U emisiji Karađorđev rat i Milošev ustanak – Ratovi za slobodu predstavljamo manje poznate činjenice iz ovog ne tako davnog perioda istorije. Pre svega naš cilj je bio da odamo podjednako priznanje i zaslužemno poštovanje i učesnicima Prvog i učesnicima Drugog srpskog ustanka i Karađorđu i Milošu, jedan bez drugog ne bi ništa uradili, nažalost delovanjem fanariota (o tome više u nastavku) Karađorđev rat je doživeo poraz,a do slobode se došlo nakon uspešnog ustanka na čijem je čelu bio Miloš Obrenović i diplomatskih pregovora. Ipak, uspeh Miloševog ustanka i pregovora je zasnovan na prethodnim ratnim uspesima, turci su se dobro sećali izgubljenih bitaka, velikih žrtava i nisu bili spremni da u to ulaze ponovo, a kako je Aleksandar Mitić primetio Miloš je na samom početku ustanka rekao: „Eto mene eto vas, RAT turcima“, što znači da su Srbi bili spremni na rat dok turci izgleda da nisu.
Sam naziv Prvi i Drugi srpski ustanak nisu dobri jer je ime vrlo važno, a ovi ustanci nisu prvi, ustanaka je bilo mnogo pre tzv. Prvog, a Prvi srpski ustanak je ustvari rat, trajao je skoro deset godina, sa najmanje 20 velikih bitaka, i još mnogo manjih. U nekim tekstovima savremenika pojavljuje se naziv Rat za slobodu ili ratovi za slobodu, koji je mnogo primereniji. Jedan od retkih istoričara koji je ovo primetio i u svojim javnim nastupima naglašavao je Radovan Damjanović, koji je upotrebio nazive Karađorđev rat i Miloševa buna.
U emisiji su obrađena četiri nepoznate ili manje poznate obeležja ovog rata za slobodu. Uzrok propasti Karađorđevog rata, kako su fanarioti doveli do tih nesrećnih događaja, što je obradio istraživač Marko Huber. Istoričar Aleksandar Mitić je ukazao na borbe u južnim krajevima, u Leskovačkom i Topličkom kraju tokom ratova za slobodu, na zaboravljenog kneza Momira Stojanovića i vojvodu Iliju Strelju i na Karađorđev cilj prodora ka jugu. Etnolog i književnik Vladeta Kolarević oživeo nam je narodno pamćenje o ovim događajima. Dejan Ilić, majstor borilačkih veština govori o načinu borbe naših ustanika, koji su bili sposobni da pobeđuju u odnosu snaga 3:1, i kako se koristio jatagan, danas manje poznato oružje, a nekad simbol slobode.
Srbije žalosno ponovno porobljenje 1813. godine : zašto i kako?
Krajem 1813. godine, svega dva-tri meseca po slomu Karađorđevog rata, jedan čovek je seo da napiše šta se i kako se desilo. Čovek se trudi da što vernije prenese događaje i koristi dijalog kao formu pisanja, dijalog majke Srbije i sina Srbina. Sama poslovica na početku knjige, „Zaklela se zemlja raju da se sve tajne znaju” dovoljno govori.
Sin, očigledno vrlo upućen u sve događaje, objašnjava kako se sve srušilo, a da nije bilo sklono padu. Volje za borbu nije nedostajalo. Vojske je bilo više nego ikad tokom rata, pošto je u Srbiji tada bilo više od 50.000 boraca pod oružjem, uglavnom vrlo iskusnih i vičnih vojevanju. Nije u pitanju bila ni nepripremljenost za turski napad s nekoliko strana. Svi putevi kojima je turska ordija mogla da provali u Srbiju bili su zaprečeni, podignuto je šesnaest šančeva, sva pogranična mesta su utvrđena, povezana i dobro snabdevena hranom i municijom, kako bi mogli da odole stalnim napadima, pa čak i opsadama. Oružja nije manjkalo. Bilo je i topova, pravih gvozdenih topova. Svi znamo za priče o trešnjevim, drvenim topovima na početku, ali po pisanju ovog vrlo obaveštenog učesnika, na kraju je bilo više od 100 pešadijskih i 600 ukopanih topova u šančevima. Odnos snaga razumljivo da nije bio povoljan, ali tako je bilo tokom celog rata, i Srbi su se uspešno nosili sa time. Pa šta je onda, kad je sve bilo tako?
Od prvog izdanja ove knjige prošlo je 209 godina, 15 godina prošlo je od izdanja sa prevodom na moderni srpski, a zvanična istorija ovaj najbliži istorijski izvor samim događajima, sa najboljim uvidom u dešavnja koja su dovela do njegovog sloma ignoriše.
Verovatno bi mnoge knjige morale ponovo da se pišu i mnoga „znanja“ bi se srušila pa je lakše ovako…
Pisac ovog dela je, po svemu sudeći, Miljko Radonjić, učeni srbin, poreklom iz Donjih Branetića na Rudniku, koji je sa porodicom prebegao u Srem nakon propasti Kočine krajine i tamo se školovao, a zatim je studirao u Pešti. U Srbiju dolazi 1807, bio je profesor na velikoj školi a poslednje dve godine pred slom rata, popečitelj inostranih djela (ministar spoljnih poslova).
U novom izdanju Službenog glasnika i Muzeja Rudničko Takovskog kraja prevod na moderni srpski jezik uradila je Miljenka Vitezović, a Milovan Vitezović je napisao pogovor u kome je pokušao da razjasni neke stvari. Ipak i sam Vitezović tumači proizvoljno mnoge detalje ignorišući reči samog pisca.
Ovu knjigu je digitalizovao gugl, mi smo je samo malo doterali i pošto se ne može naći u prodaji delimo elektronsku verziju da se čita:
