Prikaz knjige
Piše Aleksandar Mitić
istoričar
Početkom septembra 2023. godine izašla je iz štampe knjiga grčkog pisca iz sredine 15 veka Laonika Halkokondila pod nazivom Dokazi istorije u izdanju izdavačke kuće PROMETEJ iz Novog Sada (www.prometej.rs). Zapravo radi se o onim delovima Halkokondilove knjige, gde je on pisao o Srbima. Podnaslov knjige kao da sve govori „O Srbima kao Tribalima (Ilirima), najdrevnijem i autohtonom narodu, Kosovskoj bici i Milošu (Obiliću) kao najvećem junaku za koga se ikada čulo“. Halkokondilov tekst su preveli i knjigu priredili dr. Darko Krstić i dr. Aleksandar Stojanović. Ovo je prvi prevod na srpskom jeziku. Treba reći da je iz sadržaja dela knjige koji se odnosi na Srbe jasno i zašto on nije preveden do sada. Očigledno je to namerno, jer kada se Halkokondilovo svedočenje sagleda objektivno, nemoguće je prihvatiti zvanični istorijski narativ o doseljavanju Srba na Balkan u 7. veku kao jedinu istorijsku istinu. I da nema drugih dokaza, da se oslonimo samo na pisane izvore, moralo bi se pojaviti barem zrno sumnje, i neki kritički osvrt na zvanični stav. I tu dolazimo do problema na koji često ukazujem, a to je, da naša istoriografija uopšte nije kritička. Ona je samo kritička kada treba osporiti neki mit, narodno predanje, bilo kakav podatak koji govori suprotno zvaničnom narativu, ali svaka logika prestaje kada je nešto u skladu sa narativom, pa se ne postavljaju ni najosnovnija pitanja.
1. O priređivačima Halkokondilovog dela i njihovoj analizi
Na početku da kažemo nekoliko reči o priređivačima Halkokondilovog dela. Dr Darko Kostić i dr. Aleksandar Stojanović po obrazovanju su teolozi, tj. bogoslovi, a Kostić je i istoričar. Obojica su jedno vreme bili na školovanju u Grčkoj, i odlični su poznavaoci grčkog jezika. Više radova su pisali na grčkom i prevodili sa grčkog na srpski i obrnuto. Ovo sam namerno istakao kako neko ne bi po običaju zamerao da tobože priređivači nisu kompetentni za posao koji su obavili. Dakle kao odličnim poznavaocima grčkog jezika, poznavacima pravoslavne dogmatike i istorijske metodologije autori su itekako kompetentni za posao koji su odradili.
Pročitavši pažljivo celu knjigu, bez preterivanja mogu reći da njihov rad može da posluži kao primer, kako treba da se pristupi prevođenju i priređivanju dela jednog stranog autora, kao i kako se pravilno radi kritička analiza jednog dela. Takođe priređivači su u fusnotama ukazivali na delove Halkokondilovog spisa koji su ranije bili pogrešno prevođeni kod inostranih priređivača njegovog dela, što svakako govori da su ozbiljno i savesno uradili posao, a u kritičkoj analizi Halhohondilovog teksta pokazali i neke primere pogrešnih prevoda grčkih tekstova od strane naših vizantologa.
Najvažniji od primera je onaj na koji smo Aleksandar Šargić i ja dali u našoj knjizi Nije bilo seobe Srba na Balkan, a to je pogrešan prevod citata Jovana Malale, romejskog istoričara iz 6. veka koji u svom delu govori o ustanku Srba u Trakiji. Reč ustanak je namerno krivotvorena (priređivači koriste baš ovu reč) u provalu tj. upad, što potpuno menja smisao Malaline rečenice. Kao što svi znaju, ustanak može da digne samo stanovništvo koje tu već živi tj. starosedeoci, dok oni koji upadaju-provaljuju to ne mogu biti. Priređivači navode i druge primere, a većina njih je prevedena samo u malim odlomcima u sklopu zbornika Vizantijskih izvora za istoriju naroda Jugoslavije. Možda je najgori primer našeg akademika Božidara Ferjančića koji navodi Halkokondila kao dokaz svoje teze da su Albanci potomci Ilira, iako to nigde ne piše, već suprotno, Halkokondil izričito kaže da Albani nisu Iliri i navodi mnoge dokaze koji govore o tome da su Tribali i Iliri zapravo Srbi i da greše svi oni koji smatraju suprotno.
To ukazuje da su naši vizantolozi svesno krivotvorili prevode grčkih tekstova koji su pisali o nama, a takođe i da postoji potreba ponovne provere svih prevoda sa grčkog jezika, ali i potreba da se prevedu svi oni pisci koji su pisali o nama. Naime i ovde prevod Halkokondilovih Dokaza istorije može poslužiti kao primer, kako je najbolje to uraditi. Na jednoj strani knjige nalazi se tekst na grčkom, dok je na drugom savremeni srpski prevod.
Ova priča nas vodi i do Olge Luković Pjanović, koja je zapravo prva široj javnosti približila Halkokondilove teze, čak je i njegov citat iskoristila kao naslov svoje knjige Srbi narod najstariji. Ipak ona nije prevela širi deo teksta i njeno oslanjanje na latinski prevod je korišteno za osporavanje te teze tokom mnogih godina. Na sreću sada kada imamo jedan pravi prevod možemo videti da je teza u potpunosti tačna, jer kako ćemo videti kasnije Halkokondil zaista smatra baš Srbe tj kako ih naziva Tribale za najstariji i najveći narod u vaseljeni.
Portret Halkokondila nepoznatog autora iz 19. veka
Pogledajte prikaz ove knjige u našoj emisiji na jutjubu
2. O Halkokondilu i njegovom delu
Na početku knjige priređivači su dali do sada najsveobuhvatniju biografiju samog Laonika Halkokondila, zatim tekst Dokaza istorije, koji se odnosi na Srbe i na kraju u drugom delu knjige je kritička analiza Halkokondilovog teksta. Sam Halkokondil kako se smatra rođen je oko 1430. godine u Atini u plemićkoj porodici kao Nikolaos, dok je ime Laonik kako se misli uzeo kasnije pod uticajem svog učitelja Georgiosa Gemiste Plitona. Halkokondil je umro oko 1470 godine. Ovo je bitna informacija, koja će nam pozlužiti kasnije u dokazivanju nekih Halkokondilovih stavova o događajima iz srpske istorije.
Halkokondilov učitelj Georgije Gemista Pliton bio je čuveni filozof, jedan od prvih neohelenista, jedan od retkih koji je poput Halkokondila gledao na Srbe u pozitivnom svetlu, za razliku od većine romejskih autora iz predhodnih perioda, koji su o nama pisali uglavnom negativno. Pliton je poznat po tome što je napisao govor koji je održao na sahrani romejske carice Jelene, majke poslednja dva romejska cara, inače ćerke srpskog velikaša Konstantina Dejanovića. Pliton tom prilikom Srbe naziva Tračanima i izričito tvrdi da su Grci od Tračana primili Eleuzijske misterije, tj. verovanje u besmrtnost duše, kao i poznavanje muza. Dakle za Plitona su Srbi (tj. Tračani) u njegovo vreme potomci onih Tračana koji su Grcima predali znanja o besmrtnosti duše i o muzama. Za razliku od Plitona, Halhokondil Srbe naziva imenom Tribali, kao i većina romejskih pisaca pre njega, ali za njih koristi i pojam Iliri.
Halkokondil je zvoje delo završio kako se smatra 1464 godine. Prvi prepis njegovog dela urađen je 1470 godine, dakle samo par godina nakon završetka originala. Praktično možemo reći da je sačuvan u originalu. Takođe sačuvano je 29 prepisa Halhohondilovog dela, što samo po sebi svedoči o popularnosti i značaju njegovog dela, dok je kao što smo istakli u našoj knjizi Nije bilo seobe Srba na Balkan, sačuvano samo dva prepisa Pseudo-Porfirogenitvog spisa tzv. Kodeks Parizinus i Kodeks Vatikanus. I jedan i drugi su više stotina godina udaljeni od navodnog originala. Prosudite sami kome je više verovati, jednom obrazovanom humanisti čiji je spis maltene sačuvan u originalu i koji je u saglasju sa svemu što je do tada napisano o nama ili jednom bezimenom spisu koji je isplivao šest i po veka nakon navodnog originala, za koji niko pre štampe nije čuo za njega i koji se pripisuje romejskom caru Konstantinu VII Porfirogenitu, čoveku koji je do svoje 35 godine života imao namesništvo, što svakako samo po sebi govori o njegovom intelektu.
3. Najvažniji podaci o Tribalima-Srbima u Halkokondilovom delu
Treba reći da je Halkokondil u svom opisu Srba svoga vremena, pokušao da reši pitanje njihovog porekla, sveobuhvatnije nego bilo ko pre njega. Kroz delo on se tom pitanju vraćao više puta, što svedoči da ga je ta misao dosta opsedala. Takođe njegovi podaci iz srpske istorije koju je beležio kao savremenik događaja ili koje je čuo od savremenika su od izuzetnog značaja. Naime on opisuje detaljno srpsku istoriju od vremena kralja Milutina, pa do vremena pada srpske Despotovine, i srpske kraljevine u Bosni. Veoma značajni podaci koje daje su za prisustvo Srba na Peloponezu u njegovo vreme, o Maričkoj i Kosovskoj bici. Po nama ovo su najvažniji delovi Halkokondilovog spisa koje se tiču nas, pa ćemo posebnu pažnju obratiti njima. Da krenemo redom.
Što se tiče porekla Tribala-Ilira tj. Srba Halkokondil u knjizi iznosi dve pretpostavke. To radi kao što smo rekli na više mesta. Jedna od njih je da su Tribali-Iliri sa Balkana otišli preko Dunava u Poljsku i Sarmatiju (Rusiju), a druga je da su sa tih prostora došli na Balkan. Iz pisanja Halkokondila vidi se da i on nije sam siguran kada govori o tome, koja je teorija verovatnija, ali se iz konteksta vidi da on naginje onoj teoriji da su se Tribali-Iliri širili sa Balkana u pravcu Severa i Istoka, a ne obrnuto. Evo šta kaže povodom toga na stranama 45-49:
„Posle ovoga, Amurat jahaše s vojskom na Misijce i Tribale. A ovaj narod je najstariji i najveći od svih naroda po vaseljeni, koji ili otcepivši se od dela Ilira naseli svu zemlju, ili, kao neki što tvrde, su došli sa one strane Istrosa od poslednjih krajeva Evrope, dakle od Hrvatske i teritorije Prusa, koja je do Severnog ledenog okeana, i od Sarmatije, sada takozvane Rusije, sve do zemlje koja je zbog hladnoće nenaseljiva, i odatle ustremivši se i prešavši Istros stigli su do zemlje na Jonskom moru i po njoj se baš dosta proširili do Veneta, i osvojivši je naselili se u njoj. Ili bolje treba reći baš suprotno: da su se odavde sa zemlje uz Jonsko more ustremili i prešavši Istros dospeli do one strane vaseljene, iako ovo što je rečeno ne bi moglo da se dokaže od nas baš sigurno. Ali, toliko zapravo znam da, iako se ovi narodi očito razlikuju po imenima, nikako se pak ne razlikuju među sobom po običajima, a očigledno je da se služe istim jezikom i govorom još i sada. Kako su se širili po Evropi, naselili su se po mnogim mestima, drugde svakako i u nekim krajevima Peloponeza – lakonijskom kraju, na planini Tajget i na naseljenom Tanaronu. Ovom rodu svakako pripada i nastanjeni narod koji je dospeo iz Dakije preko Pinda u Tesaliju. A i jedni i drugi nazivaju se Vlasima i ako nemam baš nešto detaljno da izložim kako bih rekao ko je od njih prvi stigao.“
Još na jednom mestu Halkokondil potvrđuje zapravo pravac Tribalske-Ilirske seobe sa Balkana, pa severno od Dunava. Evo tog dela na stranama 167-169:
„I tada, sledećeg leta krenu car u pohod na Ilire i na cara Ilira. A ovaj narod Ilira je star i živi na obalama Jonskog mora, i po mnogim zemljama se spominje kako je slavan. A oni se sada nazivaju Bosanci. Međutim, Dalmati i Mizijci zajedno sa Tribalima i čak Sarmatima zajedno sa njima Ilirima govore isti jezik i to u svemu sličan, tako da im nije teško da se sporazumeju jedni sa drugima. Dosta je verovatnije smatrati da si oni krenuli sa obale Jonskog mora, bivajući narod koji je mnogo i na mnogim mestima bivao slavan, i da su Trakiju potčinili sebi i da su prešli Istros naselili se u zemlji Sarmata, nego kao što neki smatraju, da su gonjeni od Skita prešli na teritoriju sa ove strane Istrosa i da su na taj način pokorivši Trakiju, stigli do obala jonskog zaliva i tu se naselili.“
Kako vidimo iz citata Halkokondil za Tribale kaže da su najveći i najstariji narod. Dakle Tribali su najstariji, a Iliri, koji su jedan rod sa Tribalima su veoma stari. Iz citata vidimo da je Hrvatska neka oblast na severu blizu Poljske, dok u celoj Halkokondilovoj knjizi Hrvatske na Balkanu nema, a ni Hrvati se ne obrađuju posebno kao narod. Što se tiče brojnosti, očigledno je da su Tribali u ovom kontekstu ime koje je Halkokondil preneo na ceo etnos za koji kaže da govore ilirskim jezikom, a to su pored Tribala (Srba), Ilira (opet Srba, pre svega onih u Bosni), još i Mizijci (Bugari), Sarmati (Rusi), Poljaci, Česi… Za sve ove narode on izričito kaže da govore isti jezik i da imaju iste običaje, dakle da su jedan rod. Takođe i za Vlahe preko Dunava, tj. one u Dakiji i za Vlahe u Tesaliji Halhohondil kaže da su jedan rod sa Tribalima-Ilirima, što je takođe bitna činjenica, jer se radi o 15 veku.
Gotovo iste podatke nalazimo i kod njegovog učitelja Georija Gemiste Plitona koji kaže da se Tračani protežu od Jonskog mora pa do severnog okeana i da svi imaju iste običaje i jezik. Uporedimo li ovakve stavove sa recimo stavom Herodota koji o Tračanima takođe piše isto, ili stav arapskog pisca Ibrahima Ibn Jakubija koji tvrdi da se zemlja Sakaliba tj. Srba prostire od Istočnog Mediterana do Severnog okeana, stvari će nam biti dosta jasnije, a i videćemo jedan kontinuitet znanja i očigledno slaganje srednjovekovnih pisaca sa onim antičkim.
Svedočanstvo Halkokondila o poreklu našeg naroda sa Balkana, i njegovim postepenim širenju severno od Dunava na prostoru centralne i istočne Evrope, potpuno se slaže sa najstariji hronikama Rusa, Poljaka i Čeha, dakle severnih Slovena, gde se navodi da su oni na njihove sadašnje prostore došli iz Podunavlja i Balkana. Halkokondilovo izvesno dvoumljenje povodom toga, možemo pripisati razvoju istorijske nauke tog doba, koja je zapravo bila u povoju, i čiji su predstavnici od kojih je jedan i Halkokondil pokušali da daju više teorija povodom jednog pitanja, i da se kroz delo priklone jednoj teoriji. U ovom slučaju Halkokondil je kao što smo već istakli bio pristalica širenja Tribala sa ovog prostora severno od Dunava, dok je recimo jedan drugi humanistički autor koji je živeo jedan vek nakon njega, Faust Vrančić, rodom iz Šibenika takođe davao dve teorije, ali je smatrao da je druga pretežnija s obrazloženjem da su severni Sloveni, brojniji od južnih, pa je njemu logičnije da su južni došli sa severa, a ne obrnuto. Međutim i kod Vrančića i kod Halkokondila mogućnost da su Srbi došli sa severa, podrazumeva da su došli u neko mnogo davno vreme, a ne npr. u 7 vek kako to stoji u Pseudo-Porfirogenitovom spisu, jer da potsetimo za taj spis ne znaju ni jedan ni drugi. Ovde zapravo vidimo da je narativ o našem starosedelaštvu počeo da se menja već od 15 veka, zapravo da se javljaju i drugi glasovi, da se u 16 veku, kada naše države više nema, i kada su jedine slovenske države tada u evropi Poljska i Rusija, inače u to vreme obe po prilično jake i moćne, narativ o doseljavanju na Balkan polako dobija svoje pristalice. Može biti zbog toga što je autore bunilo velika rasprostranjenost i masa Slovena, a očigledno i iz političkih razloga, jer su u Poljsku i Rusiju bile uprte oči porobljenih Slovena. Konačno sa štampanjem Pseudo-Porfirogenitovog spisa 1611 godine, kada je do tada taj bezimeni spis zapravo prvi put i dobio naziv O upravljanju carstvom koji mu je osmislio priređivač jezuita Johanes Meurs, narativ o doseljavanju Srba na Balkan dobija i svog „svedoka“, i ako jedinog, za mnoge očigledno dovoljnog da zanemare argumente na stotine drugih autora koji tvrde suprotno.
Srbi na Peloponezu u Halkokondilovo vreme
Zanimljiv detalj u Halkokondilovom spisu je svakako onaj o prisustvu našeg naroda na Peloponezu u njegovo vreme. Iz njega jasno proističe da Tribali čine većinu na Peloponezu u vreme Halkokondila u oblastima Lakonija, na planini Tajget i na najjužnijem delu Peloponeza, tzv. Tanaronu. Ono što je važno je to da Halkokondil tvrdi da oni na tom prostoru žive od davnina. Po nama ovo je takođe veoma bitna činjenica, jer je naša zvanična nauka na stanovištu da su Srbi na Peloponezu već od 9 veka počeli da se helenizuju, da bi do 10-11 po njima taj proces bio završen. U poslednje vreme ovakav besmislen stav zastupao je istoričar Tibor Živković, koji je na žalost utemeljivač brojnih zabluda u našoj nauci, a čije se pretpostavke, po pravilu skoro sve bez osnova, bez ikakve kritike uzimaju kao gotove činjenice, što u stvari svedoči da je naša zvanična nauka daleko od kritične. Da su ovakvi stavovi besmisleni, govori i činjenica da su Srbi preživeli 6 vekovnu rimsku okupaciju, zatim 5 vekovnu tursku, i nisu bili asimilovani, a po našim istoričarima su helenizovani, za manje od dva veka. Očigledno da ljubav prema „Vizantiji“ nema granice. Protiv njihove pretpostavke, kao što vidimo svedoči nam Halkokondil u 15. veku, ali pre njega i zapadni pisci, hroničari krstaških država na tlu Grčke od 13. do 15. veka, koji svedoče da su krstaši nakon što su ušli na Peloponez ratovali sa Slovenima punih 20 godina. Dakle ne sa Grcima, već Slovenima. Naravno ovakvi podaci našim istoričarima ne znače ništa.
Halkokondil o Maričkoj i Kosovskoj bici
Treća veoma bitna stvar u Halkokondilovom spisu odnosi se na Maričku i Kosovsku bitku. Halkokondil navodi da je Maričkoj bici predhodila jedna bitka, takođe u blizini reke Marice, gde su Srbi, porazili Turke. Nakon toga kralj Vukašin i despot Uglješa su ponovo sakupili vojsku kako bi zauzeli Jedrene, tadašnju prestonicu Turaka i konačno proterali Turke iz Evrope. Srpska vojska se ulogorila u blizini Černomena i kako su turskog sultana obavestile uhode, Srbi su bili toliko bezbrižni da nisu postavili čak ni straže. Ako je priča o prvoj bici tačna, a nemamo razloga da sumnjamo, jer je Halkokondil navodi da je od Grka saznao za taj događaj, onda se tu zapravo možda i krije velika pogibija Srba na Černomenu. Naime nakon prve pobede, možda su bili sigurni da se Turci nemaju sveže snage da im se ponovo suprotstave. Takva nepažnja, kao što znamo skupo je koštala srpsku vojsku i srpsku državu i preokrenula točak sreće na tursku stranu.
Još značajniji podatak Halkokondil daje za Kosovsku bitku. Naime on kaže da su na strani Turaka učestvovali svi turski vazali, a to su srpski despot Konstantin Dejanović, Bogdan koji je vladao na području Rodopa, mizijski tj. bugarski car, romejski car Manojlo i karamanlijski emir Hajredin. Kao što vidimo kralja Marka ne pominje, što znači da on nije bio na strani Turaka u kosovskoj bici. Da je Konstantin Dejanović bio prisutan na Kosovu na Vidovdan 1389 godine, svedoči jedna njegova povelja izdana u Prištini samo par dana nakon bitke. Međutim za nas je od izuetnog značaja podatak Halkokondila o učestvovanju grčke-romejske vojske na strani Turaka. A evo i zašto. Naime Halkokondil opisujući ubicu sultana Murata koga on zove Miloin, i naziva najvećim junakom svih vremena za koji je svet ikada čuo, daje dve verzije iste priče: tursku, u koju nema poverenja, i grčku, kojoj poklanja svoje poverenje. Dakle kao i po pitanju porekla Tribala, Srba, Halhohondil i za ubistvo Murata daje dva scenarija, i pažnju poklanja grčkom, po nama sa punim pravom. Da vidimo šta o tome kaže na stranama 55-57:
„Kada vojevaše na njega Amurat, sin Orhanov, zateče ga ulogorenog na takozvanom Kosovu polju, koje pripada prištinskoj oblasti. A kada ovaj dođe, za rat postrojavaše vojsku, imajući sa sobom oba sina Peazita i Jagupa. A odavde, kako dakle Turci kažu, Amurat borivši se i usmerivši svu snagu da one oko Eleazara, goneći pak da spopadne nekog čoveka Tribala, i kada je sišao s konja, vrativši se k njemu peške, bio je proboden kopljem u grudi. I tako je ubijen car Amurat.
A Jelini ne kažu da je umro pošto se borio i napadao, usmeren na protivnike, nego dok je on još stajao u stroju, govore, najhrabriji čovek je poželeo, samovoljno, da izvrši najjunačkiji podvig od svih koji su se ikada dogodili. A tom čoveku je ime Miloin. Kažu, dakako, da je ovaj Miloin zatražio, a što nameravaše i vladar Eleazar da se učini, da se naoružan uputi sa konjem ka Amuratovom vojnom logoru, kao prebeglica od protivnika. A Amurat kažu nadajući se da je čovek prebegao sam od sebe, naredio je da se povuku i dozvole mu da, pošto dođe, kaže šta bi hteo. A kada je došao blizu careve Porte, gde je car čekao, postavivši se borbeno podigao je koplje, napao je jurišajući jurišem svakako najjunačkijem od svih za koje mi znamo, ubivši tog cara Amurata, i sam istovremeno ginući hajhrabrije. Jelini, dakle, govore da se tako zbilo, a Turci se pravdaju da je goneći protinike nakon pobede poginuo od čoveka Tribala.“
Zbog čega je ovaj citat Halkokondila važan. Pa iz razloga što dokazuje da je junak Miloin (Miloš Obilić) zaista postojao i da nije nikakva izmišljena ličnost, kao što na žalost mnogi danas to tvrde. Priređivači dela su dobro primetili da je od bitke na Kosovu, pa do Halkokondilovog detinjstva, kada je realno on mogao da čuje za taj događaj proteklo oko 50-tak godina, a do pisanja njegove knjige oko 60-70, što bi bilo manje nego od završetka drugog svetskog rata i našeg vremena. Ne verovati u postojanje Miloša Obilića bilo bi isto ne verovati u ljude koji su bili učesnici drugog svetskog rata, za koje imamo još žive svedoke, isto kao što ih je i sam Halkokondil imao opisujući Tribalskog junaka Miloina, ubicu sultana Murata.
Kosovski boj, autor Hajduk Gorski
https://www.instagram.com/hajduk_gorski/
Miloš Obilić, Jefta Popović 1831, bojenje M.H.
4. Najvažniji zaključci Halkokondila o Tribalima-Srbima
Da ukratko pobrojimo neke od zaključaka koji slede iz prevoda Halkokondilovog dela
1. Tribali-Srbi su najstariji i najveći narod u vaseljeni. Iliri (zapadni Srbi), Mizi (Bugari), Sarmati (Rusi), Poljaci i Česi su proistekli od njih, imaju iste običaje i isti jezik.
2. Halkokondil daje dve teorije o poreklu Tribala-Ilira, odnosno njihovoj prapostojbini, kao objektivni i pošteni istraživač. Međutim kao što smo videli on se priklanja onoj po kojoj su Tribali-Iliri sa Balkana otišli u zemlje preko Dunava.
3. Vlasi preko Dunava u Dakiji, kao i oni u Grčkoj u Tesaliji, su isti rod sa Tribalima-Ilirima, tj. Srbima. To znači da u 15 veku oni nisu još uvek romanizovani već prostor od Jadrana do krajnjeg severa Rusije predstavlja jedinstven etnički, jezički i duhovni prostor.
4. U Halkokondilovo vreme još uvek je značajno srpsko prisustvo na Peloponezu, što je upravo naša nauka osporavala, tvrdeći da su već od 10-11 veka asimilovani, dok Halkokondil kao savremenik kaže da oni u drugoj polovini 15 veka čine većinu i to na najjužnijem delu poluostrva (Tajget, Lakonija, Tanaron) i da su tamo od davnina.
5. Kosovski zavet nije mit, Miloš Obilić je istorijska ličnost i čak su ga Romeji koji su kao vazali učestvovali na strani Turaka u Kosovskoj bici smatrali za najvećeg junaka ikada. Povezano sa tim Halkokondil svedoči da je turska verzija Muratove pogibije neuverljiva i daje romejsku verziju koja je u mnogo većem skladu sa našim predanjem.
Pored ovih nekoliko najznačajnijih činjenica koje smo naveli u prikazu iz dela Laonika Halkokondila, u knjizi ćete naći i druge korisne podatke, pa je zdušno preporučujemo za čitanje.
Gde se može nabaviti knjiga
Knjigu Dokazi istorije možete nabaviti na sajtu izdavača Prometej iz Novog Sada.
https://www.prometej.rs/prodavnica/istorija/laonik-halkokondil-dokazi-istorije/
