Иако нисмо покретачи ове петиције, сматрамо важним да је подржимо. Свесни смо да једна петиција не може сама по себи променити дубоко укорењен систем тумачења историје, нити може одмах наметнути нови приступ у академском простору. Ипак, она има једну вредност коју не треба потцењивати: показује да постоји значајан број људи који размишљају својом главом, који траже аргументе у изворима и који желе отворену расправу уместо идеолошких догми. Управо то је први корак ка свакој промени — стварање свести да постоји јавност која не прихвата механичко понављање старих шема.
Огњило се већ дуго бори за разоткривање пуне истине о нашој прошлости — не само кроз анализу извора већ и кроз живи контакт са наслеђем. Та борба одвија се на три равноправна пута: на терену, где обилазимо трагове прошлости али и боримо се за очување и памћење традиције, сакупљамо предања, топониме и трагове старе културе; у истраживачким студијама које обрађују историјске теме уз критички приступ изворима; и у издавачкој делатности која је започела Зборницима Огњила, а наставила се целином књига посвећених српској историји, језику и традицији.
Из тог разлога важно нам је да подржимо и представимо Петицију за преиспитивање садашњих тумачења историјских контраверзи српске историје. Реч је о јавном позиву научној заједници ДА СЕ ОСВЕСТИ и да отвори простор за дијалог, да се преиспитају догме старије историографије и да се у центар изучавања врате истински историјски извори — како писани, тако и материјални.
Петиција указује на низ спорних места која захтевају ново читање: од питања најстарије српске историје и теорије о сеоби Словена, преко проблема датовања писмености и улоге винчанске културе, до тумачења трагичних и идеолошки оптерећених догађаја XX века. Петиција позива на критичко поређење извора, на укључивање археологије, лингвистике и других помоћних наука, али не као науке које ће историјски наратив понављати у недоглед, него ће дати праве податке неоптерећене (нетачним) тумачењима, и позвати историјску науку да их исправно протумачи. Такође позивамо и на отварање архивске грађе која је деценијама недоступна јавности.
Ова петиција не представља крај неке расправе, већ могући почетак једног ширег процеса — процеса у којем се настоји да историја Срба буде исписана на темељу проверљивих података и слободног научног промишљања. Управо тако, уосталом, стоји и у нашој мисији: истина се не наслеђује, већ се доказује.
Зато позивамо све заинтересоване да прочитају текст петиције, размисле о наведеним аргументима и својим потписом подрже иницијативу чији је циљ један — да се историја српског народа напише одговорно, поштено и у светлу извора, а не идеолошких шема.
Петицију можете прочитати и потписати на линку испод (а ми посебно на крају дајемо цео текст петиције)
https://www.peticije.online/503490
Петиција за преиспитивање садашњих тумачења историјских контраверзи српске историје
Поштованој научној јавности и свим грађанима Србије, као и Србима у расејању, шаљемо ову Петицију. Желимо да пробудимо научне кругове и да покренемо расправу о историјским контроверзама везаним за српску историју, као и о бројним темама опште историје за које је очигледно да нису истинито протумачене. Највећи проблем је што се кроз погрешне наративе који се уче кроз образовни систем стиче погрешан утисак о самој прошлости, умањује се родољубље тако што се негативним историјским појавама даје превелик значај а мало или нимало се истиче традиција, слободарски дух и народни идентитет који је међу најстатијим у Европи.
Тражимо научни разговор о овим питањима, разговор који би био јаван и доступан целокупној српској јавности. До сада су професори са историјских катедри избегавали овакве дијалоге. Неки су писали књиге као одговор на тумачења аутохтонистички оријентисаних историчара, али никада нису директно разговарали са неистомишљеницима — било да су у питању историчари са дипломом или без ње.
Тражимо дијалог, како бисмо у миру дошли до истина из прошлости, написали најпре нову историју Срба, а затим те истине уклопили у општу историју Европе и света.
Историја се пише на основу историјских извора. Писани извори су извори првог реда. Потребно је упоредити писане историјске изворе који се тичу прошлости српског народа. Поред писаних извора постоје и материјални историјски извори, којима се бави археологија — помоћна историјска наука. Постоји и читав низ других помоћних историјских наука, али наши историчари те науке ретко узимају у разматрање.
Преношење знања преко историјских ауторитета није научни и критички метод долажења до истине. Често се дешавало да се неки историјски извор лоше преведе или погрешно протумачи из политичких, верских или личних разлога. Наша историографија има дубоке корене у комунистичкој историографији (1944–2025), као и у карађорђевићевској југословенској историографији (1903–1944), а у оба случаја историјски наративи су прилагођавани политичким потребама. Још раније у прошлости наша историја је писана на основу опште представе наметнуте кроз образовни систем Аустрије и других европских држава, где су се први наши научници образовали а та историја је одражавала политичке претензије германских народа а не историјску истину, и нажалост, још увек се види траг тог уицаја.
Васпитни моменат предавања историје у школама нарочито је важан за развој српске омладине, која ће сутра бити темељ бољег и праведнијег друштва. Морају знати ко су им преци и морају познавати своју комплетну историју. Уџбеници за основне и средње школе морају бити писани што ближе истини прошлости.
Потребно је кренути од најстарије српске историје и најпре разоткрити неистину о сеоби Словена у ВИ и ВИИ веку. То се више не може скривати. Постоји најмање девет историјских извора савременика тог периода (ВИ–ВИИ век) који нису видели ни забележили сеобу Словена. То су: Прокопије из Цезареје, Фредегар Схоластик, Теодор Синкел, Теофилакт Симоката, солунски митрополит Јован (Чуда Светог Димитрија), Јордан, Агатије, Јован Малала и Менандар.
Теорија о сеоби Словена написана је практично само на основу једној историјског извора који то није у правом смислу речи – списа Константина Порфирогенита, обајвљеног први пут 1611. године од стране холандских језуита из верских и политичких разлога. Унутрашња и спољашња анализа тог текста показује да је у питању фалсификат: уочено је да на препису има једанаест различитих рукописа и да се реченице поклапају са текстом архиепископа Салцбурга „О покрштавању Бавараца и Карантанаца“ из 870. године. Поред тога, чак и д аје дело аутентично, оно не представља историјски извор, јер је настало три века након догађаја које наводно описју а не може се потврдити његов садржај на основу било ког другог историјског извора.
Следеће што треба размотрити је примање хришћанства и писменост код Срба. Званична историографија пише да смо писмени постали у ИX веку, и да смо у том истом веку примили хришћанство. Тако пише у уџбеницима. Ми смо уверени да српски народ није последњи у Европи примио хришћанство, нити је последњи постао писмен. Уосталом наше хронике и предања говоре сасвим другачије и неоправдано су занемарене.
Ако су европски научници већ признали постојање винчанског писма, онда треба тражити континуитет његовог развоја управо на просторима где су живели, и где и данас живе Срби. Тим питањима већ се баве и наши и страни истраживачи. Бугарски лингвиста Павле Серафимов је, упоређујући стара писма, уочио велику сличност винчанског писма са линеарним А (минојска цивилизација) и линеарним Б (микенска цивилизација). Први који је систематизовао винчанско писмо био је наш научник Радивоје Пешић. Немачки лингвиста Харалд Харман потврдио је постојање винчанског писма, као и амерички научник др Шон Милтон Вин, који је докторирао управо на винчанском писму.
У нашим уџбеницима винчанска цивилизација и даље се води као „праисторија“. Али у праисторији није било писма (а ни метала).
Када је реч о новијој историографији, тражимо потпуно ново тумачење XX века, у којем су Срби прошли кроз велика страдања у свим ратовима. Дужни смо прецима да се тим темама приступи озбиљно — нарочито питањима аутократских идеологија у Европи, свету и код нас. Да ли је могуће да нам и данас комунисти пишу историју? После свих српских жртава, немају право да више пишу о прошлости српског народа. Исто важи и за југословенске тумаче прошлости са југоносталгичним текстовима.
Тражимо да се архиви ОЗНЕ и УДБЕ одмах отворе.
Ова Петиција је тек почетак у формирању нове, праведније и истинитије српске историографије. Године 2006. нестала је последња југословенска државна форма, али то, изгледа, нису разумели ни наши научни радници, ни државне структуре свих режима до данас. Градићемо нову Србију на новим основама — на новој историји, у новој држави.
Отаџбина зове!
