ око 1035. године, мада је званично и даље била потчињена Ксиропотаму. Манастирски живот је замро већ почетком 12. века, а Манастир је запустео, највероватније услед разбојничких напада са мора. О дугом временском периоду од почетка 12. па до осамдесетих година 14. века, најпоузданије сведочи документ из 1329. године, који описује жалосно стање светогорских манастира, међу којима је и Манастир Светог Павла (Спремић, 1997: 82-83).
Око 1383–1384. године, двојица српских монаха властелинског порекла – Герасим Бранковић и Антоније Багаш започели су обнову Манастира који је био у рушевинама. Поштовани на Светој Гори због истакнуте улоге у животу целокупне монашке заједнице и залагања на дворовима српске властеле за интересе и права свих светогорских манастира, добили су дозволу да из основа обнове овај древни манастир (Суботић, 1983: 211-225).
Први ктитор манастира монах Герасим био је најстарији син охридског севастократора Бранка Младеновића и брат Вука Бранковића. Рођен као Никола Радоња, световни живот провео је у Охриду у браку са Јеленом, сестром краља Вукашина и деспота Угљеше. Без супруге и две кћери остао је, највероватније, током епидемије куге, 1363. године, јер се већ следеће, а најкасније 1365. године, замонашио у Хиландару и узео име Роман. У великој схими променио је име у Герасим, како се помиње већ од 1376/77. године. Након више од деценије и по проведене у Светом Павлу, умро је 1399. године (Суботин Голубовић, 2000, 202-203). По свему судећи, и брата Вука Бранковића је, 1397. године сахранио у Светом Павлу, у коме је живео, а не у Хиландару, као што се понегде може чути.
Други ктитор, монах Арсеније, као великосхимник Антоније, био је пореклом из властелинске породице Багаш, која је имала у свом поседу град Врање и околину. Сведочанства о његовом световном животу нису сачувана. Као монах живео је у Ватопеду, пре обнове манастира Светог Павла. Због духовног ауторитета, који је уживао на Светој Гори, био је први игуман обновљеног Светог Павла, све до смрти, 1405-6. године (Радојичић, 1965: 21).
Две иконе из манастира Светог Павла, Свети Симеон Српски и Свети Кнез Лазар, XVII-XVIII век
(Εικόνες Ιερά Μονή Αγίου Παύλου, 1998, Ман. Св. Павле)
Нови ктитори су настојали да Манастиру прибаве имања и приходе, разјасне његов правни положај и одреде границе земљишта које су га делиле од поседа суседних манастира. Први велики поклон стигао је већ у пролеће 1385. године, када је Антонијев брат, властелин Никола Багаш, даровао манастиру Светом Павлу стари Манастир Богородице Месонисиотисе у близини Водена у Беломорској (Егејској) Македонији. О томе је издао исправу, у којој се набрајају бројна села, виногради, млинови, куће, стока, рибари и занатлије у Водену, као и мали манастири и храмови са светим стварима. Био је то почетак стварања манастирског властелинства, чији се један не мали део налазио изван Свете Горе (Суботић, 1995: 118-122).
Српски владари из куће Бранковића помагали су братство Светог Павла до краја самосталности српске средњовековне државе. Гргур Бранковић је, заједно са мајком Маром и браћом Ђурђем и Лазаром, највероватније 1403. године, поклонио Манастиру више села и доделио му стални годишњи приход од двадесет литара сребра. Неколико година касније, Манастиру је даровницу издао и деспот Ђурађ, заједно са мајком Маром и братом Лазаром. Ктиторство деспота Ђурђа Бранковића, поред потврде осталих породичних давања, посведочено је 1446-7. године подизањем новог католикона (саборне цркве) посвећеног Светом Георгију. До тада је постојао и старији католикон који су саградили Герасим и Антоније. Први је славио Богородицу, чија је култна представа означавана епитетом Агиопавлиотиса, а други деспотовог заштитника светог Ђорђа (Суботић, 1995: 129-130).
Три повеље из архива манастира Светог Павла,
(Душан Синдик – Српске повеље у Манастиру Светог Павла, Мешовита грађа 6, Београд,1978)
И после пада српске средњовековне државе припадници династије Бранковић су наставили са бригом о монашким заједницама Свете Горе. Посебно је високу заштиту задужбини своје породице на Светој Гори пружала султанија Мара, супруга султана Мурата II и маћеха моћног Мехмеда II Освајача, чију је посебну наклоност уживала. Наиме њен посед Јежево (данас Дафни) се налазило у непосредној близини Свете Горе. Главна тежишта њене ктиторске делатности су били манастири Хиландар и Свети Павле. Уз ове манастире она је помагала и манастире Ватопед и Ивирон (Поповић, 2014: 207-220). Као бивша султанија, имала је велики утицај на османском двору, па је утицала на избор васељенског патријарха Дионсија I. који је био на патријаршиском престолу од 1466-1471. године (Поповић, 2014: 234-238).
Мара Бранковић прилаже манастиру Свети Павле свете дарове које је су три мудраца даровали Христу на рођењу, фреска из Павиљона Маре Бранковић
По питању цркве Мара Бранковић је, као раније и цела њена породица, следила политику Немањића. Тако је она од 1457. године преузела ктиторство над манастирима Хиландаром и Светим Павлом на Светој Гори. Њој је пошло за руком да трибут тзв. Стонски доходак, који је град Дубровник плаћао од времена када је полуострво Стон (данас Пељешац) добио од српског цара Душана 1333. године, пренесе са српског манастира Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Јерусалиму на горепоменуте манастире на Атосу (Фотић, 2000: 189-193).
Наиме цар Душан je 8. марта 1350. године у једној повељи одредио да трибут треба да се исплаћује у корист српског манастира Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Јерусалиму једном годишње на Ускрс. Тај манастир је основао краљ Милутин 1313/15. године, а опремио га је краљ Стефан Дечански. Све до почетка 17. века тамо су живели српски монаси (Дучић, 1887: 235-242).
Због економске кризе у коју је запало Османско царство, од друге половине 16. века исплаћени износ све се више обезвређивао, све док на крају током 17. века није спао на трећину своје првобитне вредности. Године 1792. монаси манастира Хиландара и Светог Павла су последњи пут дошли у Дубровник да би подигли додељени прилог. По освајању града од стране француске војске 1806. године, та стотинама година стара традиција је окончана (Ћирковић, 1998: 6-19).
Павиљон Маре Бранковић на обали испод манастира Свети Павле
Задужбину својих предака наставили су да помажу млађи Бранковићи и њихови сродници у тадашњој јужној Угарској, као и њихови потомци у Влашкој и Молдавији. Деспотица Ангелина, заједно са синовима Јованом и Ђорђем, доделила је Манастиру, повељом од 11. новембра 1495. године, годишњу помоћ од 500 златника (Синдик, 1978: 202-203).
Влашки и молдавски владари који су се ородили млађим члановима породице Бранковић такође су обилато помагали манастир. Молдавски војвода Стефан Велики је у Манастир Светог Павла довео воду 1500. године, а затим са сином Богданом, изградио фонтану и крстионицу. Као самосталан владар, Богдан III Слепи је, 1518. године, испред Храма деспота Ђурђа дозидао припрату. Влашки војвода Јован Нагоје, муж Милице Деспине Бранковић, са сином Теодором, започео је градњу куле која и данас доминира комплексом. Довршио га је војвода Петар IV Рареш, чија је друга супруга била Јелена Бранковић, такође кћи деспота Јована Бранковића, сина деспотице Ангелине. Пре тога, војвода Јован Владислав са женом Аном, даровао је Манастиру велику икону светог Атанасија, оковану позлаћеним сребром. Обнављање живописа у Храму Св. Ђорђа, највероватније 1552. године, могло би да укаже на наставак старања влашких и молдавских господара о овом манастиру. Александар IV Лапушњану, ожењен Роксандом, кћерком Петра IV Рареша и Јелене Бранковић, наставио је да помаже ову српску светињу. Током своје владавине, влашки војвода Константин, из рода Бранкована (1688–1714), био је ктитор Mанастира Светог Павла, а молдавски војвода Константин, са супругом Маријом, подигао је овде, 1750. године, параклис посвећен светом цару Константину и светој царици Јелени (Суботић, 1995: 136-138).
Српски карактер Манастира Светог Павла и српско порекло његових монаха се у првим вековима након обнове не доводи у питање, али важно је истаћи да је такво стање задржано и у другој половини 17. века. О томе најречитије говори запис на Псалтиру у Библиотеци Јерусалимске патријаршије, остављен као сведочанство о ходочашћу на Христов Гроб, 1661-2. године. У свом запису проигуман Христифор каже да долази из „манастира Светог Павла, велике лавре српске” (Фотић, 2000: 100).
Слике из унутрашњости манастира
(преузето са athosweblog.com)
Манастир Светог Павла, Robert Curzon, 1849.
Када је Димитрије Аврамовић 1848. године посетио Свету Гору и манастир Светог Павла, он је о њеној библиотеци записао да је углавном састављена од српских књига и приказао неколико десетина докумената писаних на српском језику из библиотеке манастира (Аврамовић, 1848: 115-120). Некада богат фонд рукописа данас је расејан по бибилиотекама Лондона, Париза, Беча, Берлина, Москве и Петрограда. Енглески путописац Роберт Керзон оставио нам је сведочанство како је дошао до неких вредних рукписа на Светој Гори, између осталог и о неким српским рукописима из манастира Светог Павла (Curzon, 1916, 396-398).Није само библиотека Манастира претрпела „разарање“ од стране грчког свештенства. То се догодило и саборној цркви која је подигнута још 1446-7 године за време деспота Ђурђа и као што смо већ рекли била посвећена Светом Ђорђу. Она је срушена 1839. године до темеља и на њеном месту подигнута нова цркве, која је завршена 1844, а посвећена је Сретењу Господњем. Храм није живописан, иако је саборна црква деспота Ђурђа, у чијем је рушењу имала удела и ксенофобија једног грчког националисте, имао изванредне фреске. На левој и десној страни ове цркве су параклиси посвећени Светом Павлу, односно Светом Николи. Манастир има још седам параклиса, од којих је најпознатији онај у северном крилу бедема, посвећен такође св. Ђорђу, са живописом који је довршен 30. новембра 1552. Не зна се ко је њихов ктитор, јер је стари ктиторски натпис на српском језику замрљан. У овом параклсу насликани су и ликови српских светитеља Симеона и Саве (Суботић, 1995: 138-141).
Манастиру припадају и два скита – Нови скит, пола сата хода на југ, и скит Светог Димитрија, у подножју североисточне стране врха Атос, два и по сата хода од манастира, преко планинског превоја, према кули Морфино, између Ивирона и Велике Лавре. У овом другом скиту су до половине 18. века живели Срби, сменили су их влашко-молдавски калуђери, који и данас у њему обитавају.
Манастир Светог Павла, Vittorio Amedeo Preziosi, 1851.
Извори и литература
Спремић, 1997: Момчило Спремић – Бранковићи и Света Гора: Друга казивања о Светој Гори; Просвета/Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Београд, 1997.
Суботић, 1983: Гојко Суботић – Обнова манастира Светог Павла у XIV веку: Зборник радова Византолошког института бр. 22; Београд, 1983, стр. 211-225
Суботин Голубовић, 2000: Татјана Суботин Голубовић – Словенски манастири на Светој Гори као књижевни и преписивачки центри: Трећа казивања о Светој Гори; Просвета/Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Београд, 2000.
Радојичић, 1965: Ђорђе Сп. Радојичић – Феудална породица Багаш из Врања: Врањски гласник 1; Врање, 1965.
Суботић, 1995: Гојко Суботић – Манастир Свети Павле: Казивања о Светој Гори; Просвета/Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Београд, 1995.
Поповић, 2014: Михајло Поповић – Мара Бранковић, жена између хришћанског и исламског културног круга 15. века; Академска књига, Нови Сад, 2014.
Фотић, 2000: Александар Фотић – Света Гора и Хиландар у Османском царству у XV–XVII веку; Српска академија наука и уметности, Београд, 2000.
Дучић, 1887: Нићифор Дучић – Српски Арханђелски манастир у Јерусалиму. Задужбина краља Милутина: Годишњица Николе Чупића, Књ. 9; Краљевско-Српска државна штампарија, Београд, 1887, стр. 235-242;
Ћирковић, 1998: Сима Ћирковић – Хиландарска свећа у Дубровнику: Настава историје 4/8; 1998, стр. 6–19;
Синдик, 1997: Душан Синдик – Српске повеље у светогорском манастиру Светог Павла: Мешовита грађа бр. 6; 1978.
Григорович Барски, 1885: Странствованія Василья Григоровича-Барскаго по сватьімъ мѣстамъ востока; С. Петербургъ,1885.
Пузовић, 2004: Љиљана Пузовић – Библиотека Манастира Светог Павла на Светој Гори: Читалиште бр. 25; 2004.
Аврамовић, 1848: Димитрије Аврамовић – Света Гора са стране вере, художества и повеснице; Београд, 1848.
Curzon, 1916: Robert Curzon – Visits to Monasteries in the Levant; H. Milford, London, 1916.
Свети дарови које је су три мудраца даровали Христу на рођењу – злато, тамјан и смирна, поклон Маре Бранковић манастиру Свети Павле
Ово је други део серијала текстова о српским манастирима на Светој Гори.
