Приказ књиге
Пише Александар Митић
историчар
Почетком септембра 2023. године изашла је из штампе књига грчког писца из средине 15 века Лаоника Халкокондила под називом Докази историје у издању издавачке куће ПРОМЕТЕЈ из Новог Сада (www.prometej.rs). Заправо ради се о оним деловима Халкокондилове књиге, где је он писао о Србима. Поднаслов књиге као да све говори „О Србима као Трибалима (Илирима), најдревнијем и аутохтоном народу, Косовској бици и Милошу (Обилићу) као највећем јунаку за кога се икада чуло“. Халкокондилов текст су превели и књигу приредили др. Дарко Крстић и др. Александар Стојановић. Ово је први превод на српском језику. Треба рећи да је из садржаја дела књиге који се односи на Србе јасно и зашто он није преведен до сада. Очигледно је то намерно, јер када се Халкокондилово сведочење сагледа објективно, немогуће је прихватити званични историјски наратив о досељавању Срба на Балкан у 7. веку као једину историјску истину. И да нема других доказа, да се ослонимо само на писане изворе, морало би се појавити барем зрно сумње, и неки критички осврт на званични став. И ту долазимо до проблема на који често указујем, а то је, да наша историографија уопште није критичка. Она је само критичка када треба оспорити неки мит, народно предање, било какав податак који говори супротно званичном наративу, али свака логика престаје када је нешто у складу са наративом, па се не постављају ни најосновнија питања.
1. О приређивачима Халкокондиловог дела и њиховој анализи
На почетку да кажемо неколико речи о приређивачима Халкокондиловог дела. Др Дарко Костић и др. Александар Стојановић по образовању су теолози, тј. богослови, а Костић је и историчар. Обојица су једно време били на школовању у Грчкој, и одлични су познаваоци грчког језика. Више радова су писали на грчком и преводили са грчког на српски и обрнуто. Ово сам намерно истакао како неко не би по обичају замерао да тобоже приређивачи нису компетентни за посао који су обавили. Дакле као одличним познаваоцима грчког језика, познавацима православне догматикe и историјске методологије аутори су итекако компетентни за посао који су одрадили.
Прочитавши пажљиво целу књигу, без претеривања могу рећи да њихов рад може да послужи као пример, како треба да се приступи превођењу и приређивању дела једног страног аутора, као и како се правилно ради критичка анализа једног дела. Такође приређивачи су у фуснотама указивали на делове Халкокондиловог списа који су раније били погрешно превођени код иностраних приређивача његовог дела, што свакако говори да су озбиљно и савесно урадили посао, а у критичкој анализи Халхохондиловог текста показали и неке примере погрешних превода грчких текстова од стране наших византолога.
Најважнији од примера је онај на који смо Александар Шаргић и ја дали у нашој књизи Није било сеобе Срба на Балкан, а то је погрешан превод цитата Јована Малале, ромејског историчара из 6. века који у свом делу говори о устанку Срба у Тракији. Реч устанак је намерно кривотвoрена (приређивачи користе баш ову реч) у провалу тј. упад, што потпуно мења смисао Малалине реченице. Као што сви знају, устанак може да дигне само становништво које ту већ живи тј. староседеоци, док они који упадају-проваљују то не могу бити. Приређивачи наводе и друге примере, а већина њих је преведена само у малим одломцима у склопу зборника Византијских извора за историју народа Југославије. Можда је најгори пример нашег академика Божидара Ферјанчића који наводи Халкокондила као доказ своје тезе да су Албанци потомци Илира, иако то нигде не пише, већ супротно, Халкокондил изричито каже да Албани нису Илири и наводи многе доказе који говоре о томе да су Трибали и Илири заправо Срби и да греше сви они који сматрају супротно.
То указује да су наши византолози свесно кривотворили преводе грчких текстова који су писали о нама, а такође и да постоји потреба поновне провере свих превода са грчког језика, али и потреба да се преведу сви они писци који су писали о нама. Наиме и овде превод Халкокондилових Доказа историје може послужити као пример, како је најбоље то урадити. На једној страни књиге налази се текст на грчком, док је на другом савремени српски превод.
Ова прича нас води и до Олге Луковић Пјановић, која је заправо прва широј јавности приближила Халкокондилове тезе, чак је и његов цитат искористила као наслов своје књиге Срби народ најстарији. Ипак она није превела шири део текста и њено ослањање на латински превод је кориштено за оспоравање те тезе током многих година. На срећу сада када имамо један прави превод можемо видети да је теза у потпуности тачна, јер како ћемо видети касније Халкокондил заиста сматра баш Србе тј како их назива Трибале за најстарији и највећи народ у васељени.
Портрет Халкокондила непознатог аутора из 19. века
Погледајте приказ ове књиге у нашој емисији на јутјубу
2. О Халкокондилу и његовом делу
На почетку књиге приређивачи су дали до сада најсвеобухватнију биографију самог Лаоника Халкокондила, затим текст Доказа историје, који се односи на Србе и на крају у другом делу књиге је критичка анализа Халкокондиловог текста. Сам Халкокондил како се сматра рођен је око 1430. године у Атини у племићкој породици као Николаос, док је име Лаоник како се мисли узео касније под утицајем свог учитеља Георгиоса Гемисте Плитона. Халкокондил је умро око 1470 године. Ово је битна информација, која ће нам позлужити касније у доказивању неких Халкокондилових ставова о догађајима из српске историје.
Халкокондилов учитељ Георгије Гемиста Плитон био је чувени филозоф, један од првих неохелениста, један од ретких који је попут Халкокондила гледао на Србе у позитивном светлу, за разлику од већине ромејских аутора из предходних периода, који су о нама писали углавном негативно. Плитон је познат по томе што је написао говор који је одржао на сахрани ромејске царице Јелене, мајке последња два ромејска цара, иначе ћерке српског великаша Константина Дејановића. Плитон том приликом Србе назива Трачанима и изричито тврди да су Грци од Трачана примили Елеузијске мистерије, тј. веровање у бесмртност душе, као и познавање муза. Дакле за Плитона су Срби (тј. Трачани) у његово време потомци оних Трачана који су Грцима предали знања о бесмртности душе и о музама. За разлику од Плитона, Халхокондил Србе назива именом Трибали, као и већина ромејских писаца пре њега, али за њих користи и појам Илири.
Халкокондил је звоје дело завршио како се сматра 1464 године. Први препис његовог дела урађен је 1470 године, дакле само пар година након завршетка оригинала. Практично можемо рећи да је сачуван у оригиналу. Такође сачувано је 29 преписа Халхохондиловог дела, што само по себи сведочи о популарности и значају његовог дела, док је као што смо истакли у нашој књизи Није било сеобе Срба на Балкан, сачувано само два преписа Псеудо-Порфирогенитвог списа тзв. Кодекс Паризинус и Кодекс Ватиканус. И један и други су више стотина година удаљени од наводног оригинала. Просудите сами коме је више веровати, једном образованом хуманисти чији је спис малтене сачуван у оригиналу и који је у сагласју са свему што је до тада написано о нама или једном безименом спису који је испливао шест и по века након наводног оригинала, за који нико пре штампе није чуо за њега и који се приписује ромејском цару Константину VII Порфирогениту, човеку који је до своје 35 године живота имао намесништво, што свакако само по себи говори о његовом интелекту.
3. Најважнији подаци о Трибалима-Србима у Халкокондиловом делу
Треба рећи да је Халкокондил у свом опису Срба свога времена, покушао да реши питање њиховог порекла, свеобухватније него било ко пре њега. Кроз дело он се том питању враћао више пута, што сведочи да га је та мисао доста опседала. Такође његови подаци из српске историје коју је бележио као савременик догађаја или које је чуо од савременика су од изузетног значаја. Наиме он описује детаљно српску историју од времена краља Милутина, па до времена пада српске Деспотовине, и српске краљевине у Босни. Веома значајни подаци које даје су за присуство Срба на Пелопонезу у његово време, о Маричкој и Косовској бици. По нама ово су најважнији делови Халкокондиловог списа које се тичу нас, па ћемо посебну пажњу обратити њима. Да кренемо редом.
Што се тиче порекла Трибала-Илира тј. Срба Халкокондил у књизи износи две претпоставке. То ради као што смо рекли на више места. Једна од њих је да су Трибали-Илири са Балкана отишли преко Дунава у Пољску и Сарматију (Русију), а друга је да су са тих простора дошли на Балкан. Из писања Халкокондила види се да и он није сам сигуран када говори о томе, која је теорија вероватнија, али се из контекста види да он нагиње оној теорији да су се Трибали-Илири ширили са Балкана у правцу Севера и Истока, а не обрнуто. Ево шта каже поводом тога на странама 45-49:
„После овога, Амурат јахаше с војском на Мисијце и Трибале. А овај народ је најстарији и највећи од свих народа по васељени, који или отцепивши се од дела Илира насели сву земљу, или, као неки што тврде, су дошли са оне стране Истроса од последњих крајева Европе, дакле од Хрватске и територије Пруса, која је до Северног леденог океана, и од Сарматије, сада такозване Русије, све до земље која је због хладноће ненасељива, и одатле устремивши се и прешавши Истрос стигли су до земље на Јонском мору и по њој се баш доста проширили до Венета, и освојивши је населили се у њој. Или боље треба рећи баш супротно: да су се одавде са земље уз Јонско море устремили и прешавши Истрос доспели до оне стране васељене, иако ово што је речено не би могло да се докаже од нас баш сигурно. Али, толико заправо знам да, иако се ови народи очито разликују по именима, никако се пак не разликују међу собом по обичајима, а очигледно је да се служе истим језиком и говором још и сада. Како су се ширили по Европи, населили су се по многим местима, другде свакако и у неким крајевима Пелопонеза – лаконијском крају, на планини Тајгет и на насељеном Танарону. Овом роду свакако припада и настањени народ који је доспео из Дакије преко Пинда у Тесалију. А и једни и други називају се Власима и ако немам баш нешто детаљно да изложим како бих рекао ко је од њих први стигао.“
Још на једном месту Халкокондил потврђује заправо правац Трибалске-Илирске сеобе са Балкана, па северно од Дунава. Ево тог дела на странама 167-169:
„И тада, следећег лета крену цар у поход на Илире и на цара Илира. А овај народ Илира је стар и живи на обалама Јонског мора, и по многим земљама се спомиње како је славан. А они се сада називају Босанци. Међутим, Далмати и Мизијци заједно са Трибалима и чак Сарматима заједно са њима Илирима говоре исти језик и то у свему сличан, тако да им није тешко да се споразумеју једни са другима. Доста је вероватније сматрати да си они кренули са обале Јонског мора, бивајући народ који је много и на многим местима бивао славан, и да су Тракију потчинили себи и да су прешли Истрос населили се у земљи Сармата, него као што неки сматрају, да су гоњени од Скита прешли на територију са ове стране Истроса и да су на тај начин покоривши Тракију, стигли до обала јонског залива и ту се населили.“
Како видимо из цитата Халкокондил за Трибале каже да су највећи и најстарији народ. Дакле Трибали су најстарији, а Илири, који су један род са Трибалима су веома стари. Из цитата видимо да је Хрватска нека област на северу близу Пољске, док у целој Халкокондиловој књизи Хрватске на Балкану нема, а ни Хрвати се не обрађују посебно као народ. Што се тиче бројности, очигледно је да су Трибали у овом контексту име које је Халкокондил пренео на цео етнос за који каже да говоре илирским језиком, а то су поред Трибала (Срба), Илира (опет Срба, пре свега оних у Босни), још и Мизијци (Бугари), Сармати (Руси), Пољаци, Чеси… За све ове народе он изричито каже да говоре исти језик и да имају исте обичаје, дакле да су један род. Такође и за Влахе преко Дунава, тј. оне у Дакији и за Влахе у Тесалији Халхохондил каже да су један род са Трибалима-Илирима, што је такође битна чињеница, јер се ради о 15 веку.
Готово исте податке налазимо и код његовог учитеља Георија Гемисте Плитона који каже да се Трачани протежу од Јонског мора па до северног океана и да сви имају исте обичаје и језик. Упоредимо ли овакве ставове са рецимо ставом Херодота који о Трачанима такође пише исто, или став арапског писца Ибрахима Ибн Јакубија који тврди да се земља Сакалиба тј. Срба простире од Источног Медитерана до Северног океана, ствари ће нам бити доста јасније, а и видећемо један континуитет знања и очигледно слагање средњовековних писаца са оним античким.
Сведочанство Халкокондила о пореклу нашег народа са Балкана, и његовим постепеним ширењу северно од Дунава на простору централне и источне Европе, потпуно се слаже са најстарији хроникама Руса, Пољака и Чеха, дакле северних Словена, где се наводи да су они на њихове садашње просторе дошли из Подунавља и Балкана. Халкокондилово извесно двоумљење поводом тога, можемо приписати развоју историјске науке тог доба, која је заправо била у повоју, и чији су представници од којих је један и Халкокондил покушали да дају више теорија поводом једног питања, и да се кроз дело приклоне једној теорији. У овом случају Халкокондил је као што смо већ истакли био присталица ширења Трибала са овог простора северно од Дунава, док је рецимо један други хуманистички аутор који је живео један век након њега, Фауст Вранчић, родом из Шибеника такође давао две теорије, али је сматрао да је друга претежнија с образложењем да су северни Словени, бројнији од јужних, па је њему логичније да су јужни дошли са севера, а не обрнуто. Међутим и код Вранчића и код Халкокондила могућност да су Срби дошли са севера, подразумева да су дошли у неко много давно време, а не нпр. у 7 век како то стоји у Псеудо-Порфирогенитовом спису, јер да потсетимо за тај спис не знају ни један ни други. Овде заправо видимо да је наратив о нашем староседелаштву почео да се мења већ од 15 века, заправо да се јављају и други гласови, да се у 16 веку, када наше државе више нема, и када су једине словенске државе тада у европи Пољска и Русија, иначе у то време обе по прилично јаке и моћне, наратив о досељавању на Балкан полако добија своје присталице. Може бити због тога што је ауторе бунило велика распрострањеност и маса Словена, а очигледно и из политичких разлога, јер су у Пољску и Русију биле упрте очи поробљених Словена. Коначно са штампањем Псеудо-Порфирогенитовог списа 1611 године, када је до тада тај безимени спис заправо први пут и добио назив О управљању царством који му је осмислио приређивач језуита Јоханес Меурс, наратив о досељавању Срба на Балкан добија и свог „сведока“, и ако јединог, за многе очигледно довољног да занемаре аргументе на стотине других аутора који тврде супротно.
Срби на Пелопонезу у Халкокондилово време
Занимљив детаљ у Халкокондиловом спису је свакако онај о присуству нашег народа на Пелопонезу у његово време. Из њега јасно проистиче да Трибали чине већину на Пелопонезу у време Халкокондила у областима Лаконија, на планини Тајгет и на најјужнијем делу Пелопонеза, тзв. Танарону. Оно што је важно је то да Халкокондил тврди да они на том простору живе од давнина. По нама ово је такође веома битна чињеница, јер је наша званична наука на становишту да су Срби на Пелопонезу већ од 9 века почели да се хеленизују, да би до 10-11 по њима тај процес био завршен. У последње време овакав бесмислен став заступао је историчар Тибор Живковић, који је на жалост утемељивач бројних заблуда у нашој науци, а чије се претпоставке, по правилу скоро све без основа, без икакве критике узимају као готове чињенице, што у ствари сведочи да је наша званична наука далеко од критичне. Да су овакви ставови бесмислени, говори и чињеница да су Срби преживели 6 вековну римску окупацију, затим 5 вековну турску, и нису били асимиловани, а по нашим историчарима су хеленизовани, за мање од два века. Очигледно да љубав према „Византији“ нема границе. Против њихове претпоставке, као што видимо сведочи нам Халкокондил у 15. веку, али пре њега и западни писци, хроничари крсташких држава на тлу Грчке од 13. до 15. века, који сведоче да су крсташи након што су ушли на Пелопонез ратовали са Словенима пуних 20 година. Дакле не са Грцима, већ Словенима. Наравно овакви подаци нашим историчарима не значе ништа.
Халкокондил о Маричкој и Косовској бици
Трећа веома битна ствар у Халкокондиловом спису односи се на Маричку и Косовску битку. Халкокондил наводи да је Маричкој бици предходила једна битка, такође у близини реке Марице, где су Срби, поразили Турке. Након тога краљ Вукашин и деспот Угљеша су поново сакупили војску како би заузели Једрене, тадашњу престоницу Турака и коначно протерали Турке из Европе. Српска војска се улогорила у близини Черномена и како су турског султана обавестиле уходе, Срби су били толико безбрижни да нису поставили чак ни страже. Ако је прича о првој бици тачна, а немамо разлога да сумњамо, јер је Халкокондил наводи да је од Грка сазнао за тај догађај, онда се ту заправо можда и крије велика погибија Срба на Черномену. Наиме након прве победе, можда су били сигурни да се Турци немају свеже снаге да им се поново супротставе. Таква непажња, као што знамо скупо је коштала српску војску и српску државу и преокренула точак среће на турску страну.
Још значајнији податак Халкокондил даје за Косовску битку. Наиме он каже да су на страни Турака учествовали сви турски вазали, а то су српски деспот Константин Дејановић, Богдан који је владао на подручју Родопа, мизијски тј. бугарски цар, ромејски цар Манојло и караманлијски емир Хајредин. Као што видимо краља Марка не помиње, што значи да он није био на страни Турака у косовској бици. Да је Константин Дејановић био присутан на Косову на Видовдан 1389 године, сведочи једна његова повеља издана у Приштини само пар дана након битке. Међутим за нас је од изуетног значаја податак Халкокондила о учествовању грчке-ромејске војске на страни Турака. А ево и зашто. Наиме Халкокондил описујући убицу султана Мурата кога он зове Милоин, и назива највећим јунаком свих времена за који је свет икада чуо, даје две верзије исте приче: турску, у коју нема поверења, и грчку, којој поклања своје поверење. Дакле као и по питању порекла Трибала, Срба, Халхохондил и за убиство Мурата даје два сценарија, и пажњу поклања грчком, по нама са пуним правом. Да видимо шта о томе каже на странама 55-57:
„Када војеваше на њега Амурат, син Орханов, затече га улогореног на такозваном Косову пољу, које припада приштинској области. А када овај дође, за рат постројаваше војску, имајући са собом оба сина Пеазита и Јагупа. А одавде, како дакле Турци кажу, Амурат боривши се и усмеривши сву снагу да оне око Елеазара, гонећи пак да спопадне неког човека Трибала, и када је сишао с коња, вративши се к њему пешке, био је прободен копљем у груди. И тако је убијен цар Амурат.
А Јелини не кажу да је умро пошто се борио и нападао, усмерен на противнике, него док је он још стајао у строју, говоре, најхрабрији човек је пожелео, самовољно, да изврши најјуначкији подвиг од свих који су се икада догодили. А том човеку је име Милоин. Кажу, дакако, да је овај Милоин затражио, а што намераваше и владар Елеазар да се учини, да се наоружан упути са коњем ка Амуратовом војном логору, као пребеглица од противника. А Амурат кажу надајући се да је човек пребегао сам од себе, наредио је да се повуку и дозволе му да, пошто дође, каже шта би хтео. А када је дошао близу цареве Порте, где је цар чекао, поставивши се борбено подигао је копље, напао је јуришајући јуришем свакако најјуначкијем од свих за које ми знамо, убивши тог цара Амурата, и сам истовремено гинући хајхрабрије. Јелини, дакле, говоре да се тако збило, а Турци се правдају да је гонећи протинике након победе погинуо од човека Трибала.“
Због чега је овај цитат Халкокондила важан. Па из разлога што доказује да је јунак Милоин (Милош Обилић) заиста постојао и да није никаква измишљена личност, као што на жалост многи данас то тврде. Приређивачи дела су добро приметили да је од битке на Косову, па до Халкокондиловог детињства, када је реално он могао да чује за тај догађај протекло око 50-так година, а до писања његове књиге око 60-70, што би било мање него од завршетка другог светског рата и нашег времена. Не веровати у постојање Милоша Обилића било би исто не веровати у људе који су били учесници другог светског рата, за које имамо још живе сведоке, исто као што их је и сам Халкокондил имао описујући Трибалског јунака Милоина, убицу султана Мурата.
Косовски бој, аутор Хајдук Горски
https://www.instagram.com/hajduk_gorski/
Милош Обилић, Јефта Поповић 1831, бојење М.Х.
4. Најважнији закључци Халкокондила о Трибалима-Србима
Да укратко побројимо неке од закључака који следе из превода Халкокондиловог дела
1. Трибали-Срби су најстарији и највећи народ у васељени. Илири (западни Срби), Мизи (Бугари), Сармати (Руси), Пољаци и Чеси су проистекли од њих, имају исте обичаје и исти језик.
2. Халкокондил даје две теорије о пореклу Трибала-Илира, односно њиховој прапостојбини, као објективни и поштени истраживач. Међутим као што смо видели он се приклања оној по којој су Трибали-Илири са Балкана отишли у земље преко Дунава.
3. Власи преко Дунава у Дакији, као и они у Грчкој у Тесалији, су исти род са Трибалима-Илирима, тј. Србима. То значи да у 15 веку они нису још увек романизовани већ простор од Јадрана до крајњег севера Русије представља јединствен етнички, језички и духовни простор.
4. У Халкокондилово време још увек је значајно српско присуство на Пелопонезу, што је управо наша наука оспоравала, тврдећи да су већ од 10-11 века асимиловани, док Халкокондил као савременик каже да они у другој половини 15 века чине већину и то на најјужнијем делу полуострва (Тајгет, Лаконија, Танарон) и да су тамо од давнина.
5. Косовски завет није мит, Милош Обилић је историјска личност и чак су га Ромеји који су као вазали учествовали на страни Турака у Косовској бици сматрали за највећег јунака икада. Повезано са тим Халкокондил сведочи да је турска верзија Муратове погибије неуверљива и даје ромејску верзију која је у много већем складу са нашим предањем.
Поред ових неколико најзначајнијих чињеница које смо навели у приказу из дела Лаоника Халкокондила, у књизи ћете наћи и друге корисне податке, па је здушно препоручујемо за читање.
Где се може набавити књига
Књигу Докази историје можете набавити на сајту издавача Прометеј из Новог Сада.
https://www.prometej.rs/prodavnica/istorija/laonik-halkokondil-dokazi-istorije/
