Драгољуб Петровић: Арбанаси дошли – с Кавказа?

By /

Пише: Драгољуб Петровић

лингвиста, србиста и слависта

 

писано у Новом Саду, 9. IV 2009.

 

Претходна напомена. Овај текст био је припремљен као саопштење на Међународном научном скупу Косово и Метохија у цивилизацијским токовима у Косовској Митровици 8–11. октобра 2009; резиме саопштења објављен је неколико месеци раније1, аутор је био спречен да на скупу учествује, а рад није укључен у зборник реферата јер његово уредништво није могло обезбедити две квалификоване рецензије ни међу лингвистима ни међу историчарима. Измењен у покојој појединости, и под другим насловом, текст се овде нуди широј читалачкој публици „као предлог за размишљање“ о томе како се неке чињенице које се у кавказологији помињу већ скоро два века могу ускладити с оним што се у балканологији и данас „чита“ као – албанологија?

[1] Драгољуб Петровић, Језичке и историјске чињенице о Арбанасима. – Зборник радова Филозофског факултета Универзитета у Приштини, XXXVIII (2008) : Међународни научни скуп Косово и Метохија у цивилизацијским токовима : Апстракти. Косовска Митровица, 8–11 октобар 2009.  Косовска Митровица, 2009, 17–18

Главне језичке чињенице о којима овде расправљам изложио сам први пут у предавању на Коларчевом народном универзитету 20. марта 1992. и том приликом формулисао више недоумица2,  а овде од њих издвајам неколико најкрупнијих:
  1. Ако арбанашки припада породици индоевропских језика, како је могуће да се још не зна да ли је он сатемски или кентумски? Такве се појединости макар лако утврђују за све индоевропске језике, али не и за арбанашки [Њерознак 1978: 159–160].
  2. Ако арбанашки припада кругу старобалканских језика, како је могуће да се још не зна да ли је он илирски (на чему су доследно инсистирали шиптарски албанолози) или трачки (који се многим истакнутим научницима чинио као прихватљивија солуција)? Разлоге таквим недоумицама треба, опет, тражити у чињеници да се ни о илирском ни о трачком језику не зна скоро ништа и њима се приписују само појединачни језички реликти које наука никако не успева уверљиво објаснити.3
  3. Ако се Арбанаси сматрају балканским староседеоцима, како је могуће да у античким изворима о њима нема никаквих помена и да се у српским историјским списима с њима срећемо тек од првих деценија XIV века, а и то само у малим оазама по косовско-црногорско-арбанашком пограничју [Пешикан 1984: 48–49 – карта]? 4
  4. Ако су Арбанаси на својим садашњим просторима староседеоци, како се може објаснити чињеница да је сва њихова тамошња (макро)топонимија доминантно словенска, као и да се у свим арбанашким лексичко-семантичким системима налази мноштво најбитнијих (да не кажемо – најбаналнијих) словенских позајмљеница?
И тако даље. Те сам недоумице засновао, пре свега, на истраживањима Селишчева [1931] и Пешикана [1984], али и на сопственим увидима у природу језичких односа на српско-арбанашком пограничју у Кучима и суседним зонама [Петровић 1988].

[2] С обзиром на свој научни профил, тада се нисам желео упуштати у доношење било каквих да­ле­косежнијих закључака и тај сам део посла остављао онима које сам за те проблеме сматрао много квалифико­ва­ни­јима од себе. Ни данас о томе немам битно друкчији став, али на питања која овде постављам као одговор нећу моћи разумети – ћутање српске науке.

[3] То се на уверљив начин показује у Њерознаковој књизи: илирском језику у њој је посвећено тек десетак страница, трачком 45, а фригијском чак 90 [Њерознак 1978: 156–167; 21–65; 66–155].

[4]  Сада се тој појединости могу додати и неке друге релевантне референце  [Станишић 2007:19–24; Деретић 2007:38–43].

Своја разматрања почињем од последње тачке са списка недоумица будући да ће се већ тиме показати да су на својим садашњим просторима Арбанаси исто­риј­ски неутемељен народ и да се то најбоље потврђује бројношћу позајмљеница из словенских језика (најчешће из српског), и то у најразличитијим лексичко-семан­тичким системима. Прегле­да­ће­мо неке од њих полазећи од спискова које је прире­дио Селишчев:

1) терминологија куће и покућства: strehe -a, strεhε ~ стреха; postré –ja ~ подстреха; podε, pod ~ под; trem –i, treme –ja ~ трем; zid –i ~ зид; prak, pragu (тоск.), praku (гег.) ~ праг; dérε ~ двери ‘врата’, gražd –i буг. гражд ‘ограда; кошара’ ~ гра­ђа; pol’itse, polits –a ~ полица; ponitse буг. поница ‘изба под кућом, рус. погреб’; izbε ~ изба; gl’anik, glanik ~ главња ‘велики камен на огњишту’; tsarą, tsarọ, seren[i] ~ чер(ј)ен; kovtšek, koltšek ~ ковчег; krevet –i ~ кревет; stol ~ сто(л); bravε ~ брава; k’ütš, kl’itš ~ кључ; verig[ε] ~ вериге; obór ~ обор; koš ~ кош; pl’evitse, pl’eme ~ плев­н(иц)а ‘просторија за сме­штај плеве’; kotéts –i ~ котац; presék –u ~ пресек; gradinε, gardinε ~ градина ‘врт’; se­lištε f ~ селиште; stenε –a ~ стена; turišt, torištε ~ ториште; kolibε ~ колиба;  stanε ~ стан ‘колиба на катуну’; druhna ~ дрво ‘брвно’; pl’ehε ~ плева; trup ~ труп(ац); ulica ~ улица; ponítsε ~ паница ‘глинена посуда за печење’; vεšnik, fεršnik = ponitsε ~ вршник; tše­rép ~ череп; kεrtšák, gεrtšák, girtšák ~ крчаг; vorbε буг. варидба ‘кувано јело’; garátš, gεratš, gεrεts ~ грн(ац)’; kovε ~ кова, кофа; kotεl’ ~ котао; védrε, vedr, vedre ~ ведро, ве­дрица; kobél ~ кабао; kade, kats ~ када, каца’; kεrbε буг. кръбла ‘кадка (для соленья, для гроздья)’; mesník ‘по­суда за месо’; kalenitsε ~ каленица; bl’udε, blude –ja ~ бљудо ‘здела’; plotskε, plosk –a ~ плоска (за вино, ракију’; tšatškε, tšatskε ~ чаш(к)а; koš ~ кош; košarik’e –ja ~ коша­рица; koritε ~ корито; skrin’ε ~ скриња, шкриња; sitε ~ сито; tšep ~ чеп; sop буг. соп ‘дрвени жлеб кроз који тече вода с из­во­ра’; katenitsε, katnitsε ~ кадионица; tšetkε ~ четка; kulátš, kul’átš ~ колач; karavel’e, karvél’ε, kra­vel’e ~ кравај  ‘обредни хлеп­чић’; pogátšε, pugátšε ~ погача; pεržis (гег.) ~ пржити;   

2) ратарска терминологија: lópar ~ лопар; oštε, oištεjε, štije –a ~ ојиште; jarm ~  ја­­рам; plugε –a, pluk –u, plužicε ~ плуг, плужица; branε ~ брана; lešε, lesε ~ леса; vla­č[i] ~ влача, влачег; matukε ~ матика, мотика’; kopatš ~ копач; lopatε, l’opatε ~ ло­па­­та; kosε, kosεrε, košεrε, kosís, kosatš ~ коса, косир, косити, косач;ostén, hostén ~ остан, остањ; bodets, mbodets ~ бодац, бодило; kεrtšú, kεrtšuri, kεrtš ~ крчевина; ugár ~ угар; brazdε –a, brazε –a, braždε –a ~ бразда; zagen ~ загон; prašís ~ прашити ‘око­­павати’; ograjε, ugrajε ~ ограђа ‘(камена) ограда’, грађа ‘камени зид око куће, дворишта’; zabél ~ заб(ј)ел, зáбио; vadís, vadít ~ вáда ‘канал за наводњавање, наводњавати’; sanε, san ~ сено; kapitsε ~ коп(иц)а;    

3) географска терминологија: rafš, rafšaj ~ раван ‘гладак’, raš, rapš ‘долина’; lo­g(e) ~ жбун, log, logu ‘мала равнина покривена травом’ (на северу Арбаније) lug < стсл. лѫгъ, luginε ‘долина, кланац’; rudinε ~ рудина ‘планинска долина, рудина’; len­di­nε, le­dinε ~ ледина ‘долина обрасла травом’; gamul, gamulε, mogilε, magulε ~ могила, го­ми­ла; grudε ~ груда; gεrbε ~ грба; stranitsε ~ страница; rospojε ~ распоље; trap ~ трап; jérug ~ јаруга; borlók ‘удубљење; прљавштина’ ~ брлог; potok ‘пролаз, увала, јаруга кроз коју тече поток’ ~ поток; brek –gu ‘хум; речна обала’ ~ бр(иј)ег; re­kε, reké –ja ‘из­вор; поток’ ~ ри(је)ка; motšali, matšál ‘блато, бара’ ~ мочалина; мочар, мочарина, мочвара; galigε ‘блато’ ~ каљуга, barištε ‘шипраг’ ~ бариште ‘ба­ра’; łom, łomitsε ‘пр­­љавштина; блато’, ~ лом, ломина ‘шикара’, буг. лом ‘грязь’, vrellе ‘вртлог, вир’ ~ врело; vlag ~ влага ‘влаж­ност’; tšuk(ε) ‘врх’ ~ чука; kεrš ‘стена’ ~ крш; stεrvín ~ стрмина;

4) биљни и животињски свет: rogós, rokóz  ~ рогоз, rozgε ~ розга; rakítε ~ ра­кита; žabinε ‘Ra­nun­culus acris, барски чичак’ ~ жабњак; krastavéts, karstavéts ~ краставац, répε ~  ре­па; lubnitsε, lubenitsε ~ лубеница; konop ~ конопља; boronitsε ~ боровница; žab(ε) ~ жаба; vidεr ~ ви­д­ра; piаvitsε, pia­vetsε ~ пијавица [Селишчев 186–190]; skopéc ~ шкопац ‘кастрирани ован’; kokoš ~ кокош(ка); patε, patok ~ патка, патак; gulap ~ голуб; matše, matšε, matšók, matšór ~ маче, мачак, мачор; musitsε ~ мушица; morovitsε ~ мравица, мрав; goláš ~ голаћ ‘пуж’; ligavets ~ љигавац ‘пуж’; stenitsε ~ стеница; mol, molítsε ~ мољ(ац); sokol’ ~ соко(л); vrabéts ~ врабац; stεrk’ók ~ штрк ‘рода’; kutš, kutε ~ куче; métškε ~ мечка; eš, es ~ јеж. 

5) рибарска терминологија: lopatε ‘весло’; vozít ‘веслати’, vozitár ‘веслач’; koritε ‘ча­мац од издубеног дрвета’; pεstrovε ~ пастрва, пастрмка; krap ~ крап ‘шаран’; mre­zε, merezεjε ~ мрежа; vllak ~ влак; kosh ~ кош; peshк, pishk лат. piscis ‘риба’ [Се­лишчев 1931:167–170].

6) лексика занатâ: bεr­di­­lat[ε] ~ брдила; drug[ε] ~ друга, дружица; motovil’ε ~ мотовило; katš ~ ткач; kεrpε ~ кр­па; rub ~ руб(ац) ‘марам(иц)а’; lóžnik ‘покривач на кревету’ ~ ложник ‘лежање, одмор’; opinge, opange ~ опанак; oputε ~ опута;
struk, struch, zdruk –gu ~ струг; teslitsε ~ тесл(иц)а; vitlε ~ витао, витло; kovatš ~ ковач; goždε ~ гвожђе; tšekan, tšekitš, koratš ~ чекић, кораћ; puškε ~ пушка; sablε ~ сабља; glinε ~ глина; plotšε ~ плоча; daltε ~ длето; orεndí ~ оруђе;
koritε ~ корито; koš ~ кош; valanítsε, vajanítsε ~ ваљавица, ваљаница;
voštinε ~ воштина; matkε ~ матка, матица; rojís ~ ројити се;

7) лексика друштвеног живота обележена је такође мноштвом словенских речи, а овде преносимо њихову главнину:

zakón ‘обычай’ ~ закон; porotε, parotε, parotník ~ порота, поротник;
knez ~ кнез; zapaná ~ жупан; voj[e]vod’ε ~ војвода; tšelnik ~ челник; sundój, sun­nój; sundúes „повелитель”, sundatár „Befehlshaber” ~ судити, судија; gjob’ε, g’ob’ε, gjo­­bar, djobar ~ глоба, глобар;  straz’ε , štrazε, strez’ε ~ стража; 
rop, robi, robin’ε  ~ роб ‘укућанин’, робиња; rotár ~ ратар; r’εmbúem, r’εmbüem „гра­­бить, уводить” ~ (с)рубити, стсл. рѫбити; plá­tšk’ε ~ пљачка ; grabís, grabí, gra­bítš, grabitšár ‘разбойник’ ~ грабити; dobits ‘победитель’, do­bís ­‘побеждать’ ~  добити ‘победити’, pote­r’ε, potére ~ потера; razbitís, razbís ~ разбити се ‘предомислити се’; sił’ε „власть”, „на­силие’ ~ сила;
nevoj’ε, n’εvoj’ε ~ невоља ;  vol’e ~ воља;
krahine ~ крајина;
tsarin’ε ~ царина; porez ~ порез; dim „подать натурою” ~ дим ‘кућа, домаћин­ство’; voišt, voištin’ε ~ војштина ‘војни порез’, војштити; mit’ε ~ мито;
strazník, trazník ~ стражар; pεndár, podár ~ пудар ‘чувар винограда’; pol’ák, po­ják ~ пољак, пољар ‘пољски чувар’; kolár ~ колар; kovátš ~ ковач; dεrvár ~ дрвар; kopátš ~ копач; kertšmár ~ крчмар; staján, stajanitsε ~ стаја; radít ~ радити;
padís, padít ~ (от)падити (се); rešít ~ решити; porosít, porsít, porsís ~ поручити; rend ~ ред; tsarde ~ ч(е)реда; ždrivεłoj, zdrebi ~ жребати;
mérε ~ мера; tšepirók ~ чеперак ‘мера за дужину једнака распону између размак­нутих врхова пал­ца и кажипрста’; karitsε ~ корит(аш)це; pótkε ~ потка ‘међаш’; pro­vodíje, provo­díne ~ буг. проводия; važdój „провожать”, važde „след”, važdúes „про­­во­жа­тый” ~ водити, водич; vozís, vozít ~ возити; totšís, totšít ~ точити; darís, darít, darovís, da­ro­vít ~ да­ровати; gostís, gostít ~ гостити; gostí; darove ~ гошћење; да­р(ов)и;
opštinε ~ општина; baštinε ~ баштина; domak’in ~ домаћин; stopán ~ стопа­н(ин), стопаница; momε ~ мома ‘девојка’; tšupe ~ чупе ‘девојче’, ‘чуперак’; babε ~ ба­ба; pobratim, probatim, probatin, probotim ~ побратим; rod, rodnár ~ род, сродник;
tšetε ~ чета; stajε ‘група људи’ ~ стаја; skotε ~ скот; pjanéts ~ пијанац;
starisfát ~ стари сват; kumár, kumbár, kumε  ~ кум, кума; dever ~ девер;
tsare ~ (за)чар(ати); kobε ~ коб; kobec ~ кобац; vurvołak ~ вукодлак.

Међу речима за означавање „емоционалне експресије” у арбанашком језику нашло се такође и мноштво, опет најчешће – српских, позајмљеница: 

tšudís, tšudí; tšudε, tšudíj -a ~ чудити се, чудо; korís, korít; korit „стыд” ~ корити; mεrsís, mεrzí, merzit ~ мрзети; gεrdít ~ грдити; habitun, habitem (гег.) ~ хабити се; štravís ~ страх, (пре)стравити се; gris ~ гристиi; tšuk ~ чукати; kεrtsís nε dérε „стучать в дверь” ~ крц(к)ати; klukás ~ кљукати, кљуцати; rešít ~ решити; veselít ~ веселити (се); l’ubís ~ љубити; tšenít ~ ценити; prevarít ~ преварити; neverít, nevrít ~ невера, изневерити; turr, turrem ~ турити; šetít ~ шетати; godís, godít ~ (у)годити; avís ~ јавити (се); trázoj ~ тражити; kεrtšéń ~ кричати; vikás ~ викати; besedúem ‘болтать’, ‘сообщать’, bišetim, bisedím ‘разго­вор’, bisεdε ‘речь’ ~  беседа, беседити;
fál’ε, i fálem Zótit ~ хвала, хвала Богу;
bol’bε ~ бол, бољка; bedá –ja ~ беда; vojna ~ воњ(а); piskε ~ писка; tug ~ туга; ku­pí­tsε ~ купица ; mbraztínε ~ празнина; plotní ‘полнота’ ~ плот[ь]н-; fład, fl’ad ~ хлад;
bugát, mbugát, εmbugát, bogát с више изведеница ~ богат; vóbekε, vobék, vápεkε ~ убог; g’orε ~ горе;

И анатомска лексика у арбанашком језику у знатној мери преузета је из словен­ског корпуса, а у њеним оквирима налази се чак и онај сегмент који се тиче тзв. „интимне анатомије”:

trup, turp ~ труп; kots (гег.), koskε, kotskε ~ кост, коска; gεrl’ats ~ грло, грлат; tšupε, tšupe –ja ~ чупа, чуперак; k’erpała буг. клепало ‘обрве’; grušt ~ прегршт, гр­сти; gεrbε ~ грба; duf ~ дух; vεrst, vεrsník, versník ~ врста, врсник; neméts, nemts, nements, meméts ~ немац ‘немак’; lakomíts[ε], lokomítsε ~ лакомица; kotš ‘penis’ ~ ко­чањ ‘стабљика купуса; „в старое время у славян засвидетельствован кочанъ (»ко­черыжка«) и в значении »membrum virile«’; pitš ‘vulva’ ~ пичка; pεrléš ‘vulva’ ~ »срав. серб. прљање ‘сованье’«; kúrvε, kurvjár, kurvár ~ курва, курвар; kutškε »про­сти­­тутка« (»сука«) ~ кучка; sisε »женская грудь« ~ сиса, сисе; šurr[ε] ~ буг. шур­кам ‘мокрити, уринирати’, срп. шорати;    
opet, apét ~ опет; okół, okol, akóle ~ око, около;
tšas ~ час; mą pasdáj ~ позно, позније; rok ~ рок; skań, skąj, skę ~ искон;
jug[ε] –a ~ југ ‘јужни ветар’; zagorén ‘северный ветер’ ~ изв. од загорје ‘ветер из загорья’; žek, žegu ~ жега; žar ~ жар; vranε, vránεtε ~ вран ‘црн’, вранац;

Старија карта (1684) и новија карта једног дела данашње Албаније са бројним препознатљивим топонимима (илустр. Огњило)

Мноштво словенске лексике у арбанашком језику (чији сам део овде навео), уз до­минантну словенску топонимију у Арбанији (коју испуштам из ових разматра­ња), основа су на којој се све недоумице поменуте на почетку овога прилога почи­њу разјашњавати: на својим садашњим западнобалканским просторима Арбанаси не могу бити староседеоци, све је извесније да се њихова прапостојбина налази(ла) на источним падинама Кавказа уз Каспијско језеро, да су се на Балкану први пут по­ја­­вили са Сицилије 1043. године у саставу побуњеничких трупа Георгиоса Мани­а­ко­са против византијског цара, да се (после Маниакосове погибије и заплене њего­вих лађа) више нису могли вратити на Сицилију и да су били насељени у залеђу Дра­ча, изме­ђу Кроје и Рабана (Арбанон).

Основне чињенице о томе одавно су познате: о Агванији или Кавкаској Алба­нији и њиховом језику прва сведочанства потичу с почетка XX века (удински је­зик, агванско писмо [ЕСЛ 1990:16 531; ЕСЈФ 1984:13–15 130–131]), при чему се сма­тра не­спорним да је удински / удијски језик огранак лезгијске језичке групе, да њиме (према попису од 1979) говори тек неколико хиљада људи и да он представ­ља остатак агванског језика, чији се носиоци у Кавкаској Албанији помињу од III века ст. ере. Највише података о томе доноси Алексидзе и овде помињем тек неколико његових навода, пре свега оних које се тичу постојања албанске писмености.

Сведочанства о албанској писмености до нас су допрла у јерменским изворима, а међу њима и податак да је „почетком V века Месроп Маштоц »створио азбуку за грлени, неблагозвучни, варварски и груби језика Гаргара«. Уз његову помоћ на албански језик биле су преведене Пророчке Књиге, Апостол и Јеванђеље. Најтачнија документарна сведочанства о постојању албанског писма и писмености налазе се у материјалима Двинског уједињеног сабора цркава закавкаских земаља (506. године). У писму јерменског патријарха Бабгена иранским хришћанима о вероисповедним питањима каже се: »Наша је вера… у сагласју с Грузинима и Албанцима [да] свако на свом језику [пише] (букв. писменошћу сваке државе«); Албански историчар из VII века Мојсеј Каланкатујски, чије је дело сачувано на јерменском језику у редакцији из X века набраја народе који су у његово време имали писменост и међу њима помиње такође и Албанце; Сведочанства о постојању светих књига на албанском језику налазе се и код јерменског историчара VIII века Гевонда. Он помиње језике на којима постоји текст Јеванђеља и међу њима на дванаестом месту налази се и албански.” Трагање за чињеницама о ишчезлој албанској писмености почела су тридесетих година XIX века, али је тек цео век касније Иља Абуладзе „открио уџбеник јерменског језика у коме је, уз јерменску, грчку, јеврејску, грузинску, сиријску и арапску азбуку, била наведена и албанска.” То се догодило 28. септембра 1937, Абуладзе је о свом открићу објавио само кратко саопштење, а азбуку уступио А. Шанидзеу, који је, годину дана касније, у својој расправи потврдио налазе Абуладзеа да је „азбука стварно албанска… и да гласовни систем који она представља мора одговарати гласовном систему удинског језика – представника лезгинске групе дагестанских језика”. Касније је откривено и више других потврда о постојању те писмености, а међу њима најзначајније је оно до којега је дошао сам Алексидзе са својим сарадницима утврдивши да се међу рукописима, „случајно пронађеним 1975. године” у Манастиру Св. Катарине на Синају, налазе и два на која се, као на „споменике староалбанске писмености”, може гледати као на „веома важан догађај у кавказологији”, при чему, уз друге чињенице из албанске историје, наводи мишљења јерменских научника да је „становништво Албаније… антрополошки слично становништву данашњег Карабаха у Азербејџану” и да је почетком 5. века „створена албанска писменост и убрзо за њом – богата оригинална преводна књижевност скоро свих жанрова”. Итд. 5

[5] На чињенице које овде помињем наишао сам (морам признати – случајно) у једној напомени у Лурјеовој књизи о историји византијске филозофије и од ње сам „кренуо у потрагу” за другим пода­ци­ма [Лурје 2006: 206]. (Уп. и српско издање те књиге: В. М. Лурје, уз сарадњу В. А. Баранова, Историја византијске философије. Формативни период, превела с руског Јелена Капустина. Изда­вач­ка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2010, 198.)

Манастир Светог Јована Владимира код Елбасана (илустр. Огњило)

Главне чињенице о томе шта се касније дешавало с Албанцима с Кавказа доноси Јован Деретић: „Пре доласка у Србију, Арбанаси су променили три боравишта. Пореклом су са Кавказа из кавкаске Албаније. Овој земљи, из које они потичу, странци су дали име Албанија, по имену града Албане, на Каспијском језеру, у чијем залеђу се она простирала. То је била планинска земља која се протезала делом у данашњем Азербејџану, а делом у Дагестану. У тој брдовитој и планинској земљи на источним падинама Кавказа, живело је 26 племена, која су говорила 12 наречја или језика. То доказује да је у земљи, коју су називали Албанијом, живело више различитих народа, а не само албанска племена. Главни град те земље звао се Ардебиљ.
У 8. веку вођени су велики ратови између Хазара и Арапа у пределу Албаније. Арапи су били носиоци ислама, а Хазари турско племе, које је било примило Мојсијеву веру, па је њихов сукоб имао и верски карактер. Арапи су показали више наклоности према домаћем становништву, па је један део народа примио ислам.  Када је хазарски принц Баруил ушао у Албанију 730. г. наредио је својим ратницима да побију све становништво које је примило ислам. У Ардебиљу су побијени сви муслимани и град је опустошен. Један део Албанаца муслимана је успео да побегне код Арапа, који су ове избеглице сврстали у две скупине и једну послали у Сирију, а другу у Арабију. Они који су отишли у Сирију сјединили су се са тамошњим становништвом и губи им се траг. Они који су дошли у Арабију били су насељени у пустињском пределу покрај Црвеног мора. Ово место није одговарало кавкаским сточарима. Не зна се тачно колико су се ту задржали док нису били пресељени на Сицилију. Сицилија је тада била подељена између Арапа и Византије па су пресељени тамо да појачају муслимански живаљ, а и земља им је више одговарала”.
На истом месту, Деретић даље помиње и навод Атанасија Урошевића из 1929. године о томе да је у арбанашкој традицији сачувано памћење о боравку у Арабији, као и навод Јохана Георга фон Хана да „код Арабљана постоји памћење да су Арбанаси живели у Арабији поред Црвеног мора… и да су се одатле иселили”, при чему цитира и Лапинског, „који каже да Абази, черкеско племе са Кавказа, држе да су с Арбанасима један исти народ, а и Арбанаси држе да су браћа са Абазима”. На истој линији налази се и схватање Џемса Бекера „да постоји велика сличност између Тоска из Албаније и Черкеза са Кавказа”.

О разлозима за пресељење Арбанаса на Сицилију Деретић исписује и ове редове: „На Средоземном мору вођене су честе борбе између Арапа, као представника ислама, и Ромеја (Византије), као представника хришћанства. Арапи, који су отели од Ромеја већи сео Сицилије и део Јужне Италије, да би ојачали исламско становништво у тим земљама, преселили су тамо избеглице са Кавказа. Борбе између Ромеја и Арапа на Сицилији трајале су дуго времена и у време од 827. до 878. године. Сицилија је била подељена на два дела, па отуда и назив Две Сицилије. Ромеји су успели 980. године да освоје део арапске Сицилије и на том делу нашли су Арбанасе. За пола века власти над њима један део тог народа превели су у хришћанство,” а „догађај који је претходио и проузроковао долазак Арбанаса у Србију, био је рат између Византије и Србије у јесен 1042. године. Ромеји су са великом војском напали Србију и борбе су вођене у пределу Новог Епира, данашња територија Албаније. У две велике битке Срби су страшно поразили Ромеје и то је проузроковало немире у Византији. Један од побуњеника био је војсковођа Ђорђе Манијак, који је командовао византијском војском на Сицилији и Јужној Италији. Пошто су га без разлога сменили, одлучио се на побуну и кренуо да узме власт у Цариграду. Повео је своју византијску војску коју је имао под командом и један део кавкаских Арбанаса, односно Албанаца како су их тада звали, као помоћне чете. Са Арбанасима су ишле и њихове породице како је то био био обичај у том времену. Манијак се са својом војском искрцао у Драчу, почетком марта 1043. године. На путу за Цариград сукобио се код Острова са ромејском војском верном Цариграду и ту погинуо. 6  После погибије њеног вође, његова се војска предала. Ове догађаје описао је савременик, византијски историчар Михаило Аталиота” [Деретић 2007:36–37 41–42].

[6] О улози Георгија Манијакиса у тим догађајима говори и Острогорски [1959:315–316] истичући да су његови „подвизи на Сицилији били последња светла тачка на византијском хоризонту”, али не помиње чињеницу да су се у саставу његових трупа налазили и Арбанаси.

С тим чињеницама у потпуном је сагласју и разматрање Михаила Станишића, при чему као занимљивост вреди поменути његов навод да се први пут „срео с проблемом” као заточеник на вулканском острву Устика у Тиренском мору када му се један логораш представио као Пијетро Марку, професор књижевности из Елбасана, и рекао му да „ми, Албанци, нисмо никакви потомци Илира, нити су наши први преци били на Балкану. Ми смо са Кавказа. Тамо смо имали своју државу, док нас Арапи нису пребацили на Сицилију и у Јужну Италију. Ето, у овим крајевима – око Месине и Ређо Калабрије – и дан-данас има мојих рођака, остатака тих Албанаца са Кавказа” [Станишић 2007:17].
Уз мноштво драгоцених података којима српска историја или не оперише или то чини прилично стидљиво, у Станишићевим и Деретићевим разматрањима налазим основу и за једну општију опсервацију и с тим у вези цитирам још један извод из Станишићевог текста: „Саопштимо… шта се то догађа у праскозорје албанског искрцавања (од стране Арапа) на Сицилију. Између 827. и 878. године вођене су на Сицилији огорчене борбе између Арапа и Ромеја (Византинаца). У том периоду, кад још ни једног Албанца нема у Европи (па ни на Балкану), одржава се Свенародни сабор у Дувну, где су присутни представници Срба из свих њихових кнежевина од Епира до Истре. Цар Константин Порфирогенит у свом делу »De administrando imperio« наводи да уважава све те српске кнежевине: Дукљу-Зету, Травунију (Херцеговину), Захумље (око Неретве) и Паганију, као и сва њихова острва у Јадрану, за која каже да су насељена Србима, истичући њихову радиност и свестрано развијену поморску и агрикултурну привреду; цар са жаљењем констатује да није могао да посети велику »покрштену Србију« иза Динарида на северу (коју др Јован Деретић назива »Западна Србија«).

Сабор у Дувну (877. године, док се на Сицилији приводе крају жестоке борбе Ромеја [Византинаца] и Арапа), био је под папским покровитељством. Окупио је представнике свих тадашњих српских кнежевина, са простора некадашњег српског Илирикума (Илирије). Нема тада ни помена о било каквом трагу постојања некаквих »Албанаца–Илира«… На сабору у Дувну је одређено да… буде организована мрежа српских епископија. Њихово руковођење поверено је »Главном сабору у Дукљи«. Назначени су називи тих удружених епископија: »Антибарум, Будиам (Будуам?), Ецатерам, Дулцигнум, Суациум, Сцодрум, Дривастус, Поллетум, Сорбиум, Босониум, Трибуниум, Зац(хумлиум)«.7  Ова црквена организација у савезу српских кнежевина дешава се у јеку кампање организоване по наредби цара Василија I, да Срби примају хришћанство (од 867–886. године)…

[7] Претпостављам да је то у рукопису било написано латиницом: »Antibarum, Budiam (Buduam? – ДП), Ecateram, Dulcignum, Suacium, Scodrum, Drivastus, Polletum, Sorbium, Bosonium, Tribunium, Zac(humlium).«

 

Порфирогенит је забележио да су »архонти Травуније (Херцеговине) увек били под влашћу архоната Србије«… Та Србија се протезала од Дрине на истоку до Истре на западу и од Јадранских планина до Драве. Србофоби и историчари знају, такође, за булу папе Александра II (1061–1073) да је »међу девет бискупија реорганизоване Дукљанско-барске Метрополије« и једна »за стару Србију, а друга за Пилот, која се на истоку граничи са малом реком Валбоном«” [Станишић 2007:19–21].
Станишићеви наводи које помињем, удружени с онима Деретићевим [2007:38–41], рекосмо, намећу основу за неке шире опсервације не више о Арбанасима као Илирима него о Илирима као палеобалканском становништву уопште. Видели смо да се, према репрезентативној Њерознаковој књизи, о Илирима не зна скоро ништа, оно мало глоса које се сматрају „илирскима” сведено је тамо тек на десетак страница, а нигде нема објашњења ни како је тај народ нестао ни како се могло догодити да иза себе не остави макар неки неспоран траг више; у античким изворима не помињу се никакве велике катаклизме, велике сеобе народа тешко се могу замислити у било којем времену и оне се могу свести тек на померање делова становништва које траје деценијама и вековима и зато се и „теорије” о сеобама Словена у VI и VII веку „иза Карпата према Балкану” морају свести на неутемељене конструкције, тј. на „научну фантастику”, јер то претпоставља да је Балкан био „ненасељен” или, у бољем случају, „слабо насељен”, па су се многе стотине хиљада (ако не и – милиони) досељеника брзо по њему могле раширити и стићи и до Пелопонеза и до Истре. 

Против таквих могућности војују многе историјске и друге чињенице, а овде се могу поменути тек две најизразитије.

1. Од античких времена до почетка XX века илирско име односило се на Србе и о томе сведоче бројни Деретићеви наводи [2007:38–41], 8 али се над том чињеницом српска „владајућа наука” никад није озбиљно замислила. Треба се надати да ће коначно и то учинити 9 јер ако се покаже да се словенска прадомовина налазила у средњем Подунављу [Трубачов 2002], „теорије о сеобама” поставиће се у сасвим новом светлу: Срби су се налазили по обема странама Дунава и Балкан је био њихова колевка једнако као и Панонија. За два (или три) века „српски досељеници” нису се могли толико „раширити” по Балкану, примити хришћанство, организовати државни и црквени живот са мрежом епархија, оставити о себи толико трагова у топонимији Балкана и у записима античких хроничара… И, узгред, изнедрити један од најлепших споменика ћирилске писмености – Мирослављево јеванђеље. Помињем те појединости да бих нагласио неке чудне чињенице: Срби су то „успели постићи” за пет векова „боравка” на Балкану, а Арбанаси ни за цео миленијум нису успели да о себи оставе друкчија сведочанства мимо оних о затирању српских трагова по просторима које су запосе(да)ли.

[8] Деретићевом списку помена илирских племена као српских додајем овде и оне у којима се, то-ком више последњих векова, термини Илири и илирски односе на Србе и српски језик, па је чак остао и запис Игњата Алојзија Брлића да је Вук „classicissimus Ilirus”. Отуда се и на хрватски „илирски покрет” може гледати као на покрет за прелазак на српски језик [Петровић 2007:227–230 264–266]. Занимљиво је, уз то, напоменути да су се, у наше дане, и Словенци, због територијалног спора са Хрватима, сетили Наполеонових „Илирских провинција” као важне етапе у свом националном узрастању, али и они превиђају чињеницу да се илирско име односило, како рекосмо, једино на Србе и тек се касније почело ширити и на кајкавце, тј. на Словенце и „Хрвате-кајкавце”, при чему су све касније политичке и административне поделе могле бити или условне или, напросто, произвољне; уп. НИН, 23. јул 2009, 27–29.)
[9] Први знак да се и ту нешто дешава било је организовање Округлог стола „Методолошки проблеми истраживања порекла Албанаца” у САНУ 21. јуна 2007. године. Занимљиво је, међутим, да је тај скуп припремило Одељење друштвених наука САНУ (председавао је акад. Михаило Марковић) и да из њеног Одељења историјских наука нико није учествовао. С друге стране, САНУ није публиковала саопштења са скупа, већ је то препустила Издавачкој кући „Пешић и синови” (Албанци – лажни Илири, Београд, 2007) и тиме признала да о чињеницама које се под њеним кровом саопштене – нема рационалног става.

2) Одавно су антрополози утврдили да источни штокавци (рецимо – Поморавље) и западни чакавци (рецимо – Сусак) припадају истом антрополошком типу и да се њихова граница подудара с границом према кајкавцима, а сада археогенетичари показују „да највећи део данашњих Срба има хаплогрупу I2а* – 29,2%, која је условно названа »динарска хаплогрупа« (Dinaric Modal Haplogroup), која је карактеристична за Балкан. Ова хаплогрупа је најзаступљенија у Херцеговини, а присутна је у значајном проценту код свих балканских народа, без обзира на границе данашњих држава. Претпоставља се да се ова хаплогрупа ширила са Балкана на подручја централне, источне и јужне Европе пре раног неолита…10  Појединци доводе у везу ову хаплогрупу са Илирима, с обзиром на простор у ком је заступљена.” Занимљиво је у вези са свим о чему говоримо „смањено присуство ове хаплогрупе код косовских Албанаца (2,7%)”, али је, на другој страни, код њих хаплогрупа E1b* „присутна са рекордних 44%”, при чему је „значајан проценат ове хаплогрупе пронађен и на Блиском истоку и северној Африци” [Димитријевић 2007:115].

И тим се појединостима потврђују закључци до којих смо дошли: Срби  јесу могли бити староседеоци Балкана, а  Арбанаси  су нови досељеници, при чему се о оном првом мишљења и даље могу разилазити (питање је само – докле?), а о оном другом такав закључак моћи ће се много лакше потврђивати него оспоравати. Арбанашке сроднике данас налазимо на Блиском истоку и у северној Африци, при чему за оне прве знамо одакле су дошли, а за оне друге можемо претпоставити да су се некад одвојили од оних првих и сачували једино заједнички генетски код.

[*] У оригиналном тексту Драгољуб Петровић је користио стари систем означавања за хаплогрупе па је I2а хаплогрупу означио као I2b, а E1b групу означио је као E3b, пошто се овај начин означавања одавно не користи променили смо то у тексту ради лакшег разумевања (прим. екипа Огњила)

[10] Ако се може веровати истраживањима Трубачова, такву би могућност имало смисла осмотрити и из „обрнутог угла”: у трећем и другом миленијуму ст. ере „Илиро-Венети” су се налазили на простору од данашње северне Италије до Балтика, а у првом миленијуму ст. ере они су се „спустили” у Панонију и западне области Балканског полуострва (на истоку су се налазили Трачани) [Трубачов 2002:23–30] и вероватнијом сматрам претпоставку да су ту хаплогрупу на Балкан донели Илири него да се она одатле ширила „на подручја централне, источне и јужне Европе”.

Извори и литература

Алексидзе 2009: Заза Алексидзе, Обнаружена письменность Кавказской Албании [интернет пројект Грузинске академије наука „Digitalization of the Albanian palimpsest manuscript from Mt. Sinai” (http://titus.fkidg1.uni-frankfurt.de/armazi/framee.htm), од 9. фебруара 2009].
Деретић 2007: Јован И. Деретић, Арбанаси од Кавказа до Србије. У: Албанци – лажни Илири. Београд, 35–47.
Димитријевић 2007: Никола Димитријевић, Археогенетика и изучавање порекла становништва на Балкану. У: Албанци – лажни Илири.  Београд, 113––118.
ЕСЈФ 1984: [Составитель] М. В. Панов, Энциклопедический словарь юного филолога (языкознание). Москва.
Лурје 2006: В. М. Лурье, История византийской философии : формативный период. Санкт-Петербург.  ЛЕС 1990: [Ред.] В. Н. Ярцева, Лингвистический энциклопедический словарь. Москва.
Њерознак 1978: В. П. Нерознак, Палеобалканские языки. Москва.
Острогорски 1959: Георгије Острогорски, Историја Византије. Београд.
Петровић 1988: Драгољуб Петровић, Топонимија Куча. – Ономатолошки прилози, Београд, IX, 1–163.
Петровић 2007: Драгољуб Петровић, „Три стољећа хрватскога стандардног језика” – на српској основи. Слово, Никшић, 15/16, 222–269.
Пешикан 1984: Митар Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена на почетку турскога доба.  Београд (САНУ – сабрани чланци из Ономатолошких прилога III, IV, V).
Селишчев 1931: Проф. А. М. Селищев, Славянское население в Албании. София.  Станишић 2007: Михаило Станишић, Последице митоманије о илирству Албанаца. У: Албанци – лажни Илири. Београд, 15–34.
Трубачов 2002: О. Н. Трубачев, Этногенез и культура древнейших славян. Москва.

Поделите са пријатељима:

Related Posts

Scroll to Top