Piše Marko Huber
istraživač
Ovu poučnu i zanimljivu priču zabeležio je Milan Đ. Milićević i objavio je u časopisu Brastvo 1887. godine.
Avgusta 31, godine 1827, pred veče, na kolima u kojih dva točka, mesto na rukavcima, batrgahu na odeljanoj cerovoj glavnji, putem od Kragujevca stiže u Bogovađu putnik u nemačkim haljinama koje, u ono vreme, nije nosio niko u Srbiji. Osim kočijaša, koji putnika vozi, pred njim idaše i jedan od momaka knez Miloševih, po imenu Filip.
Došavši manastiru, putnik se predstavi namesniku ocu Parteniju, i pokaza mu svoju putnu objavu. To je otvoreno pismo iz kneževe kancelarije, u kom se kazuje da nosilac te objave, g. Đorđe Magarašević novosadski profesor, putuje po Srbiji s naročitom željom videti stare crkve i manastire, i u njima pregledati stare knjige i rukopise, ako bi se gde što našlo.
Pročitavši objavu, otac Partenije reče:
-Naš gospodin, arhimandrit Joakim, nije ovde. Otišao je juče u Šabac, a biblioteka je pod njegovim ključem. Sve pak drugo pokavaću vam drage volje. Nego to neka ostane za ujutru. Vi ste sada umorni od puta izvolite ovde u moju sobu, te se malko odmorite.
-Hvala, oče namesniče, peći će profesor. Nemam se kad odmarati. Pasošu mi ističe rok nego vas molim da vidimo još večeras sve što se može videti.
-Sa svim po vašoj volji! Nastavi Partenije i pođe s putnikom u crkvu.
Manastir Bogovođa bio je na glasu sa svoga bogatstva, ali je 1813 godine stradao: Zapaljena je bila crkva, i ćelije su izgorele sasvim. Danas je crkva nešto opravljena, ćelije su načinjene nove od čatme, i svega imaju samo četiri sobe.
Učeni profesor, razgledajući svu tu veliku siromaštinu toga čuvara na mrtvoj straži srbinjstva, mahnu glavom i reče:
-E, moj oče namesniče, da vi vidite naše manastire u slavnome Sremu! Ono su manastiri!
-Verujem , visokoučeni gospodine, odgovori Partenije, čisto pravdajući se za siromaštinu svoje otadžbine. Vi ste tamo u carevini, a mi smo ovde na velikoj muci i na strahu. Tek smo ipak u svojoj kući.
Sunce već zađe za goru, suton pade na zemlju a na polju se oseti večernja vlaga. Partenije ponudi gosta u svoju ćeliju, gde će i prenoćiti.
U Partenijevoj sobi goraše samo jedna voštana sveća. Ona slabo osvetljavaše poveliku prostoriju sobe ali se, pri svem tom, putnik čisto ubezeknu, kad vide o zidu, više Partenijeve glave, čitav arsenal oružja, pa će, malko začuđeno, upitati:
-Čije je to toliko oružje, oče namesniče?
-Božje, pa moje, odgovori duhovnik, osmehnuvši se, i smagnuvši malko ramenima.
-A na što vam, kad svjaščenik ne sme biti ni iticelovac? Upita on dalje.
-Ostalo mi je od mlađih godina.
-A u mladosti ste lovili?
-Jesam, lovio sam…
-A šta ste lovili?
-Kako kad, tice, zečeve, srne, vuke i … Turke!
-Ox, oh! Zar ste vi i vojevali?
-Ta jesam…. Nego, visokoučeni gospodine, vi ste umorni. Ratlišite se, i prilezite malko, dok ja odem da vidim šta li se sprema za večeru!
To rekavši, Partenije ode iz sobe.
Isečak iz pisama Đorđa Magaraševića, objavljenih u obliku putopisa „Đorđa Magaraševića Putovanje po Srbiji u 1827. godini“
Đorđe (Georgije) Magarašević (1765-1830)
Magarašević, ostavši sam u sobi, ne mogaše sedeti, nego uze sveću, prinese je k zidu, na kom visi oružje, i razgledaše svako parče, ali ni jedno ne smede uzeti u ruke.
A o zidu visi jedna divna šešana, sa srebrnim karikama i svilenim resama kundaku ono vrata. Dalje kuburluci, sa dva srebrnjaka (uburnjaka), nož jatagan, sablja srebrom okovana, i na njenim srebrnim koricama urezan je čudan zapis: Dur delija, ide Pantelija! Najposle, vise kese Fišeklije, silaji, arbija, mazalica, mašice i još neke drangulije, za koje je teško upravo kazati za što su. Preko svega toga pak vise jedne uzane divne šumadijske tkanice.
Još se Magarašević ne beše sit nagledao ovoga sjajnoga oružja, a sobnja se vrata otvoriše, i duhovnik, nakašljavši se, reče:
-Gospodine profesore! Ako je po volji, izvolite za mnom u trpezariju, da povečeramo što je dao Bog!
Gost posluša i kroz nekoliko minuta, smerna manastireka trpezarija ožive od zveke noževa, viljušaka, i od razgovora.
Sva večera behu ova prosta jela: najpre, uz rakiju, sir i crni luk, za njim kisela čorba, pa slatki kupus s mesom i najposle, jagnjeće pečenje, koje se zalivalo prekrasnim bajevačkim vinom.
Po večeri, Partenije i Magarašević, pošto ispiše i “ispolokanije“ ostaviše trpezariju, i pođoše u ćeliju, gde će spavati. Partenije udari u dlane! Dođe njegov đak, kome on dade ključ i naredi da natoči vina iz „onoga bureta do zida“, da opere čaše, pa da donese i njima dvojici u polju.
-Oče namesniče! Započe sada Magarašević: mi smo lepo i jeli i pili. Svega smo zadovoljni. Nego bih vas molio da mi ispričate, kako ste, u svoje mlađe doba, rukovali ovim sjajnim oružjem?
-Drage volje, visokoučeni gospodine- odazva se Partenije: Samo se bojim, dosadiću vam?
-Ni najmanje! Ja putujem da što vidim i čujem, a odmaraću se kad se vratim u Novi Sad!
-Pristajem, reče Partenije, i diže se te namesti postelju sebi i gostu: Ali moram početi malo iz dalje.
-Odakle god hoćete!
-Ja sam se rodio u selu Brezovcu, pod Venčacem.
-Čini mi ce, peći će profesor, da mi je to selo ostalo u levo, kad sam prošao kroz Banju?
-Upravo tako, dodade duhovnik.
-Dete dalje, molim vas. Ali nemojte zaboraviti kazati mi, šta znače one reči na sablji: “Dur delija, ide Pantelija!“
-Pa, gospodine, taj zapis, i one tkanice što vise preko oružja, najveće su blago u mom prošlom životu, i najslađe sećanje u sadašnjem!
-E, vraga? upita Magarašević, i na novo baci oči na sablju i na tkanice.
Đak donese bocu vina i čiste čaše. Natočivši vina u čaše, on i čaše i bocu na poslužavniku stavi pred svoga duhovnika, pa se udalji.
Naslovna strana časopisa Brastvo i3 1877. u izdanju Društva Svetog Save
Početak teksta „Dur Delija, ide Pantelija“
-Kao što vam rekoh, ja sam se rodio u Brezovcu, ponovi Partenije, i iskapi čašu.
-Ovaj ne ume dalje od Brezovca, pomisli profesor, pa i sam svoju prekrete.
-Kršteno mi je ime Pantelija, produžava Partenije. Knjigu sam učio u manastiru Blagoveštenju, pod Rudnikom, više sela Stargara.
I kao čobanin, dok sam čuvao stoku, i kao manastirski đak, drugovao sam s puškom. Bila mi je uvek mila, laka i poslušna. Na što sam je god nanišanio, ništa nisam promašio.
Pošto sam, u manastiru, izučio časlovac, psaltir i meseceslov, pošto sam psaltiku naučio tako, da se nisam bojao ni pevaca iz Studenice ili iz Dečana, vratim se kući, jer se nisam mislio kaluđeriti.
Ja sam pomagao ocu svome u poljskim radovima i oko stoke, a nedeljom i praznikom, redovno sam držao pevnicu u našoj brezovačkoj crkvi. Vi niste videli našu crkvu?
-Nisam, odgovori profesor.
-Šteta! Ona je mala, u jednom je sklopu. Ali je ona u prisoju Venčacu, a gradio ju je Despot Đurađ Branković. Za to k njoj dolazi mnogi svet nedeljom i praznikom. Oh, moj gospodine, kad bih vam umeo iskazati, koliko bejah srećan ja, koliko li zadovoljne mnoge dobre duše, kada na službi viknem: “Drevom Adam raja bist iseljen“, a iz ženske crkve tolike žene i devojke, moje rođake i poznanice, počnu se propinjati na prste, da bi mene, preko ljudi, mogle videti. Da bi mogle i očima gledati onoga, koji grlom svojim potresa svodove smernoj crkvi, a uši njihove ispunjava miljem harmonije. Tada bi koja drugarica moje dobre majke, koja je bila pevačica na glasu, rekla svojoj koni:
-Poznaje se odmah slatko Sinđino grlo!
-He! -nastavi duhovnik. Ali to je bilo davno, za vas to nema nikakve draži. Dёte! Srknite malo vina!
-I za ljubav domaćinu, i za ugodnost podrumu xoću, samo molim, produžite! Veli gost.
-Ele, moj gospodine, počeše ljudi govoriti, da se ja mogu zapopiti, kao malo koji drugi. A, pravo da kažem, i ja sam mislio da sam spreman za popa!
-Merkvirdig! (čudnovato!) promumla profesor.
Partenije, čuvši tu čudnu reč, i ne razumevši je, trže se, da li gosta nije što pečilo. I videvši da on mirno čeka dalju priču opet mu natoči čašu vina.
Crkva Svetog arhangela Gavrila u Brezovcu, (danas ponovo manastir) crtež đenerala Jovana Miškovića iz 1881.
Pogled na selo Brezovac sa Venčaca
-U to vreme, u našem selu, u nekoga Stevana Ramaćanina, bejaše ćerka Anđelija, devojka lepa za priču. E, ne umem vam kazati kakva to beše lepotica. Kad staneš blizu Anđelije, i počneš se s njom razgovarati, čini ti se da te greje neko toplo, neko blago sunce, da te pirka neki miomirni povetarac, koji diše mirisom od ruže i od bosiljka. Ne znam, gospodine kako je u raju, ali grešan u Boga dao bih svoju dušu, da u ovakoj lepoti i miloti boravim do veka!
-Ta vraga, vi ste bili zaljubljeni!
-Ne znam kako to vi zovete, ali Anđelija meni omile jako, a omileh i ja njojzi. Naši stariji ne behu protivni, i stvar beše gotovo svršena, kad jednoga dana grunu nešto strašno.
Smail-Aga, besni Turčin iz Rudnika, koji je bio čuo za lepu Anđeliju, rupi jednoga dana, sa tri druga, Stevanovoj kući, da vodi Anđeliju milom ili silom!
Anđelija, razabravši rašta su Turci došli, nada viku:
-Pomagajte! Pomagajte! I nagne bežati niz voće. Njena majka opali pušku, te oglasi napast. Ja, moja dva brata od strica, i još seljaka dotrčimo, ospemo vatru na Turke, i oteramo ih praznih šaka!
-Bravo! Bravo! – reče profesor.
-To bi nas „bravo“ stalo skupo, da odmah iza toga ne buknu narodni ustanak na Turke, te se i Rudničani Turci moraše zatvoriti u grad Rudnik.
-Pa šta dalje bi, tako vam Boga?
-U prvu nedelju, posle toga, ja i Anđelija venčasmo se. I naše cpeće nije bilo, mislim, ni u raju!…
Na skoro, posle toga, prestavi se naš pop Ješa, Bog da mu dušu prosti.
Selo naše osta bez popa, crkva naša osta bez svete liturđije. Seljaci navališe da ce ja zapopim…
-Merkvirdig! Viknu profesor. I bez bogoslovije?
-Da, bez bogoslovije, odgovori duhovnik smerno.
Dogodi se da vladika, putujući, dođe na konak brezovačkoj crkvi. Ovaj vladika bio je vrlo crkven čovek. Milovaše popove koji znaju čitati i pojati, a mrzeo je one, što ne znaju ništa u crkvi. On dovede uza se desetinu mladih popova.
Brezovčani mu se zamoliše da zapopi mene:
-Ocem da vam to zapopam, ama ako znaje da čita!
Poče se večernja u crkvi. Vladika stoji u stolu, i tiho broji svoje brojanice. Za pevnicom ja pevam “Gospode vozvah“, ništa ti lepše.
-Harno! Harno! – Čujem da šapće vladika, brojeći brojanice.
Svrši se večernja. Izađosmo iz crkve, priđosmo vladici, metanisasmo, i poljubismo ga u ruku.
Vladika, prizvavši sve one mlade popove, koje vodi za sobom, reče:
-Čenge, vi popci! Da se naučite da čitate i pojete kako ovo đak! Ako se do godine ne naučite, sve ću ve raspopam ! Stotinu popci ću metnem edna oranija, ćy i ti varim i mešam, varim i mešam, dok da izlezne edno ovako pop kako đak! Pri nego da dolazite da se naučite. Noge da mu mijete, i onoja voda da pijete, dok da se naučite! Ne to ćy ve sve napudim iz crkva!
Oni jadni popovi samo metanišu pred njim.
Odista sutra dan mene vladika zađakoni, pa me posle zapopi u manastiru Nikolji!
-Merkvirdig! -Reče profesor, i iskapi jednu čašicu.
Manastir Bogovađa oko 1900.
(Vlada Gošnjić/fejsbuk)
Manastir Bogovađa danas
Nisam ti dugo popovao niti sam se dugo provodio s lepom svojom pošom Anđušom. Posle četiri meseca, kad priteže nevolja, morao sam i ja, s braćom, otići na vojsku.
U bojevima, hvala Bogu, svud me je sreća služila. Kud god sam nadro, svuda sam prodro. Što sam god nanišanio, nisam promašio. Koga sam pojurio, nije mi utekao. A ko me je terao, nije me ni zgledao – manj na svoje veliko zlo!…
Vojnici su me voleli kao druga, a čuvali kao srećnoga borca. Starešine su me hvalile. Čak su i Turci zaznali za moje ime…..
-Merkvirdig! – Učini profesor.
-Jednoga dana, kad naša vojska bejaše u šančevima, prema turskoj koja je, takođe, bila u svojim oklopima, izađe u polje, među obe vojske, desetak delija i počeše se primicati k našim šančevima. Broj je bio tako malen, da naše straže nisu ni pomišljale da će oni napadati, nego su ih samo gledale šta će. Kad su se primakli gotovo na puškomet k našim šančevima, delije stanu, a iz sredine njihove izbije junak, na konju đogatu, proleti tamo i ovamo između Srba i Turaka, pa vikne:
-Ej Srbi! Ako je među vama papaz Pangelija neka iziđe na megdan Smajil-Agi s Rudnika, pa ako megdan bude njegov, džaba mu i glava rusa i lepa Anđuša!
U taj mah ja nisam bio ty, nego čak u trećem šancu. Dokle su mene našli, i kazali mi za poziv, i dok sam ja stigao na mesto, delijama se već dosadilo čekati, pa su se počeli uzmicati k svojim šančevima. Kad pak ja stigoh, grlati Radonja iz Jelovika viknu:
-Dur delija, ide Pantelija!
Delije se odmah ustaviše.
Smail-Aga, poznavši mene, razigra besna Đogata, i ode varakati čas desno a čas levo, da bi me udario iznenada. Borba ne traja dugo. Sreća beše moja. Drugom puškom rastavih ga od sedla, i sastavih sa zemljom!…
Srpska vojska ruknu od radosti. Delije zgrabiše mrtva Smail-Agu, i odneše ga žurno u svoj logor. Naš vojvoda dade mi, za to, ovu sablju i 40 dukata novaca. A vojnici, drugovi moji, prozvaše me, posle toga megdana, Dur delija!
Jedan naš drugar, kujundžija po zanatu, izreza mi sablji na koricama reči, koje ste već pročitali.
Eto tako je postao zapis, za koji pitate.
-Merkvirdig! Merkvirdig! – Govoraše profesor.
-Još nije sve, prihvati Partenije. Dosad vam pričah većinom radost, a odsad nastaje sama žalost!
-Da mi je ko kazao da je video mrtva Smail- Agu, ja bih se obradovao, kao kakom svom velikom dobru, nastavlja Partenije. A koliko sam bio sređan ovako, kad sam ga svojom rukom, i na junačkom megdanu, savladao i uništio!
Te svoje radosti ne umem vam ni ispričati. Jedva sam čekao da se vratim kući, te da kažem Anđeliji da se više ne plaši krvnika Smaila!
Dođe i taj željeni dan.
Posle jedne slavne pobede nad Turcima, učini se primirje, i naši se vojnici pustiše kućama, da što prirade u poljima. Ja poletim u Brezovac svojoj lepoj Anđeliji, i svim putem sam sebi sladim kako ćy se s njom videti, zagrliti…. Ali, oh moj dragi gospodine, grlo mi se steže, ne mogu dalje da govorim….
Posle dužeg ćutanja duhovnik nastavi:
-Ali Anđeliju zastanem na umoru!… Jedva je saslušala priču o mom megdanu, osmehnula se kao kakav anđelak s nebesa, pružila mi svoju vrelu ruku, pogledala me žudno i – oči se njene slediše u me gledajući!
Zaspa za navek!…
Četrdeset dana posle toga, ja nisam u crkvi čitao i pevao nego sam upravo plakao. Što god počnem čitati ili pojati, završim pljuskom suza. Kud god pođem, na Anđin grob udarim…. E, vera i Bog, onemile mi sva ona lepa okolina, koju sam toliko milovao. Najposle ostavih braći kuću i imovinu. Uzeh samo svoje oružje i eno one lepe tkanice, koje mi je Anđa izatkala, dok je bila pod mojim prstenom. Dođem amo, i pokaluđerim se…
Danas sam, kao što vidite, čovek star, pa ipak bih za Anđom zaplakao, kao dete za majkom. Cmejaćete mi se, ovo je sada posle večere, ali verujte Bogu a ne meni, ja ovako osećam i kad jednoničim uz časni post! Nego ja vas, svojom pričom, zadržah od spavanja, vi ste umorni. Dёge da spavamo! Laka vam i blaga noć!….
Rekavši to, Partenije se okrete k zidu, i zamuča kao nem…
I profesor je podugo ćutao, mislio i ponovio nekoliko puta reč: merkvirdig, dokle mu se san nije prikrao na trepavice, pa je onda silno zahrkao!…
18/30 mart 1886.
M. Đ. Milićević
Bratstvo, 1887/125-137/
Tekst preuzet od društva potomaka Tanaska Rajića (fejsbuk stranica Potomci Tanaska Rajića)
Jovan Kursula ide na megdan kod Varvarina – slika Petra Ranosovića
