Пише: Александар Митић
историчар
Манастир Констамонит познат је и по другом називу називу Кастамонит.
Ово је пети текст из серијала о Србским манастирима на Светој Гори. Претходне текстове потражите на нашем блогу.
Манастир сe први пут помиње под именом Костамонит у Хрисовуљи цара Јована V Палеолога из 1351. године. У самом манастиру се сачувала традиција према којој је српска царица Јелена купила манастир Неакиту и приложила га монасима Костамонита. По Душану Кораћу ова традиција је вероватно тачна, а на основу докумената сачуваних у манастирском архиву српска царица је то учинила највероватније између октобра 1362. и јуна 1363. године (Кораћ, 1992: 126). Српска царица Јелена, Душанова удовица такође је поклонила манастиру драгоцену икону Богородице Одигитрије.
Манастир Констамонит (Кастамонит) цртеж Василија Григоријевича Барског из 1744. године
Почетком четрнаестог столећа манастир је после једног пожара обновила племкиња Ана Филантропина. Пожари који су уследили донели су калуђерима нове невоље. Тако се међу ктиторе ове обитељи уписао 1430-31. године и српски велики челник Радич Поступовић. Радич Поступовић је био велики челник за време кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Вуковића (Бранковића). Радич се хрисовуљом из 1430-31. обавезао да манастиру Костамонит дарује 20 литара сребра годишње за живота. По његовој смрти храму је имало припасти седам његових села. Даровао је манастиру такође и половину прихода од својих рударских јама на Руднику и од топионице у Каменици (Стојановић, 1890: 33). Његова ктиторска повеља се и данас чува у манастирској архиви. Поступовићев поклон потврдио је 1433. године деспот Ђурађ Бранковић, приложивши и сам одређену суму новца (Lascaris, 1935: 184).
Радич Поступовић је био ктитор и манастира Св. Павла као и манастира Ватопеда. Највећу пажњу Радич је ипак посвећивао манастиру Костамониту. Како се види из повеље издате 22. маја 1433, обновио је овај храм, који је, по његовим речима, био разрушен и запуштен. То му је дало за право да пропише и манастирски типик. Тим поводом посаветовао се са ариљским митрополитом Марком, његовим рођаком. Прописавши општежиће у манастиру, челник је предвидео и могућност да сам дође на Свету Гору. У том случају он је лично имао бити старешина свог манастира. Предвиђао је и могућност да се ту једног дана закалуђере и његови братанци и сестрићи (Стојановић, 1890: 34-36).
Своју намеру да се повуче у манастир Костамонит он је и остварио између 1435, када се последњи пут среће на положају челника, а пре 1439. године. Тада већ више није била жива ни његова супруга Ана. Замонашивиши се узео је име Роман, а уз њега је био и некадашњи ариљски митрополит Марко (Živojinović, 2005: 391-392).
Велики челник Радич Поступович на ктиторској фресци у манастиру Враћевшница
До када је манастир Костамонит остао под управом Срба, не може се тачно одредити. Оно што можемо са сигурношћу да тврдимо је то да је и после смрти Радича Поступовића и његовог рођака митрополита Марка, он и даље био у српским рукама. Занимљиво је да је игуман Костамонита јануара 1449. био извесни Василије, који се српски потписао на једном документу (Oikonomides, 1978: 33). То значи да је и он потицао из српске средине. Узимајући у обзир одредбе из Радичевих повеља Костамониту, које су предвиђале да он или митрополит Марко буду игумани док су живи, рекло би се да су они пре 1449. године преминули. Сачуван је један турски документ из 1459. који говори о судском спору у коме је монах „Мисаил син Радича“ сведочио у корист манастира Костамонита (Živojinović, 2005: 394). До када је тачно манастир Костамонит био под управом Срба, неможемо знати, мада би један траг из средине 17. века највероватније дао одговор на то питање.
Наиме у то време, тачније на Видовдан 1661. године у Русију долази архимандрит Костамонита тзв. Теофан Србин који том приликом доноси копију чувене иконе Богородице Тројеручице и дарује је 16. октобра Новојерусалимском манастиру на реци Искри у близини Москве, задужбини руског патријарха Никона (Петковић, 1997: 137-138). Патријарх Никон је између осталог био чувен по томе што је спровео црквене реформе, које су довеле до раскола у Руској Православној Цркви и довеле до дугих борби између тзв. Никоноваца и Старовераца, који су се у каснијим вековима сводили на прогон ових последњих. У таквом окружењу и таквој опасној ситуацији пострадао је и сам архимандрит Костомонита Теофан који је у јуну 1663. године због посете патријарху Никону (који је био у кућном притвору), без цареве дозволе био ухапшен и спроведен у заточеништво у Кирило-Белозерски манастир под оптужбом за шпијунажу, где је провео три године у преводилачком и књижевном раду, написавши Казивања о светогорским манастирима. Крајем 1665. године успева да побегне спустивши се низ манастирске зидине. (Трифуновић, 2006: 286-287).
Манастир Констамонит, цртеж Едварда Лира, 1856.
Након заточења архимандрита Теофана у Русији, временом у Костомониту почињу да превовладавају монаси грчког порекла, па и манастир недуго потом прелази под грчку управу. Ако знамо да је манастир 1430 хрисовуљом великог Челника Радича Поступовича постао дефинитивно српски, а да његова управа прелази у грчке руке недуго по заточењу архимандрита Теофана у Русији можемо са сигурношћу рећи да је он остао у српским рукама приближно 240 година.
У овом манастиру очувано је и неколико српских повеља, од тога две Радича Поступовића. Једном одређује манастиру помоћ од 20 литара сребра годишње, после пожара од 1424; другом је после своје смрти завештао братству за издржавање седам села. Он је прописао и типик кога ће се калуђери држати, који се и данас чува у архиви. Две даровнице су са потписом деспота Ђурђа Бранковића, једном се потврђује Радичево право својине над завештаним селима (Аврамовић, 1848: 162-163).
Извори и литература
Аврамовић, 1848: Димитрије Аврамовић – Света Гора са стране вере, художества и повеснице; Београд, 1848.
Živojinović, 2005: М. Živojinović, Le grand čelnik Radič: Κλητόριον in memory of Nikos Oikonomides; Athens/Thessaloniki, 2005.
Кораћ, 1992: Душан Кораћ – Света Гора под српском влашћу (1345—1371); БИГЗ, Београд, 1992.
Lascaris, 1935: Mihajlo Lascaris – Actes serbes de Vatopedi; 1935.
Oikonomides, 1978: Nikos Oikonomides – Actes de Kastamonitou, 7; Paris 1978.
Петковић, 1997: Сретен Петковић – О култу светогорских чудотворних икона у Русији: Друга казивања о Светој Гори; Просвета, Београд, 1997.
Стојановић, 1890: Љубомир Стојановић – Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, поменици, зaписи и др; Споменик Српске Краљевске Академије 3, Београд 1890.
Трифуновић, 2006: Ђорђе Трифуновић – Са светогорских извора: ЈП Службени лист СПЦ; Београд, 2006.
