Милош Црњански је почео студије историје и филозофије у Бечу, а завршио их је на Универзитету у Београду, где је дипломирао. Дакле, имао је звање дипломираног историчара и философа. Његово историјско знање је било широко и дубоко, и користио га је као писац, есејиста, публициста и дипломата, али и као истраживач – барем у неким својим текстовима, сада преносимо један такав његов текст објављен као лингвистичко-историјску студију са акцентом на српско-словенским траговима у ономастици и језику. Објављено 1972. године у часопису „Трећи програм“.
На крају овог текста можете преузети пдф чланка Милоша Црњанског.
Први трагови Срба у Британији – Поглед Милоша Црњанског
Иако на први поглед делује невероватно, везе између британских острва и Балкана сежу још у доба праисторије. Милош Црњански, у тексту из 1972. године, указује на појављивање имена Срба у енглеској литератури већ у ИX веку. У предговору свог превода „Историје против незнабожаца“ Павла Орозија, енглески краљ Алфред Велики наводи народ „Сурпе“ северно од Далмације — што многи тумаче као један од првих записа о Србима у англосаксонској традицији.
Краљ Алфред, иако војсковођа у ратовима с Данцима, био је и један од пионира енглеске књижевности. Његов превод историјских дела, као и уводи који садрже описе европских земаља, сведоче о познавању простора све до Балкана. Он јасно разликује Грке (Грецаланд), Бугаре (Пулгараланд) и Србе (Сурпе). Ово је значајно не само као историјски податак, већ као сведочанство о месту Срба у европској мапи ИX века.
Вендски трагови и топонимија Британије – заједнички лингвистички слој
Црњански се у свом тексту не задржава само на историјским записима. Он скреће пажњу и на задивљујуће сличности у топонимији — називима места и река у Британији и на Балкану. Имена као што су Боyан, Лаган, Тама, Идрис, Лаб, Тхаyа, Буна, Мур, Пек и многа друга, јављају се на обе стране Европе. Према његовим речима, ова појава није случајна, већ указује на прастаре културне и језичке везе, нарочито преко келтско-вендског слоја у популацији британских острва.
Посебно упечатљив сегмент текста посвећен је лингвистици. Црњански упоређује старе келтске, велшке и ирске речи са српским и другим словенским језицима, наводећи многобројне примере сличности: сух – сухо, муд – мутав, до – дод, дрво – дерв, свира – свара. Он чак уочава паралеле са санскритом, указујући на могући заједнички индоевропски прајезик као основни слој културе и језика.
Археологија и легенде
За Црњанског, права одгонетка не лежи само у филолошкој анализи, већ пре свега у археологији. Он позива српске научнике да се озбиљније окрену проучавању праисторијских веза, истичући да се трагови словенског и вендског присуства у Британији не могу објаснити пуком случајношћу или заблудама средњовековних писара. Народи као што су Пикти, Венди, Сорби, Брејтони и древни Скотланђани, у његовим очима не припадају изолованим културним круговима већ носе заједничке индоевропске, па чак и словенске корене.
Посебно место у том истраживачком напору има топонимија. Црњански указује на низ географских имена — као што су Бар, Тара, Лагањ, Муртер, Буна, Боyан, па чак и Wиндсор (који се у старим картама јавља као Виндлесора) — која, по њему, одражавају древне, предримске и прекелтске миграције. Он тврди да су та имена археолошки и лингвистички отпорнија на промене од политичких граница и културних слојева који су их прекривали.
Историјске везе Балкана и британских острва су очигледне из легенди и аналогија, али Црњански нас подстиче да истражимо тај утицај који је преживео миленијуме. За њега, то нису само поетске случајности, већ докази дубоких културних веза и показатељи куд су се кретали наши прецу у та давна времена.
Преузмите електронску верзију ове књиге:
