Захваљујући тексту Далибора Дрекића под насловом „Како је Доситеј Обрадовић ударио темељ страној историјској школи код Срба“, сазнали смо и за јавни позив који је у име Дружтва Србске словесности (претече Српске академије наука) упутио Ђорђе Ценић у чланку у Србским новинама 19. јула 1851. године.
„… Историја једног народа сведок је његовог суштествовања. Ако историје имамо, онда неће доцније нико моћи рећи да није Срба на свету било; али ако пропустимо да ми сами нашу историју израдимо него је туђину оставимо и од њега чекамо да нам је спише, онда нам је жалостна мајка…“
Ђорђе Ценић позива управо на сакупање и чување историјских сазнања у оквиру народа на њихово објављивање и његов позив веома подсећа на наш приступ историји, где то исто покушавамо кроз зборнике, јутјуб емисије и друге платформе. Сматрамо да су његове речи веома драгоцене и због тога преносимо његов позив у целини. Стил писања и граматичке конструкције нисмо мењали, и то је веома занимљиво, пружа увид у дух времена:
Насловна страна Србских новина у којима је објављен овај позив
Уверено будући дружтво србске словесности, да се у призренију наше народне историје доста података у самоме отечеству нашем налази, али да се за сакупљање истих до сада нико побринуо није. Једно зар због тога што онај, који би какво на тај конац путовање по Србији учинио нужно за то трошка нема, а друго због тога што онај који би можда таково што и предузети могао, или не увижа важност овакове податке историчне купити, или, немогући сам од њих употребенија чинити, не зна никога, који би се овим делом занимао, како би му он своја известија о чему послати могао, да се она тако у једну књигу скупе и на свет издаду. Знајући дакле дружтво, да се довољно материјала за србску историју налази, али да нико тај материјал није скупио, него понајвише све што би за историју важно било у устима народа живи: то да би се овакви податци од пропасти сачували и да би се потомству живи извор србског суштествовања оставио, умољава оно све гг. кружне и среске начелнике, срезке писаре, свештенике, учитеље и уобште све чиновнике, трговце и свакога онога који би сам или подсредством другога, штогод о чему написати могао, да би сваку доброту имао, на корист свога отечества и народа потрудити се и све оно, што би или сам о каквим развалинама, градовима, дворовима, гробовима, рекама, потоцима, селима, брдима, долинама, о монастирима и црквама знао, или би чуо да народ о чему прича, да се све ово потруди скупити и дружтву србске словесности оправити.
Јавни позив – слика чланка у Србским новинама
Ако би се догодило, да би који штогод о чему казати могао, али да би се због тога затезао, што можда не би лепо и тако рећи по граматички ствари описати умео: то се ипак од стране дружтва уверава да ће се његово известије као најдрагоценији поклон примити, и да ће свако оно дело, које не би најбоље написано било, од стране дружтва драговољно поправити, ако би наравно онај, који га шаље, на то саизволио: а ко би који сахтевао, да сасвим остане као што је написано: то му се обећава, да ће се такође његовој жељи удовлетворити, и да се речица поправити неће.
У случају, ако би који знао штогод о чему јавити, али би за своје исвестије награду захтевао, то нека дело своје непосредствено, или подсредством којега пријатеља дружтву на преглед поднесе, пак ће му се по важности дела и награда определити.
Циљ овога позива тај је да се сви овакови податци ради сачувања од пропасти у Гласнику које дружтво издаје ставе: зато ће се и сваког оног који што написао буде, име у Гласнику навести. Сваком пак приложнику, који би се само за љубав свога рода и отечества, без икакове награде, своје дело уступио, послаће дружтво ону част Гласника на поклон, у коме се његово дело налази: а ако би који и више важних известија дружтву послао: то ће му оно и све своје Гласнике на дар послати.
Туђин ће оно о нама рећи, што је њему по вољи, а оно што управо народност сачињава и што је огледало у ком ће се дух србски увидети моћи, представља оно што ће туђин за маловажно или његовом интересу противно сматрати и онда ћемо и код историје бити без историје.
Историја једног народа сведок је његовог суштествовања. Ако историје имамо, онда неће доцније нико моћи рећи да није Срба на свету било; али ако пропустимо да ми сами нашу историју израдимо него је туђину оставимо и од њега чекамо да нам је спише, онда нам је жалостна мајка. Туђин ће оно о нама рећи, што је њему по вољи, а оно што управо народност сачињава и што је огледало у ком ће се дух србски увидети моћи, представља оно што ће туђин за маловажно или његовом интересу противно сматрати и онда ћемо и код историје бити без историје. Нека сваки прави Србин представи наше старо доба, почевши од нашег постанка па до скорашњих времена, он ће видети да у ономе што су странци више мимогредно, и то што се њима допало, о нама писали, доста добра о нама налази, а колико би тога више било, кад би ми своју историју имали, који би се за свој народ интересовали и који би најприлежније све оно скупили, што Србе као Србе представља. О, како би срећни били, када би казали: није Немче и није Французе тако, као што ти о нама кажеш, јер ево како наш Милован, Радивој и Миленко о томе пишу!
Дружтво се дакле нада, да неће позив овај безплодан остати, него да ће се заиста ватрена родољубаца код нас наћи, који ће драговољно мало времена и труда жертвовати, да себе и свој народ пред осталим светом обезсмрте, и тако венце ловорове код својих потомака заслуже.
Секретар дружтва србске словесности
Ђорђе Д. Ценић
Друштво српске словесности је у оно време било дакле свесно да не смемо дозволити да нам странци пишу историју, нажалост остало је на томе да су наши историчари учили из књига које су писали туђини или су њих користили као основу свог даљег рада, па у суштини, намерно или случајно већина њих је радила за стране интересе а против наших.
Гласник Дружтва србске словесности из 1851 и Предлог печата Србске наука академије у Књажевству Сербие (преименоване у Друштво србске словесности) који је израдио Атанасије Николић
Линк ка дигиталној верзији Србских новина у којој се налази јавни позив Дружтва србске словесности
https://www.digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_34A8BB99366B973490F07A22BA4B577B-1851-07-19
