Piše: Aleksandar Mitić
istoričar
Manastir Konstamonit poznat je i po drugom nazivu nazivu Kastamonit.
Ovo je peti tekst iz serijala o Srbskim manastirima na Svetoj Gori. Prethodne tekstove potražite na našem blogu.
Manastir se prvi put pominje pod imenom Kostamonit u Hrisovulji cara Jovana V Paleologa iz 1351. godine. U samom manastiru se sačuvala tradicija prema kojoj je srpska carica Jelena kupila manastir Neakitu i priložila ga monasima Kostamonita. Po Dušanu Koraću ova tradicija je verovatno tačna, a na osnovu dokumenata sačuvanih u manastirskom arhivu srpska carica je to učinila najverovatnije između oktobra 1362. i juna 1363. godine (Korać, 1992: 126). Srpska carica Jelena, Dušanova udovica takođe je poklonila manastiru dragocenu ikonu Bogorodice Odigitrije.
Manastir Konstamonit (Kastamonit) crtež Vasilija Grigorijeviča Barskog iz 1744. godine
Početkom četrnaestog stoleća manastir je posle jednog požara obnovila plemkinja Ana Filantropina. Požari koji su usledili doneli su kaluđerima nove nevolje. Tako se među ktitore ove obitelji upisao 1430-31. godine i srpski veliki čelnik Radič Postupović. Radič Postupović je bio veliki čelnik za vreme kneza Lazara, despota Stefana Lazarevića i despota Đurđa Vukovića (Brankovića). Radič se hrisovuljom iz 1430-31. obavezao da manastiru Kostamonit daruje 20 litara srebra godišnje za života. Po njegovoj smrti hramu je imalo pripasti sedam njegovih sela. Darovao je manastiru takođe i polovinu prihoda od svojih rudarskih jama na Rudniku i od topionice u Kamenici (Stojanović, 1890: 33). Njegova ktitorska povelja se i danas čuva u manastirskoj arhivi. Postupovićev poklon potvrdio je 1433. godine despot Đurađ Branković, priloživši i sam određenu sumu novca (Lascaris, 1935: 184).
Radič Postupović je bio ktitor i manastira Sv. Pavla kao i manastira Vatopeda. Najveću pažnju Radič je ipak posvećivao manastiru Kostamonitu. Kako se vidi iz povelje izdate 22. maja 1433, obnovio je ovaj hram, koji je, po njegovim rečima, bio razrušen i zapušten. To mu je dalo za pravo da propiše i manastirski tipik. Tim povodom posavetovao se sa ariljskim mitropolitom Markom, njegovim rođakom. Propisavši opštežiće u manastiru, čelnik je predvideo i mogućnost da sam dođe na Svetu Goru. U tom slučaju on je lično imao biti starešina svog manastira. Predviđao je i mogućnost da se tu jednog dana zakaluđere i njegovi bratanci i sestrići (Stojanović, 1890: 34-36).
Svoju nameru da se povuče u manastir Kostamonit on je i ostvario između 1435, kada se poslednji put sreće na položaju čelnika, a pre 1439. godine. Tada već više nije bila živa ni njegova supruga Ana. Zamonašiviši se uzeo je ime Roman, a uz njega je bio i nekadašnji ariljski mitropolit Marko (Živojinović, 2005: 391-392).
Veliki čelnik Radič Postupovič na ktitorskoj fresci u manastiru Vraćevšnica
Do kada je manastir Kostamonit ostao pod upravom Srba, ne može se tačno odrediti. Ono što možemo sa sigurnošću da tvrdimo je to da je i posle smrti Radiča Postupovića i njegovog rođaka mitropolita Marka, on i dalje bio u srpskim rukama. Zanimljivo je da je iguman Kostamonita januara 1449. bio izvesni Vasilije, koji se srpski potpisao na jednom dokumentu (Oikonomides, 1978: 33). To znači da je i on poticao iz srpske sredine. Uzimajući u obzir odredbe iz Radičevih povelja Kostamonitu, koje su predviđale da on ili mitropolit Marko budu igumani dok su živi, reklo bi se da su oni pre 1449. godine preminuli. Sačuvan je jedan turski dokument iz 1459. koji govori o sudskom sporu u kome je monah „Misail sin Radiča“ svedočio u korist manastira Kostamonita (Živojinović, 2005: 394). Do kada je tačno manastir Kostamonit bio pod upravom Srba, nemožemo znati, mada bi jedan trag iz sredine 17. veka najverovatnije dao odgovor na to pitanje.
Naime u to vreme, tačnije na Vidovdan 1661. godine u Rusiju dolazi arhimandrit Kostamonita tzv. Teofan Srbin koji tom prilikom donosi kopiju čuvene ikone Bogorodice Trojeručice i daruje je 16. oktobra Novojerusalimskom manastiru na reci Iskri u blizini Moskve, zadužbini ruskog patrijarha Nikona (Petković, 1997: 137-138). Patrijarh Nikon je između ostalog bio čuven po tome što je sproveo crkvene reforme, koje su dovele do raskola u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi i dovele do dugih borbi između tzv. Nikonovaca i Staroveraca, koji su se u kasnijim vekovima svodili na progon ovih poslednjih. U takvom okruženju i takvoj opasnoj situaciji postradao je i sam arhimandrit Kostomonita Teofan koji je u junu 1663. godine zbog posete patrijarhu Nikonu (koji je bio u kućnom pritvoru), bez careve dozvole bio uhapšen i sproveden u zatočeništvo u Kirilo-Belozerski manastir pod optužbom za špijunažu, gde je proveo tri godine u prevodilačkom i književnom radu, napisavši Kazivanja o svetogorskim manastirima. Krajem 1665. godine uspeva da pobegne spustivši se niz manastirske zidine. (Trifunović, 2006: 286-287).
Manastir Konstamonit, crtež Edvarda Lira, 1856.
Nakon zatočenja arhimandrita Teofana u Rusiji, vremenom u Kostomonitu počinju da prevovladavaju monasi grčkog porekla, pa i manastir nedugo potom prelazi pod grčku upravu. Ako znamo da je manastir 1430 hrisovuljom velikog Čelnika Radiča Postupoviča postao definitivno srpski, a da njegova uprava prelazi u grčke ruke nedugo po zatočenju arhimandrita Teofana u Rusiji možemo sa sigurnošću reći da je on ostao u srpskim rukama približno 240 godina.
U ovom manastiru očuvano je i nekoliko srpskih povelja, od toga dve Radiča Postupovića. Jednom određuje manastiru pomoć od 20 litara srebra godišnje, posle požara od 1424; drugom je posle svoje smrti zaveštao bratstvu za izdržavanje sedam sela. On je propisao i tipik koga će se kaluđeri držati, koji se i danas čuva u arhivi. Dve darovnice su sa potpisom despota Đurđa Brankovića, jednom se potvrđuje Radičevo pravo svojine nad zaveštanim selima (Avramović, 1848: 162-163).
Izvori i literatura
Avramović, 1848: Dimitrije Avramović – Sveta Gora sa strane vere, hudožestva i povesnice; Beograd, 1848.
Živojinović, 2005: M. Živojinović, Le grand čelnik Radič: Κλητόριον in memory of Nikos Oikonomides; Athens/Thessaloniki, 2005.
Korać, 1992: Dušan Korać – Sveta Gora pod srpskom vlašću (1345—1371); BIGZ, Beograd, 1992.
Lascaris, 1935: Mihajlo Lascaris – Actes serbes de Vatopedi; 1935.
Oikonomides, 1978: Nikos Oikonomides – Actes de Kastamonitou, 7; Paris 1978.
Petković, 1997: Sreten Petković – O kultu svetogorskih čudotvornih ikona u Rusiji: Druga kazivanja o Svetoj Gori; Prosveta, Beograd, 1997.
Stojanović, 1890: Ljubomir Stojanović – Stari srpski hrisovulji, akti, biografije, letopisi, tipici, pomenici, zapisi i dr; Spomenik Srpske Kraljevske Akademije 3, Beograd 1890.
Trifunović, 2006: Đorđe Trifunović – Sa svetogorskih izvora: JP Službeni list SPC; Beograd, 2006.
