Piše: Milorad Stojić
arheolog
Tekst i slike preuzeti su, uz saglasnost autora, sa njegovog fejsbuk profila
Kao i svake prethodne godine, i 1979. krenuo sam krajem marta meseca u obilazak terena. Te godine bio sam posebno motivisan za ovaj posao, jer sam po prvi put dobio poziv da učestvujem na međunarodnom naučnom simposijumu iz arheologije (o gvozdenom dobu). U Zavičajnom muzeju u Jagodini, gde sam tada radio, nalazilo se nešto arheološke građe iz gvozdenog doba (XIII-I vek pre n.e) ali je to bilo nedovoljno da se napiše prilog za skup na koji su pozvani vodeći evropski stručnjaci. Sa nestrpljenjem čekao sam da se vreme prolepša da bih mogao da krenem na teren ne bi li eventualno pronašo nešto što će biti dostojno simposijuma.
Lokalitet Grad u Laništu, u blizini Jagodine je višeslojno gradinsko naselje iz gvozdenog doba, površine oko 2 ha. Nalazi se na platou jednog jezičastog ogranka Crnog Vrha, na južnom kraju Bagrdanske klisure. Naselje dominira čitavim Jagodinskim poljem. Istraživanja su pokazala da je gradina imala odbrambeni sistem na ulaznom delu, koji su sačinjavali odbrambeni rov i dva bedema. Posle požara i razaranja, delimično je obnovljen fortifikacioni sistem. Debljina kulturnog sloja je 0.4 – 3 m.
(Iz knjige Gvozdeno doba u basenu Velike Morave – Milorad Stojić, Beograd/Svetozarevo 1986)
Tog 30. marta dovezao sam se autobusom do sela Ribnik (desetak km od Jagodine). Dan je bio vedar, nedavna kiša i dugotrajna košava očistili su vazduh od prašine i dima tako da se nadaleko videlo. Dok sam se peo kroz jedan šumarak pogled mi je u trenutku kliznuo preko prijatne, glatke zelene kore jednog stabla cera, probio se kroz njegovu šumeću krošnju i na trenutak je utonuo u nebo, koje je retko bilo tako tamnoplavo kao tog dana. Ta slika beskonačne visine i lepote plavetnog neba kao da je nagovestila da će ovaj izlazak ispuniti moja očekivanja. Ubrzao sam korak, što je bio veliki napor za čoveka koji po prvi put nakon duge zime, provedene mahom u zatvorenom, kreće na duže pešačenje. Ubrzo sam stigao do puta koji je usečen u blage padine brežuljaka. Levo ili desno? Nisam želeo da propustim prijatnost da mi najjače sunce te godine ne greje u lice; krenuo sam nadesno. Visoka obala duž leve strane puta, koju je sunce obasjavalo, izgledala je kao da je već dobro zagrejana i prosto je mamila da se čovek na nju nasloni. Na oprez, da je ipak samo početak proleća, upućivao je zaleđeni put po kome sam hodao. Oštre ivice izbočina zaleđenog blata na putu pokazivale su da je još prošle noći ovde bilo veoma hladno. Hodajući, neprekidno sam gledao u ovaj bareljef na putu. Svako je u njemu mogao da vidi ono što poželi: piramide u Gizi, hramove Maja, antički Rim, zemlju iza devet gora i devet mora, šumadijske predele… Tog dana, ja sam, međutim, želeo da vidim samo jedno – arheološko nalazište iz gvozdenog doba. Put je posle jednog zavijutka izlazio na vrh brežuljka, gde se razdvajao u tri pravca; jedan je lutao između ogromnih vinograda, drugi je usmeravao pogled ka kupi Crnog vrha, treći se prepustio talasu brežuljka koji ga je nosio sve do Bagrdanskih vrata, na Velikoj Moravi. Ponovo nedoumica: levo, pravo, desno?
Možda bi bilo najzanimljivije poći levo, u lavirint novih vinogradskih zasada koji su se nadvili nad male, stare, napuštene vinograde, gde se još može naći starinska otela, pravi hamburg, po neka šeptelija pa čak i vinogradska koliba okićena zastrašujućim goveđim lobanjama. U pravcu Crnog vrha nisam želeo da krenem jer sam tamo, ali drugim putem, već prolazio. Sa ovog mesta video se u celoj dužini onaj put koji je vodio prema Bagrdanskim vratima. Nije bilo ničega što bi davalo mogućnost da se na tom pravcu nalazi neko naselje iz praistorije, jer je teren nerazuđen, humus skoro da ne postoji, na površinu probija laporac i šljunak, vegetacija je izuzetno siromašna, nalazi se na udaru severca i košave, u blizini nema ni izvora – nepodesan je za život. Jedino na samom kraju ovog niza brežuljaka, tamo gde završava put, video se veći ovalni plato zasejan pšenicom, opasan strmim padinama. Vredi li hodati 5-6 km da bi se proverilo da li nečega tamo ima, a zatim se vratiti istim putem? Ni danas ne znam zbog čega, ali u sred ove nedoumice, nesvesno sam načinio prvi (ispostavilo se i pravi) korak na putu prema Bagrdanskim vratima.
Kroz sat vremena našao sam se na ulazu na zelenu (zbog pšenice) zaravan na onom brežuljku koji sam video iz daljine. Iznenadio sam se kada sam video da se upravo tu na samom ulazu uzdiže jedno neprirodno uzvišenje od 2-3 m i širine preko 20 metara; oni koji su ovde obrađivali zemlju morali su u njemu delimično da useku put kako bi mogli da prođu sa svojim plugovima i kolima. Prvo što sam zapazio kada sam se popeo na ovo uzvišenje bio je jedan nasip na 20-30 metara prema unutrašnjosti platoa. Popeo se na taj nasip da bih video šta se još nalazi na platou. Na moje čuđenje (s obzirom da je još bilo hladno ), na najvišoj tački ovog nasipa ugledao sam sklupčanu šarku. Pošto pripadam ljudima koji smatraju da zmije nisu štetočine, nisam hteo da uznemirim ovu živu spiralu već sam produžio dalje.
Čim sam se spustio sa nasipa naišao sam na površini zemlje na nebrojane ulomke posuda od pečene zemlje i to baš iz gvozdenog doba koju odlikuje ukras u vidu nizova zmijolikih spirala (!). Počeo sam grozničavo da skupljam svu keramiku, ali sam ubrzo shvatio da nje ima toliko da mogu da biram samo najlepše primerke. Odlučio sam da odem do suprotnog kraja platoa da se uverim da li je svuda situacija ista. Na hiljade ulomaka ležalo je svuda. Kada sam došao do kraja zaravni seo sam da doručkujem. Bio sam veoma uzbuđen. Lice mi je gorelo a u ušima se osećao pritisak, kao u svim trenucima kada se iznenada dogodi nešto izuzetno značajno. Povremeno se javljala čak i neverica da li sve ovo java. Koliko znam, svaki arheolog je bar jadnom sanjao kako pronalazi predmete a oni sve lepši jedan od drugog. Pomislio sam da li i ja sanjam i čak sam dolazio u iskušenje da sebe uštinem, da proverim da li je ovo zaista java. Polako sam gustirao svoj doručak: taze hleb, stari kajmak, sir iz paprike, domaću slaninu, sveže čvarke, barena jaja, sočan crni luk – i na tenane uživao u jedinstvenom pogledu – kao na dlanu videlo se celo jagodinsko polje; u močvari, u podnožju ovog nalazišta, oslonile su se jedna na drugu ostarele vrbe, po obodu polja stražare visoke topole, tek uzorana crnica izviruje iz okvira visokih međa. U podnožju brežuljka vijuga asfaltni put, a pokraj njega blistaju tračnice pruge koje nemilosrdno, u pravoj liniji, presecaju zaseoke i neprirodno seku livade, njive pa čak i okućnice. U dnu polja je Svetozarevo (danas Jagodina), levo od nje je Gilje, ogranak Juhora koji razdvaja jagodinsko od paraćinskog polja. Na drugoj strani doline su brežuljci koji se nadmeću sa krečnjačkim visovima u svom pozađu ko će da bdi nad Moravom. A ovi visovi prekriveni snegom blešte na suncu – ne mare za kalendar. Malo povučen u pozadinu, kao pravi gospodar, stoji jedinstveni Rtanj, sa čijeg se oštrog vrha u naročito vedre dane, poput ovog 30.marta, kako pričaju veoma ozbiljni ljudi, može videti čak i Crno more. Nakon doručka i razgledanja okoline bio sam mnogo opušteniji nego pre dvadesetak minuta.
Kada sam ustao, na znam zbog čega, osetio sam potrebu da što pre ponovo vidim ono biće prekriveno krljuštima. Nisam se obazirao gde gazim, ispod nogu pucala mi je keramika, ona keramika za kojom sam mesecima žudeo. Kada sam stigao na mesto gde sam ugledao gmizavca zatekao sam samo manji krug suve polegle trave. Okolo nije bilo ni najmanjeg znaka da je šarka nekud odvijugala. Pomislio sam da se u tom krugu nalazi otvor kroz koji je zmija otišla u svoje toplo podzemno skrovište. Jednom granom oprezno sam podigao poleglu travu, ali nisam primetio ni najmanju rupu u zemlji. Upitao sam se da nisam možda prevideo, da nisam od malog kruga polegle trave pomislio da je zmijsko klupko, u prvom lepom prolećnom danu, koji je mnoštvom utisaka obasuo sva moja dugom zimom uspavana čula. U svesti mi je još bila jasna slika maločas viđene sklupčane šarke. Pomalo ljut na sebe što iz jedne ulazim u drugu nedoumicu stavio sam nogu na onaj krug. Bilo mi je čudno da se taj krug poklapa sa plitkim ulegnućem. Nekoliko narednih sati proveo sam u sakupljanju keramike, a zatim sam se najkraćim putem spustio u najbliže selo da sačekam autobus i vratim se u Jagodinu.
Zanimljivo je da, iako sam veoma često dolazio u Lanište, sve negde do sredine maja meseca nisam video ni jednu zmiju, što mi je još više produbilo nevericu da li sam onog dana zaista video šarku.
„Ovo je kraj tvoje karijere. Neću se više usuditi da tražim novac za iskopavanja. Šta će na sve ovo reći moji profesori, kolege, roditelji, sestra, prijatelji, žena?“ Doneo sam odluku da prekinem iskopavanja i kad sam rešio da ustanem i da je saopštim u glavi mi je sinula neverovatna predstava. Kao da sam pred sobom imao maketu naselja – utvrđenja na ovom brežuljku u Laništu: video sam svaki stub u njegovoj konstrukciji, svaki bedem, svaku kuću. U tom trenutku ni malo nisam sumnjao da li je ta slika tačna ili nije. Sjurio sam se među radnike i svakome od njih dao sam uputstva šta da radi. Silno su se čudili odakle ovakva promena, danima sam usporavao njihov rad, odugovlačio sa davanjem zadataka. Ti divni ljudi starog kova: Gvozden, Miroslav, Đura, Tika, Živko, Draga, Dobrivoje, Žopa, Milivoje, Mirča, Blagoje, Miodrag-Zec, Žića, Draško, Isić (nekima radnicima sam nažalost zaboravio imena) shvatili su da moraju da nadoknade onih nekoliko dana nerada. Već za tih nekoliko sati, koliko je preostalo do kraja radnog vremena, oni su uradili više nego svih proteklih dana zajedno. Sutradan smo nastavili u istom tempu i već u podne naišli smo na osnovu objekta koji se nalazi odmah do prirodnog ulaza na gradinu, na ono što je kod arhitekture za arheologe najvažnije.
Ubrzo su se ukazala i ležišta stubova, raspoređena onako kako sam ih video u svojoj viziji. Mislim da smo tada postigli i rekord u brzini i preciznosti arheoloških iskopavanja jednog velikog arhitektonskog objekta. Zahvaljujući sticaju okolnosti (objekti na ulazu u naselje stradali su u požaru) zemljani bedem na spoljnoj, lučnoj strani objekta u trenutku požara srušio se na svoju drvenu konstrukciju, koja se pod velikog težinom tog tereta otisnula u osnovi objekta; na taj način u negativu savršeno su očuvani njen izgled i dimenzije. Od drvene konstrukcije ostao je sloj pepela i nešto ugljenisanog drveta. Da ne bi nešto oštetili, taj pepeo smo pažljivo uklanjali četkama i metlama; jedna za drugom izranjali su otisci: stubova, podupirača, greda, drvenih elemenata šetne staze koja se nalazila na vrhu bedema, ležišta stubova. Ti otisci su bili toliko jasni da smo odmah prepoznali i drvo koje je ovde isključivo korišćeno za gradnju – cer. Impresioniran onim što pred sobom vidi, jedan od radnika, Miroslav Andrejić, uzbuđenim i zadihanim glasom izgovorio je: „vidi, bre, šefe, ničeg nema a sve se vidi“. Zaista, svi mi, koji smo se u tom trenutku zatekli na iskopavanju, mislili smo isto kao Andrejić; bez teškoća, na osnovu tih otisaka drvene konstrukcije u zemlji, mogli smo lako da rekonstruišemo prvobitni izgled ovog objekta. Pred nama se zaista nalazio idealan plan jednog odbrambenog objekta na ulazu u utvrđenje u razmeri 1:1!
Impresioniran onim što pred sobom vidi, jedan od radnika, Miroslav Andrejić, uzbuđenim i zadihanim glasom izgovorio je: „vidi, bre, šefe, ničeg nema a sve se vidi“. Zaista, svi mi, koji smo se u tom trenutku zatekli na iskopavanju, mislili smo isto kao Andrejić; bez teškoća, na osnovu tih otisaka drvene konstrukcije u zemlji, mogli smo lako da rekonstruišemo prvobitni izgled ovog objekta. Pred nama se zaista nalazio idealan plan jednog odbrambenog objekta na ulazu u utvrđenje u razmeri 1:1!
Negde oko dva sata istog dana stigao je dr Medović. Sa izrazom velikog zadovoljstva na licu Medović je pažljivo posmatrao delove ovog objekta: polukružnu osnovu, dimenzija 25 x 10 m, na kojoj se nalaze ležišta (dubine oko 1m) stubova i podupirača postavljenih paralelno sa spoljnom, lučnom ivicom osnove. Na lučnoj ivici osnove vidi se jedan ispust („zub“) koji je sprečavao da se zemlja iz bedema osipa. Na površini objekta još uvek je stajalo bogato ukrašeno posuđe, kalupi za livenje bronzanih predmeta, žrvnjevi, a u jednom delu i velika gomila oblutaka veličine pesnice – municija za praćku, nesumnjivo glavno oružje branilaca utvrđenja u Laništu. Ipak Medović se, kao i svi ostali, najviše oduševio otiscima drvene konstrucije na osnovu kojih je moguće lako rekonstruisati prvobitni izgled ovog objekta na ulazu u utvrđenje. I kao što je naš radnik Miroslav Andrejić pre nekoliko sati izrazio opšti stav svih prisutnih onom prelepom rečenicom, tako je sada i gospodin Medović izgovorio nešto smo svi sa zadovoljstvom prihvatili: „Mile, ovo ovde izgleda kao negativ filma koji svedoči o jednom izuzetno dramatičnom trenutku; ti imaš, u stvari, jednostavan zadatak – samo da izradiš slike sa tog negativa“; zatim je dodao: „ovo je jugoslovenska Pompeja“, aludirajući na to kako su vatra i pepeo jedne vulkanske katastrofe ostavili najživlje svedočanstvo o rimskoj civilizaciji. Onu svoju viziju nikome nisam pominjao.
Smatrao sam da neće biti više problema u nastavku iskopavanja jer smo stekli dobro iskustvo, uostalom, ona slika sa bedema mi je još bila veoma živa u sećanju.
Sredinom novembra (13.) 1980. godine izašao sam sa Gvozdenom Jovanovićem, vlasnikom parcele, da se dogovorimo o naknadi za useve koje ćemo uništiti prilikom iskopavanja onog nasipa dužine 50 m, naredne godine. Popeli smo se na ivicu nasipa pokraj koje vodi ulaz na Gvozdenovu njivu, i tu smo odmah videli ogromnu šarku kako se jedva kreće. Gvozden nije imao stav prema zmijama kao ja; zgrabio je jedan oblutak da je ubije, ali sam ga zamolio da to ne čini. Dobri čika Gvozden me poslušao, šarka je nastavila svoje tromo kretanje prema sredini nasipa.
Već u aprilu 1981. godine započeli smo iskopavanja na nasipu, i to na onom delu gde smo prošle jeseni videli šarku. Bio sam iznenađen kada se slika koju smo dobili iskopavanjima na tom delu nasipa nije poklapala sa onom slikom iz moje vizije; umesto osnove u obliku kružnog odsečka od peskovite zemlje načičkane elementima drvene konstrukcije koja je podupirala bedem na vrhu nasipa naišli smo samo na površinu prekrivenu oblucima. Pomislio sam: „tako mi i treba kada u svašta verujem“. Moje vaspitanje u materijalističkom duhu dobilo je punu satisfakciju.
Prilično uznemiren rezultatima iskopavanja 1981. godine rešio sam da u narednoj, 1982. godini započnem istraživanja na suprotnom kraju nasipa. Taj nastavak iskopavanja očekivao sam sa velikom zebnjom, da li će me ona vratiti u stanje pre moje vizije? Radili smo veoma oprezno. U jednom trenutku radnik Đura Andrejić je povikao: „Mišo (tako su me radnici najčešće zvali), ovo je isto kao tamo“ pokazujući u pravcu već istraženog objekta na ulazu u naselje. Zaista Đura je naišao na sloj pepela i ugljenisanog drveta. Proširili smo površinu i uskoro smo se uverili da se nalazimo na osnovi objekta sličnoj onoj iz objekta na ulazu. Preostali deo iskopavanja bilo je samo pitanje vremena. Tek kada smo okončali ispitivanja celog objekta utvrdili smo da je i površina sa oblucima na koju smo naišli 1981. godine činila deo njegovog temelja i da je zemlja koja je stajala preko tih oblutaka skinuta prilikom usecanja puta za njivu. Čim sam to shvatio pomislio sam da je zmija želela da kopamo tamo gde se ona bila usmerila a ne tamo gde smo je zatekli, ali sam tu mogućnost kao neverovatnu odmah odbacio.
Poslednjeg dana iskopavanja na nasipu ostalo je da naš tehnički crtač Mirjana Veselinović snimi profil (vertikalni presek kroz ceo objekat) koji se nalazio po sredini ovog odbrambenog objekta, a zatim da ispitamo sam profil. Time bi istraživanja odbrambenih objekata na ulazu bila završena. Nije bilo ni najmanjeg predznaka da će se uskoro dogoditi nešto dramatično. U jednom trenutku video sam našeg radnika Dobrivoja Golubovića kako u zamahuje ašovom u pravcu profila nakon čega je usledio krik naše crtačice. U nekoliko koraka pritrčao sam i zatekao Dobrivoja kako ubija veliku šarku. Zapitao sam se zbog čega on to čini kada sam u više navrata pred svim radnicima pričao da zmija nije štetočina i da je ne bi trebalo ubijati; smatrao sam da su oni taj stav prihvatili. Odgovor je odmah usledio. Dobrivoje Golubović je bio izvanredan radnik, niko kao on nije znao da sredi vertikalne preseke („sreže profil“ kako je govorio). Nije želeo da se stavi bilo kakva primedba na njegov rad pa je zbog toga krišom pratio reakciju naše crtačice da li ona bez teškoća snima taj presek koji je on obradio. „Ugledao sam prvo kako se nešto malo pomalja iz onog duvara a zatim sam shvatio da je to zmija koja je krenula na našu Miru. Znao sam da ako viknem da će se Mira zbuniti i zmija će je ujesti. Imao sam samo toliko vremena da pritrčim i da je u vazduhu udarim. Da to nisam učinio Mira bi bila mrtva“ zaključio je svoje kazivanje taj pedantni i veoma savesni radnik. Bio sam zgrožen prizorom: zmija je udarala okolo obezglavljenim telom a njena krv škropila je ostatke ovog odbrambenog objekta na ulazu u utvrđenje. Udaljio sam se od tog mesta zbog mučnine u stomaku. Kao pre nekoliko godina, u dosta rezigniranom stanju seo sam na kraj profila i zagnjurio sam glavu ruke. Nije se, međutim, pojavila bilo kakva slika. Prvi je do mene došao čika-Gvozden i rekao: „za mojih 80 godina života nisam video šarku dužine metar, merili smo je piketom; samo je možda ona zmija koju smo ja i ti videli pre nekoliko godina na ovom nasipu bila iste dužine“
Posle nekoliko trenutaka započeli smo rušenje profila. Kada smo došli do dna profila, odnosno do osnove objekta, tačno ispod mesta gde sam malo pre sedeo, ugledao sam ugljenisane ostatke i ležište jednog moćnog drvenog stuba. Tu je bilo i gnezdo naše zmije. Ispostavilo se do su tu nalazio najveći stub na celom utvrđenju i, što je veoma interesantno, on nije imao građevinsku ulogu, budući da se nije uklapao u raspored sa ostalim stubovima. U narednih nekoliko dana, koliko smo radili na tehničkom i foto snimanju objekta, nisam se odvajao od ostataka onog stuba. Ubrzo smo shvatili da je projektant utvrđenja iz VIII veka pre n. e. u Laništu, iscrtavao osnove fortifikacionih objekata na ulazu u naselje – rov i onaj objekat koji smo prvo istražili – sa mesta gde je postavljen taj stub. Ispostavilo se, takođe, da se stub nalazi tačno na sredini, na 25 m od krajeva nasipa; rastojanje od ovog stuba do spoljne ivice rova na ulazu u naselje iznosi 50 m, a od najisturenijeg dela manjeg odbrambenog objekta na ulazu u naselje, čije su dimenzije 25 x 10 m, do stuba ima 25 m! Ustanovili smo da se baš na ležištu stuba presecaju kardinalne strane sveta i, u ovom slučaju, ose ovog naselja, ose u pravcu sever – jug sa osom istok zapad!
Kada smo došli do dna profila, odnosno do osnove objekta, tačno ispod mesta gde sam malo pre sedeo, ugledao sam ugljenisane ostatke i ležište jednog moćnog drvenog stuba. Tu je bilo i gnezdo naše zmije. Ispostavilo se do su tu nalazio najveći stub na celom utvrđenju i, što je veoma interesantno, on nije imao građevinsku ulogu, budući da se nije uklapao u raspored sa ostalim stubovima.
U naredne dve godine okončali smo istraživanja na naseobinskom delu lokaliteta. Ispostavilo se da ovo naselje na uzvisici reprezentuje jednu posebnu vrstu zemljanih utvrđenja koja odlikuju Pomoravlje, srpsko Podunavlje i još neke oblasti u VIII i VII veka pre n. e. Pošto smo raspolagali ključem kako izgleda jedno utvrđeno naselje iz pomenutog perioda lako smo pronašli i ostala istovremena utvrđenja. Posebno zanimljiva slika dobijena je u takozvanom srednjem Pomoravlju (jagodinska, paraćinska i levačka kotlina) gde je pronađeno šesdesetak utvrđenja i naselja na uzvisicama (gradina). Duž rečnih dolina koje vode u srednje Pomoravlje raspoređene su osmatračnice, po niskim ograncima planina koje oivičavaju regiju podignute su brojne gradine koje nadgledaju izlaze svih puteva, a svaki prilaz u unutrašnjost planine Juhor, gde se nalazilo glavno naselje u regiji, štitile su gradine podigute po obodu ove planine. Interesantno je da se ova regija (srednje Pomoravlje) ima oblik kruga prečnika preko 50 km čiji se centar nalazi na toj gradini u središtu Juhora! Svakako da su pored odbrambenih i društvenih razloga na ovakav raspored uticali i određeni verski razlozi. Na ovo posebno upućuje činjenica da su pojedina utvrđenja podignuta na nepogodnoj lokaciji iako se u neposrednoj blizini nalazi pogodnije mesto (u viskom stepenu prirodno zaštićena, ne nalazu se na pravcu severca i košave, poseduje izvor vode i slično), samo da bi se idealno uklapala u određeni veoma pravilni raspored naselja u regiji.
Nebrojano sam puta razmišljao o svemu što je vezano za pronalaženje i iskopavanja utvrđenja u Laništu. Bez obzira što sam kasnije pronašao i veća i očuvanija utvrđenja iz gvozdenog doba (Ostrikovac, Veliki vetren) gradina u Laništu ostala je moja najveća arheološka ljubav, ne samo što su ispitivanja tog utvrđenja dala ključ za pronalaženje ostalih istovremenih utvrđenja i obilje prekrasnog arheološkog materijala već i zbog okolnosti koje su pratili ta istraživanja.
Sve što sam napisao u ovom tekstu istina je. Neko će reći da je moje iznenadno viđenje detaljnog plana utvrđenja tipičan slučaj prelaska kvantiteta u kvalitet, odnosno da je moja preokupiranost problemom izgleda ovog naselja i naročito odbrambenih objekata na njegovom ulazu rezultiralo stvaranje pomenute slike u mojoj svesti, a da sam ja nesvesno sve podatke do kojih sam došao u pravom trenutku sklopio u određenu sliku. To nije tačno jer niti je o izgledu takvih objekata postojalo nešto u literaturi niti je neki arheolog o tome nešto znao.
Pomišljao sam da sam možda tu sliku – maketu utvrđenja u Laništu video u onom ledenom bareljefu na putu prilikom otkrića ovog lokaliteta, ali sam tu ideju brzo i potpuno odbacio. Jedno vreme mi se učinilo da se i na gradini u Laništu nalazilo nešto poput grčkog Paladiona – drvenog kipa božanstva koji naselje čini večnim i neosvojivim. Takvi antički gradovi kao što su Troja, Atina, Sparta, Arg, Rim razmetali su se zaštitom koju im pruža njihov Paladion. Jedan od najvećih zapleta u trojanskom ratu je onaj kada su Diomed i Odisej ukrali Paladion i tako Troju ostavili bez glavne zaštite. Mnogi grčki gradovi i Rim na vrhuncu moći hvalili su se da poseduju upravo taj, trojanski Paladion. Po rimskom predanju Eneja je iz zapaljene Troje spasio Paladion i doneo ga u Lacij. U hramu boginje Veste on je čuvan kao najveća rimska svetinja. Naravno teško mi je bilo samom sebi objasniti kakav je to Paladion koji bi nekom strancu odao plan utvrđenja koji čuva. Razmišljao sam i u drugom pravcu ne spašava li on na najbolji način svoje utvrđenje ako omogući arheolozima da njegove poslednje ostatke na najbolji način ispitaju i predstave ga javnosti? Naravno da sam odbacio i ovu mogućnost, u to ne bih mogao da uverim sebe a kamo li nekog drugog.
Posebno mi se dopala ideja da sam zahvaljujući zmiji otkrio mesto sa kojeg je arhitekta iscrtavao osnove odbrambenih objekata služeći se pri tome najverovatnije konopcem dužine 50 m, a za neke potrebe polovinom njegove dužine. Pitao sam se zbog čega je mesto sa kojeg je arhitekta kreirao tlocrt utvrđenja obeleženo moćnim drvenim stubom, što je opet provociralo ideju o laništanskom Paladionu. Na kraju sam shvatio da taj najveći stub u Laništu, postavljen na najvišoj tački koju utvrđenja, zapravo kosmička osa – axis mundi – preko koje je ovo idealno proporcionalisano naselje povezano sa savršenim kosmičkim svetom. Samo je ono delo ljudskih ruku imalo mogućnosti da postane deo univerzuma ako je i samo savršeno, savršeno proporcionalisano i orijentisano svojim glavnim podužnim i poprečnim osama prema kardinalnim stranama sveta. Nesumnjivo i sav onaj neverovatni broj prekrasnih vaza i drugih predmeta koji su nađeni u temeljima fortifikacionih objekata potiče od kultnih radnji sračunatih da se utvrđenje stavi pod zaštitu natprirodnih sila. Ponovo se u meni pobunio osvedočeni vaspitanik materijalističkog kova, kakve sve to veze ima sa mojom vizijom, a vizije je ipak bilo. Dakle, ponovo materijalistički predah. Zamislio sam prostor budućeg utvrđenja i sebe u ulozi arhitekte.
Samozadovoljno sam zaključio: pa i ja bih postupio kao arhitekta pre 28 vekova; ništa nije čudno da prva odbrambena prepreka na jednom ovakvoj lokaciji bude rov iza kojeg se, po potrebi, ređaju ostali fortifikacioni objekti, baš kao u Laništu. Hvala bogu, nije čudno da se jedan odbrambeni kompleks na ulazu isprojektuje i izgradi po jedinstvenom principu, uz poštovanje proporcija, modula i u savršenom skladu. Nije čudno što je osnovna jedinica 25 m; upravo toliko je širina ulaza, na toj razdaljini je jedino efikasno oružje branilaca (praćka). Sve je, dakle, na svom mestu. Oko toga ne bi trebalo da ima više nedoumica. I taman kada pomislim da je pitanje moje vizije definitivno rešeno na racionalan, materijalistički i ubedljiv način, počnu da iskaču slike i potisnuti utisci: kakao da na onoj ogromnoj zatalasanoj površi baš poželim da vidim upravo lokaciju u Laništu, koja ne samo da je bila najdalja već u startu nije mnogo obećavala, zatim da se na tom putu otmem izazovu da izbegnem zamor i neizvesnost i krenem prema nekom drugom odredištu, da u martu mesecu naiđem na zmiju na izuzetno upečatljivom mestu, a da ne pominjem njena pojavljivanja u kritičnim trenucima arheoloških iskopavanja, ili pak činjenice da se njeno leglo nalazilo u ležištu onog ogromnog stuba koji je mogao da ima samo simboličku ulogu.
Zaboravih da kažem da ime nešto čudno i u njenoj dužini, koja se poklapa sa međusobnim rastojanjima stubova postavljenih u istom redu u fortifikacionim objektima. Smrt zmije je izuzetno upečatljiva: sve do tada kao da nas je usmeravala u istraživanjima, a kada su ta istraživanja bila potpuno završena, kada smo mi preuzeli sliku naselja koju je do tada ona jedino poznavala – kao da je želela da baš u trenutku kada je ispitan i poslednji milimetar utvrđenja – napusti građevinu u kojoj je do tada živela i koju je štitila. Za ovo, molim vas, ne bi trebalo da saznaju moji učitelji. Kako za ostale da naslovim ovaj zapis? Zmija, nemušti jezik, Paladion, axis mundi, dijalektika…
