O ovoj temi pisao je veoma dobar portal COGNIARCHAE na engleskom, pozivamo vas da ih pratite:
https://cogniarchae.com/2025/08/12/serbia-home-to-europes-first-domestic-cats
Problem zvanične teorije
Da objasnimo sada gde leži problem u zvaničnom zaključivanju. Kao i obično sve počinje od pretpostavke – poljoprivreda je nastala na Bliskom istoku, tamo postoji divlja mačka i onda je automatski zaključeno da je tamo i pripitomljena. Pravih dokaza nema jer su kosti mačaka za koje se sigurno zna da su pripitomljene najstarije pronađene na Kipru, a one na bliskom istoku su čak i nešto mlađe od naših lokaliteta. Moramo opet da ukažemo da se ono što nam se predstavlja kao siguran arheološki podatak ustvari zasniva na više pretpostavki u nizu i na verovanju da je tako. Kao siguran pokazatelj da je mačka došla sa Bliskog istoka uzima se jedna pretpostavka: naime pripitomljena mačka nije ista vrsta kao i današnja Evropska divlja mačka, i tu vrstu zovu Istočna divlja mačka ili Afrička divlja mačka. Ona danas prirodno živi na Bliskom istoku i Africi ali ne postoji ništa što bi moglo sigurno da kaže da ih u prošlosti nije bilo na našim prostorima, dakle to je samo pretpostavka.
Pretpostavljeno područje rasprostranjenja dve vrste divlje mačke u prošlosti. Pitoma mačka potiče od Istočne divlje mačke, ali se ukrštala sa Evropskom divljom mačkom.
Arheološki je potvrđen samostalni razvoj poljoprivrede na više naših lokaliteta, jedan od njih je Blagotin. Sasvim je moguće da je i pripitomljavanje mačke krenulo baš odavde.
Kada uđete detaljnije u literaturu na tu temu nailazite na te izjave, pretpostavlja se da je mačka pripitomljena negde u zoni plodnog polumeseca, ili veruje se da je mačka došla, a prvim zemljoradnicima u Evropu… pretpostavlja se, veruje se… u redu neke stvari se ne znaju sigurno, ali od tih pretpostavki i verovanja napravljena je čvrsta rekonstrukcija koja već jako dugo stoji kao narativ. Možete zamisliti čak i za obradu metala se i dalje pretpostavlja i veruje da je počela na bliskom istoku iako je metal iz vinče nekoliko vekova ili čak hiljadu godina stariji ali i dalje je narativ da je i to došlo sa Bliskog istoka samo još treba da se nađe potvrda za to.
Nažalost prošlost u Srbiji na zvaničnom nivou je vrlo teško analizirati zbog tolikog broja predubeđenja koja vladaju, od izmišljenog kasnog doseljavanja, preko ogromnog broja naroda koji se ovde navodno smenjuju u neverovatno kratkim periodima bez tragova sukoba i ili pretapanja… pa je takvo proučavanje prošlosti svima koji su se osvestili postalo smešno i često odbacuju i ono što je sasvim dobro. Pitanjem domaće mačke kod nas se nisu ni bavili a i na svetskom nivou postoji taj problem predubeđenja da je sve došlo sa Bliskog istoka. Svakako da je taj region bio razvijen i da su neke stvari tu otkrivene ali zašto se on pomsatra izdvojeno, pa su navodno ti prvi zemljoradnici došli sa Bliskog istoka, a šta ako su to bili isti ljudi koji su bili u stalnoj razmeni dobara i iskustava i na Balkanu i u Maloj Aziji?
Mačke u Vinči
Jedan od značajnih dokaza za domaće mačke na našem prostoru su i najraniji njihovi prikazi. U neolitskoj vinčanskoj civilizaciji, pronađeni su posebni artefakti – poput poklopaca i posuda – koji imaju oblik mačjih glava. Postoje i drugačija tumačenja, da su u pitanju recimo sove, i moguće je da je neki broj tih poklopaca predstavljao drugu životinju, ali većina i previše podseća na mačku: izdužene trouglaste uši i izdvojena njuška utisnuti u glinu pre oko sedam hiljada godina. Ove pro-sopomorfne posude (posude sa poklopcem u obliku lica životinje) možda su predstavljale kućno božanstvo ili totem – ovo je čest način tumačenja kome pribegavaju arheolozi, a suština može biti i drugačija ako se u njima čuvala hrana mačka je simbolično i spiritualno dodatno čuvala sadržaj upravo od miševa… Slično tome, u civilizaciji koja je nastavak vinčanske tzv. Kukuteni-Tripolje čiji je centar bio na prostoru današnje Rumunije, pronađena je grnčarija sa oslikanim mačkama. Ove mačke izduženih vratova i visoko podignutih repova verovatno su slavljene kao zaštitnice žitarica od glodara.
Prosopomorfna posuda iz Vinčanskog doba (na slici replika izrada Milena Nikolić) i posuda sa iscrtanim mačkama iz Kukuteni-Tripolje kulture.
Najraniji nalaz koji sigurno govori o domaćoj mački je mačka sahranjena pre više od 9000 godina (bar je takva arheološka procena) zajedno sa čovekom. Na Kipru inače nema tragova prisustva divlje mačke pa je mačka morala doći vodenim putem sa ljudima, a da je u pitanju domaća mačka očigledno je zato što je sahranjena zajedno sa čovekom. Pored toga nađena je i ova mačja glava od kamena, veoma slična kasnijim vinčanskim poklopcima.
Rekonstrukcija sahrane čoveka i mačke sa Kipra i mačja glava od kamena.
Mačka je i suviše savršena
Napravićemo mali predah od istorije i pogledajmo samu mačku – jer ona je pravo čudo života, gotovo savršen predator u malom pakovanju. Za početak mačke su skoro jedini sisari sa vertiaklnim zenicama. Lisice imaju slične zenice ali ne toliko izdužene, kod mačke su one dovedene do savršenstva. Taj oblik omogućava izuzetnu kontrolu nad količinom svetlosti koja pada na mrežnjaču. Mačje zenice mogu da se raširee u mraku da uhvate i najmanji blesak, a danju da se skupe u tanku liniju, štiteći oko od zaslepljujuće svetlosti – što je sposobnost kojom se malo ko u životinjskom svetu može pohvaliti. Pored toga taj oblik omogućava daleko bolju procenu rastojanja i položaja objekta na koji se mačka fokusira. Slične zenice još poseduju zmije i krokodili. Ali za razliku od njih mačka može da vidi 70 sličica u sekundi za razliku od čovečjih 24, to jest običan pokret mački izgleda kao usporen film. Zatim mačka ima neverovatno brze reakcije, što joj na primer omogućava da izbegne napad zmije ili uhvati muvu u letu. Brzina reakcije mačke je čak i ispod 25 milisekundi, dok zmiji treba 50.
Zamislimo samo koliko bi opasna bila životinja veličine vuka ili lava, a obdarena tako brzim refleksima i okretnošću kao mačka! Srećom po ljude, ovaj inženjering prirode ostao je ograničen na stvorenje koje nam nije pretnja, već saveznik u borbi protiv glodara. Ali tu nije kraj, još neke neobične osobine čine mačku idealnim pratiocem čoveka. Za razliku od velikih mačaka poput lavova, koje svoje prisustvo obeležavaju urlikanjem i ne trude se da sakriju trag, domaća mačka je iznenađujuće tiha i “pristojna”.
Kada se odmara, mačka će često skupiti šape ispod sebe da zauzima što manje prostora. Takođe, mačke zakopavaju svoj izmet, prikrivajući mirisne tragove i to je ponašanje koje karakteriše isključivo domaću mačke i nekoliko divljih vrsta. Obično se smatra da mačke to rade da ne izazovu pažnju većih predatora iako to nije baš sigurno; u domaćim uslovima, ova navika znači da mačka održava kuću čistijom, kao da je “dizajnirana” da što manje smeta ukućanima. Čak i mačje predenje deluje kao neka vrsta “biološke mašine za smirenje”: frekvencije predenja (između ~25 i 150 Hz) poznato je da pospešuju zarastanje kostiju i tkiva – i kod same mačke, a i kod ljudi. Sve u svemu, domaća mačka je kao sklopljena od najboljih karakteristika – nevelika, gipka, tiha, samočisteća i nežna kada treba, a opet smrtonosna za miševe. Pored miševa mačka lovi i zmije i guštere i druge slične potencijalno opasne životinje, što je velika pomoć kada se živelo u prirodi. Dobili smo savršenog minijaturnog lovca koji nam pomaže u borbi protiv štetočina, a pritom je premalen da bi mogao da naškodi čoveku. Samo možemo da se zapitamo da li su sve ove osobine mogle da nastanu slučajno!?
Otkud reč “mačka” – trag jezika
Vrlo neobična paralela je da se reč mačka koristi upravo tamo gde je mačka počela da se širi po Evropi, Od Srbije pa do Slovačke svi govore mačka, ali i u Bugarskoj gde je uobičajena reč za mačku kotka, koristi se i maca, dok recimo Rumunski upravo otkriva suštinu, sadašnja reč za mačku je pisika, i kažu da je to po onomatopeji dozivanja pis (zanimljivo kažu da tako dozivaju mačke), ali ta reč je nastala u 19. veku. Ranije reči su mâță, i cătușă.
Bitno je da naglasimo da je sva jezička analiza u ovom tekstu (i u emisiji) samo okvirna, da bi se u nju ušlo dublje potrebno je mnogo više istraživanja. Mi pokazujemo na šta se mora obratiti pažnja a nije nikad u zvaničnim analizama, i nadamo se da će doći do istraživanja sa uvažavanjem stvarne prošlosti.
Osim reči mačka, skoro svi evropski jezici ali i šire i turski recimo takođe koriste izvedenice od reči kot: cat (engleski), Katze (nemački), gatto (italijanski), gata (grčki), kočka (poljski), koška (ruski) Zvanično tumačenje će nam i pokazati dubinu zablude oko porekla reči jer se kaže da je ta reč latinskog porekla od reči cattus/catta. To je naravno nemoguće i za početak da kažemo da je cattus nov latinski izraz: pojavio se tek u kasnom periodu, kao pozajmljenica iz nekog drugog jezika, jer klasični Latini su koristili felis. Cattus nema ni značenje niti se moće izvesti iz bilo koje latinske reči. Odakle je stigao taj cattus? Pošto zvanična nauka ne može da prizna istinu o starosti i raširenosti srskog jezika izvode se teorije na granci ludila – pa se pominje poreklo iz Afrike: u nubijskom jeziku postoji reč kadīs za divlju mačku, u berberskom kaddiska za mačku i sl.
Zvanična etimologija latinskog cattus:
https://en.wiktionary.org/wiki/cattus#Latin
Zvanična etimologija reči kot:
https://en.wiktionary.org/wiki/Reconstruction:Proto-Slavic/kot%D1%8A
Zvanična etimologija reči maca:
https://en.wiktionary.org/wiki/Reconstruction:Proto-Slavic/maca
Originalna latinska reč za mačku je felis:
https://en.wiktionary.org/wiki/feles#Latin
Originalna grčka reč za mačku je αἴλουρος:
https://en.wiktionary.org/wiki/αἴλουρος
Italijanska dijalektska reč za mačku micio:
https://en.wiktionary.org/wiki/micio#Italian
Ali u srpskom jeziku i drugim slovenskim jezicima koren kot se pojavljuje veoma široko, čak se i kaže koti se kao mačka, što se može izvesti od osobine mačke da se brzo razmnožava, ali postoji i drugi sloj jer se mačka savija u krug kad leži, a taj pojam koji označava nešto okruglo je jako raširen pa imamo kotao, kotaricu (koja je i okrugla ali u njoj lako može da se okoti mačka), kotrljanje, kotur, kotar i još mnogo izvedenica. Najvažnija stvar kod razmatranja korena imena za mačku je uopšte način kako se primaju nove reči. Skoro je nemoguće da se primi nova reč za već poznatu domaću životinju i u jednom jeziku a pogotovu u skoro svim evropskim jezicima. Ta reč morala je imati dubok koren u prajeziku svuda tamo gde je mačka bila poznata pre tog talasa širenja usled rimskih osvajanja.
Pošto znamo da Rimljani nikad nisu osvojili ni predeo Rusije ni Poljske, a mačka je u Poljskoj poznata barem 6.000 godina sasvim je jasno da je jezik iz kog je nastala reč sa osnovom kot ili kat srpskog tj slovenskog porekla. I kao takva ušla je i u latinski jezik.
U centralnom delu gde je mačka najduže poznata postoji dakle i drugi naziv, najverovatnije onomatopejskog porekla maca ili mačka ali je moguće da se koristila i reč sa osnovom kot, a to se vidi i u području Rumunije, Bugarske itd gde su zastupljene obe reči. Možda ta reč i nije onomatopejskog porekla nego opisnog, često se zaboravlja pri toj analizi da i neke biljke imaju delove koji se zovu mace, najčešće svetovi ili plodovi koji izgledom podsećaju na mačje krzno, pa imamo svakog proleća probleme sa macama od topole (tamo gde ima topola) koje lete svuda.
Drugo značenje te reči maca ili mačka gde se ona prenosno odnosi na lepu ženu, takođe je prisutno u svim tim jezicima i to opet verovanto od davnine, možda i od neolita, gde je jasno da se te soobine izvode od osobina mačke. Možemo i izneti jedan od predloga za tumačenje imenovanja mačke, tamo gde je mačka već dugo živela sa ljudima njene osobine ili način na koji su je ljudi dozivali bili su važniji za imenovanje, a tamo gde je mačka naknadno došla, pa je pokazala svoju vrednost u zaštiti domaćinstva verovanto je najvažnije bilo da se ona brzo i razmnožava – koti, pa može da postane pomoćnik većem i većem broju ljudi.
Mačka u našim predanjima – čuvar praga između svetova
Mačka je oduvek imala posebno mesto u narodnim verovanjima. U srpskoj i uopšte slovenskoj mitologiji, mačka je granično biće – povezuje dom i divljinu, svet živih i svet mrtvih. Naši preci su je smatrali pomalo misterioznom: za razliku od psa koji je potpuno odan i “pročitan”, mačka kao da nešto taji, kao da vidi ono što mi ne vidimo. Poznata je izreka da mačka ima devet života, koja postoji u našem narodu isto kao i u birtanskom folkloru. U mnogim drugim kulturama se spominje drugačiji broj – na primer, u većem delu Evrope (Nemačka, Španija, Italija, pa i Grčka) govori se da mačka ima sedam života, dok u nekim arapskim predanjima čak kažu da ima šest. Vrlo je interesantno poklapanje našeg mitološkog broja 9 života sa britanskim i irskim.
Jedna veoma zanimljiva narodna priča govori kako je Sveti Sava prenoćio u kolibi kod domaćina koji su se žalili na miševe i tokom noći od rukavica uz Božju pomoć stvorio mačke koje su potamanile miševe. U ovoj priči prepoznajemo prastari sloj, gde se opet hvali gostoprimstvo kao veoma važna osobina, koja je opet najkarakterističnija za naše pretek pa se ovde pojavljuje Sveti Sava kao posrednik koji donosi Božji dar, tj mačku, a videli smo već koliko su neobične osobine mačke. U našim narodnim pričama mačka je često prikazana kao lukava i domišljata – setimo se samo basni o mački i lisici ili anegdota u kojima mačka nadmudri đavola. U nekim krajevima se verovalo da mačka može osetiti prisustvo duhova, pa ako se ukopa u jednu tačku i bulji u prazan zid, možda prati nešto što ljudsko oko ne vidi. Postojalo je i mračno verovanje vezano za vampire: ako bi mačka preskočila preko pokojnika pre nego što bude sahranjen, strahovalo se da bi to moglo oživeti mrtvaca kao vampira. Zbog toga su čuvari bdili pored tela da slučajno mačka ili koja druga životinja ne pređe preko njega. Ovakve priče zvuče danas zabavno, ali one nam kazuju koliko je mačka smatrana bićem na granici svetova – jednom šapom u domu pored ognjišta, a drugom u divljini i tmini noći. Zanimljivo, u staroegipatskoj religiji mačka je takođe imala ulogu vodiča duša: verovalo se da noću putuje u podzemni svet i ratuje sa zlim silama. Pošto postoje i druge veze sa egipatskom mitologijom koje su mogle doći odavde ni ovo nas ne čudi previše…
Ipak, mačka je uglavnom u našem predanju više pozitivna ili neutralna figura. Za razliku od zapadnoevropskih srednjovekovnih sujeverja gde je crna mačka bila saputnik veštice i glasnik nesreće, kod nas je češće simpatičan lik u bajkama (npr. priča o mačku otimaču pite), ili čak simbol domaćinstva. Koliko je mačka bila važna za domaćinstvo možemo videti po izreci ili kletvi isterao mu je mačku na odžak, koja govori da mu je ugasio domaćinstvo, ugasio ognjište i oterao mačku… Tek pod uticajem kasnijih priča iz zapadnih zemalja ponegde se javlja negativniji ton. Ali generalno, mačka u slovenskoj tradiciji čuva kuću od zlih duhova kao što je čuva od miševa – pa je zato valjalo imati mačku u domu. Postojalo je verovanje da mačka predoseća vreme i zemljotrese, da spava na mestu gde je dobra energija, što su sve načini da se kaže da ima šesto čulo. Na prelazu iz XIX u XX vek, etnografi su zapisali običaj da se mačka pušta prva u novu kuću kad se gradi – da “istera” zlo ako ga ima. Ona pređe prag, prošeta kućom, i svojim prisustvom označi teritoriju kao bezbednu. Možda je to ostatak veoma, veoma stare prakse koja potiče još iz vremena prvih neolitskih kuća: mačka je čuvar ambara, čuvar mira od sitnih napasti, a u magijskom smislu i čuvar od zlih duhova koji bi da nagrizu porodičnu sreću. Mnoge uzrečice i umotvorine sa mačkom govore koliko je u narodu bila raširena pa za nešto što nije strašno kažemo mačji kašalj, za ofrlje urađen posao kažemo uradio ga je ko mačka repom, kad nečega nema kaže se ironično pojela maca, kad je neko u nemaštini kaže se nema ni kučeta ni mačeta, neko se vuče ko prebijena mačka, a umoran čovek ne vidi ni belu mačku… mačka se pominje i u nebrojenim izrekama u kombinaciji sa miševima ili psom… slažu se ko pas i mačka, kad mačke nema miševi kolo vode…
Pogledajte celu emisiju na našem jutjub kanalu:
