Пише: Милорад Стојић
археолог
Tекст и слике преузети су, уз сагласност аутора, са његовог фејсбук профила
Као и сваке претходне године, и 1979. кренуо сам крајем марта месеца у обилазак терена. Те године био сам посебно мотивисан за овај посао, јер сам по први пут добио позив да учествујем на међународном научном симпосијуму из археологије (о гвозденом добу). У Завичајном музеју у Јагодини, где сам тада радио, налазило се нешто археолошке грађе из гвозденог доба (XIII-I век пре н.е) али је то било недовољно да се напише прилог за скуп на који су позвани водећи европски стручњаци. Са нестрпљењем чекао сам да се време пролепша да бих могао да кренем на терен не би ли евентуално пронашо нешто што ће бити достојно симпосијума.
Локалитет Град у Ланишту, у близини Јагодине је вишеслојно градинско насеље из гвозденог доба, површине око 2 ha. Налази се на платоу једног језичастог огранка Црног Врха, на јужном крају Багрданске клисуре. Насеље доминира читавим Јагодинским пољем. Истраживања су показала да је градина имала одбрамбени систем на улазном делу, који су сачињавали одбрамбени ров и два бедема. После пожара и разарања, делимично је обновљен фортификациони систем. Дебљина културног слоја је 0.4 – 3 m.
(Из књиге Гвоздено доба у басену Велике Мораве – Милорад Стојић, Београд/Светозарево 1986)
Тог 30. марта довезао сам се аутобусом до села Рибник (десетак км од Јагодине). Дан је био ведар, недавна киша и дуготрајна кошава очистили су ваздух од прашине и дима тако да се надалеко видело. Док сам се пео кроз један шумарак поглед ми је у тренутку клизнуо преко пријатне, глатке зелене коре једног стабла цера, пробио се кроз његову шумећу крошњу и на тренутак је утонуо у небо, које је ретко било тако тамноплаво као тог дана. Та слика бесконачне висине и лепоте плаветног неба као да је наговестила да ће овај излазак испунити моја очекивања. Убрзао сам корак, што је био велики напор за човека који по први пут након дуге зиме, проведене махом у затвореном, креће на дуже пешачење. Убрзо сам стигао до пута који је усечен у благе падине брежуљака. Лево или десно? Нисам желео да пропустим пријатност да ми најјаче сунце те године не греје у лице; кренуо сам надесно. Висока обала дуж леве стране пута, коју је сунце обасјавало, изгледала је као да је већ добро загрејана и просто је мамила да се човек на њу наслони. На опрез, да је ипак само почетак пролећа, упућивао је залеђени пут по коме сам ходао. Оштре ивице избочина залеђеног блата на путу показивале су да је још прошле ноћи овде било веома хладно. Ходајући, непрекидно сам гледао у овај барељеф на путу. Свако је у њему могао да види оно што пожели: пирамиде у Гизи, храмове Маја, антички Рим, земљу иза девет гора и девет мора, шумадијске пределе… Тог дана, ја сам, међутим, желео да видим само једно – археолошко налазиште из гвозденог доба. Пут је после једног завијутка излазио на врх брежуљка, где се раздвајао у три правца; један је лутао између огромних винограда, други је усмеравао поглед ка купи Црног врха, трећи се препустио таласу брежуљка који га је носио све до Багрданских врата, на Великој Морави. Поново недоумица: лево, право, десно?
Можда би било најзанимљивије поћи лево, у лавиринт нових виноградских засада који су се надвили над мале, старе, напуштене винограде, где се још може наћи старинска отела, прави хамбург, по нека шептелија па чак и виноградска колиба окићена застрашујућим говеђим лобањама. У правцу Црног врха нисам желео да кренем јер сам тамо, али другим путем, већ пролазио. Са овог места видео се у целој дужини онај пут који је водио према Багрданским вратима. Није било ничега што би давало могућност да се на том правцу налази неко насеље из праисторије, јер је терен неразуђен, хумус скоро да не постоји, на површину пробија лапорац и шљунак, вегетација је изузетно сиромашна, налази се на удару северца и кошаве, у близини нема ни извора – неподесан је за живот. Једино на самом крају овог низа брежуљака, тамо где завршава пут, видео се већи овални плато засејан пшеницом, опасан стрмим падинама. Вреди ли ходати 5-6 км да би се проверило да ли нечега тамо има, а затим се вратити истим путем? Ни данас не знам због чега, али у сред ове недоумице, несвесно сам начинио први (испоставило се и прави) корак на путу према Багрданским вратима.
Кроз сат времена нашао сам се на улазу на зелену (због пшенице) зараван на оном брежуљку који сам видео из даљине. Изненадио сам се када сам видео да се управо ту на самом улазу уздиже једно неприродно узвишење од 2-3 м и ширине преко 20 метара; они који су овде обрађивали земљу морали су у њему делимично да усеку пут како би могли да прођу са својим плуговима и колима. Прво што сам запазио када сам се попео на ово узвишење био је један насип на 20-30 метара према унутрашњости платоа. Попео се на тај насип да бих видео шта се још налази на платоу. На моје чуђење (с обзиром да је још било хладно ), на највишој тачки овог насипа угледао сам склупчану шарку. Пошто припадам људима који сматрају да змије нису штеточине, нисам хтео да узнемирим ову живу спиралу већ сам продужио даље.
Чим сам се спустио са насипа наишао сам на површини земље на небројане уломке посуда од печене земље и то баш из гвозденог доба коју одликује украс у виду низова змијоликих спирала (!). Почео сам грозничаво да скупљам сву керамику, али сам убрзо схватио да ње има толико да могу да бирам само најлепше примерке. Одлучио сам да одем до супротног краја платоа да се уверим да ли је свуда ситуација иста. На хиљаде уломака лежало је свуда. Када сам дошао до краја заравни сео сам да доручкујем. Био сам веома узбуђен. Лице ми је горело а у ушима се осећао притисак, као у свим тренуцима када се изненада догоди нешто изузетно значајно. Повремено се јављала чак и неверица да ли све ово јава. Колико знам, сваки археолог је бар јадном сањао како проналази предмете а они све лепши један од другог. Помислио сам да ли и ја сањам и чак сам долазио у искушење да себе уштинем, да проверим да ли је ово заиста јава. Полако сам густирао свој доручак: тазе хлеб, стари кајмак, сир из паприке, домаћу сланину, свеже чварке, барена јаја, сочан црни лук – и на тенане уживао у јединственом погледу – као на длану видело се цело јагодинско поље; у мочвари, у подножју овог налазишта, ослониле су се једна на другу остареле врбе, по ободу поља стражаре високе тополе, тек узорана црница извирује из оквира високих међа. У подножју брежуљка вијуга асфалтни пут, а покрај њега блистају трачнице пруге које немилосрдно, у правој линији, пресецају засеоке и неприродно секу ливаде, њиве па чак и окућнице. У дну поља је Светозарево (данас Јагодина), лево од ње је Гиље, огранак Јухора који раздваја јагодинско од параћинског поља. На другој страни долине су брежуљци који се надмећу са кречњачким висовима у свом позађу ко ће да бди над Моравом. А ови висови прекривени снегом блеште на сунцу – не маре за календар. Мало повучен у позадину, као прави господар, стоји јединствени Ртањ, са чијег се оштрог врха у нарочито ведре дане, попут овог 30.марта, како причају веома озбиљни људи, може видети чак и Црно море. Након доручка и разгледања околине био сам много опуштенији него пре двадесетак минута.
Када сам устао, на знам због чега, осетио сам потребу да што пре поново видим оно биће прекривено крљуштима. Нисам се обазирао где газим, испод ногу пуцала ми је керамика, она керамика за којом сам месецима жудео. Када сам стигао на место где сам угледао гмизавца затекао сам само мањи круг суве полегле траве. Около није било ни најмањег знака да је шарка некуд одвијугала. Помислио сам да се у том кругу налази отвор кроз који је змија отишла у своје топло подземно скровиште. Једном граном опрезно сам подигао полеглу траву, али нисам приметио ни најмању рупу у земљи. Упитао сам се да нисам можда превидео, да нисам од малог круга полегле траве помислио да је змијско клупко, у првом лепом пролећном дану, који је мноштвом утисака обасуо сва моја дугом зимом успавана чула. У свести ми је још била јасна слика малочас виђене склупчане шарке. Помало љут на себе што из једне улазим у другу недоумицу ставио сам ногу на онај круг. Било ми је чудно да се тај круг поклапа са плитким улегнућем. Неколико наредних сати провео сам у сакупљању керамике, а затим сам се најкраћим путем спустио у најближе село да сачекам аутобус и вратим се у Јагодину.
Занимљиво је да, иако сам веома често долазио у Ланиште, све негде до средине маја месеца нисам видео ни једну змију, што ми је још више продубило неверицу да ли сам оног дана заиста видео шарку.
„Ово је крај твоје каријере. Нећу се више усудити да тражим новац за ископавања. Шта ће на све ово рећи моји професори, колеге, родитељи, сестра, пријатељи, жена?“ Донео сам одлуку да прекинем ископавања и кад сам решио да устанем и да је саопштим у глави ми је синула невероватна представа. Као да сам пред собом имао макету насеља – утврђења на овом брежуљку у Ланишту: видео сам сваки стуб у његовој конструкцији, сваки бедем, сваку кућу. У том тренутку ни мало нисам сумњао да ли је та слика тачна или није. Сјурио сам се међу раднике и свакоме од њих дао сам упутства шта да ради. Силно су се чудили одакле оваква промена, данима сам успоравао њихов рад, одуговлачио са давањем задатака. Ти дивни људи старог кова: Гвозден, Мирослав, Ђура, Тика, Живко, Драга, Добривоје, Жопа, Миливоје, Мирча, Благоје, Миодраг-Зец, Жића, Драшко, Исић (некима радницима сам нажалост заборавио имена) схватили су да морају да надокнаде оних неколико дана нерада. Већ за тих неколико сати, колико је преостало до краја радног времена, они су урадили више него свих протеклих дана заједно. Сутрадан смо наставили у истом темпу и већ у подне наишли смо на основу објекта који се налази одмах до природног улаза на градину, на оно што је код архитектуре за археологе најважније.
Убрзо су се указала и лежишта стубова, распоређена онако како сам их видео у својој визији. Мислим да смо тада постигли и рекорд у брзини и прецизности археолошких ископавања једног великог архитектонског објекта. Захваљујући стицају околности (објекти на улазу у насеље страдали су у пожару) земљани бедем на спољној, лучној страни објекта у тренутку пожара срушио се на своју дрвену конструкцију, која се под великог тежином тог терета отиснула у основи објекта; на тај начин у негативу савршено су очувани њен изглед и димензије. Од дрвене конструкције остао је слој пепела и нешто угљенисаног дрвета. Да не би нешто оштетили, тај пепео смо пажљиво уклањали четкама и метлама; једна за другом израњали су отисци: стубова, подупирача, греда, дрвених елемената шетне стазе која се налазила на врху бедема, лежишта стубова. Ти отисци су били толико јасни да смо одмах препознали и дрво које је овде искључиво коришћено за градњу – цер. Импресиониран оним што пред собом види, један од радника, Мирослав Андрејић, узбуђеним и задиханим гласом изговорио је: „види, бре, шефе, ничег нема а све се види“. Заиста, сви ми, који смо се у том тренутку затекли на ископавању, мислили смо исто као Андрејић; без тешкоћа, на основу тих отисака дрвене конструкције у земљи, могли смо лако да реконструишемо првобитни изглед овог објекта. Пред нама се заиста налазио идеалан план једног одбрамбеног објекта на улазу у утврђење у размери 1:1!
Импресиониран оним што пред собом види, један од радника, Мирослав Андрејић, узбуђеним и задиханим гласом изговорио је: „види, бре, шефе, ничег нема а све се види“. Заиста, сви ми, који смо се у том тренутку затекли на ископавању, мислили смо исто као Андрејић; без тешкоћа, на основу тих отисака дрвене конструкције у земљи, могли смо лако да реконструишемо првобитни изглед овог објекта. Пред нама се заиста налазио идеалан план једног одбрамбеног објекта на улазу у утврђење у размери 1:1!
Негде око два сата истог дана стигао је др Медовић. Са изразом великог задовољства на лицу Медовић је пажљиво посматрао делове овог објекта: полукружну основу, димензија 25 x 10 м, на којој се налазе лежишта (дубине око 1м) стубова и подупирача постављених паралелно са спољном, лучном ивицом основе. На лучној ивици основе види се један испуст („зуб“) који је спречавао да се земља из бедема осипа. На површини објекта још увек је стајало богато украшено посуђе, калупи за ливење бронзаних предмета, жрвњеви, а у једном делу и велика гомила облутака величине песнице – муниција за праћку, несумњиво главно оружје бранилаца утврђења у Ланишту. Ипак Медовић се, као и сви остали, највише одушевио отисцима дрвене конструције на основу којих је могуће лако реконструисати првобитни изглед овог објекта на улазу у утврђење. И као што је наш радник Мирослав Андрејић пре неколико сати изразио општи став свих присутних оном прелепом реченицом, тако је сада и господин Медовић изговорио нешто смо сви са задовољством прихватили: „Миле, ово овде изгледа као негатив филма који сведочи о једном изузетно драматичном тренутку; ти имаш, у ствари, једноставан задатак – само да израдиш слике са тог негатива“; затим је додао: „ово је југословенска Помпеја“, алудирајући на то како су ватра и пепео једне вулканске катастрофе оставили најживље сведочанство о римској цивилизацији. Ону своју визију никоме нисам помињао.
Сматрао сам да неће бити више проблема у наставку ископавања јер смо стекли добро искуство, уосталом, она слика са бедема ми је још била веома жива у сећању.
Средином новембра (13.) 1980. године изашао сам са Гвозденом Јовановићем, власником парцеле, да се договоримо о накнади за усеве које ћемо уништити приликом ископавања оног насипа дужине 50 м, наредне године. Попели смо се на ивицу насипа покрај које води улаз на Гвозденову њиву, и ту смо одмах видели огромну шарку како се једва креће. Гвозден није имао став према змијама као ја; зграбио је један облутак да је убије, али сам га замолио да то не чини. Добри чика Гвозден ме послушао, шарка је наставила своје тромо кретање према средини насипа.
Већ у априлу 1981. године започели смо ископавања на насипу, и то на оном делу где смо прошле јесени видели шарку. Био сам изненађен када се слика коју смо добили ископавањима на том делу насипа није поклапала са оном сликом из моје визије; уместо основе у облику кружног одсечка од песковите земље начичкане елементима дрвене конструкције која је подупирала бедем на врху насипа наишли смо само на површину прекривену облуцима. Помислио сам: „тако ми и треба када у свашта верујем“. Моје васпитање у материјалистичком духу добило је пуну сатисфакцију.
Прилично узнемирен резултатима ископавања 1981. године решио сам да у наредној, 1982. години започнем истраживања на супротном крају насипа. Тај наставак ископавања очекивао сам са великом зебњом, да ли ће ме она вратити у стање пре моје визије? Радили смо веома опрезно. У једном тренутку радник Ђура Андрејић је повикао: „Мишо (тако су ме радници најчешће звали), ово је исто као тамо“ показујући у правцу већ истраженог објекта на улазу у насеље. Заиста Ђура је наишао на слој пепела и угљенисаног дрвета. Проширили смо површину и ускоро смо се уверили да се налазимо на основи објекта сличној оној из објекта на улазу. Преостали део ископавања било је само питање времена. Тек када смо окончали испитивања целог објекта утврдили смо да је и површина са облуцима на коју смо наишли 1981. године чинила део његовог темеља и да је земља која је стајала преко тих облутака скинута приликом усецања пута за њиву. Чим сам то схватио помислио сам да је змија желела да копамо тамо где се она била усмерила а не тамо где смо је затекли, али сам ту могућност као невероватну одмах одбацио.
Последњег дана ископавања на насипу остало је да наш технички цртач Мирјана Веселиновић сними профил (вертикални пресек кроз цео објекат) који се налазио по средини овог одбрамбеног објекта, а затим да испитамо сам профил. Тиме би истраживања одбрамбених објеката на улазу била завршена. Није било ни најмањег предзнака да ће се ускоро догодити нешто драматично. У једном тренутку видео сам нашег радника Добривоја Голубовића како у замахује ашовом у правцу профила након чега је уследио крик наше цртачице. У неколико корака притрчао сам и затекао Добривоја како убија велику шарку. Запитао сам се због чега он то чини када сам у више наврата пред свим радницима причао да змија није штеточина и да је не би требало убијати; сматрао сам да су они тај став прихватили. Одговор је одмах уследио. Добривоје Голубовић је био изванредан радник, нико као он није знао да среди вертикалне пресеке („среже профил“ како је говорио). Није желео да се стави било каква примедба на његов рад па је због тога кришом пратио реакцију наше цртачице да ли она без тешкоћа снима тај пресек који је он обрадио. „Угледао сам прво како се нешто мало помаља из оног дувара а затим сам схватио да је то змија која је кренула на нашу Миру. Знао сам да ако викнем да ће се Мира збунити и змија ће је ујести. Имао сам само толико времена да притрчим и да је у ваздуху ударим. Да то нисам учинио Мира би била мртва“ закључио је своје казивање тај педантни и веома савесни радник. Био сам згрожен призором: змија је ударала около обезглављеним телом а њена крв шкропила је остатке овог одбрамбеног објекта на улазу у утврђење. Удаљио сам се од тог места због мучнине у стомаку. Као пре неколико година, у доста резигнираном стању сео сам на крај профила и загњурио сам главу руке. Није се, међутим, појавила било каква слика. Први је до мене дошао чика-Гвозден и рекао: „за мојих 80 година живота нисам видео шарку дужине метар, мерили смо је пикетом; само је можда она змија коју смо ја и ти видели пре неколико година на овом насипу била исте дужине“
После неколико тренутака започели смо рушење профила. Када смо дошли до дна профила, односно до основе објекта, тачно испод места где сам мало пре седео, угледао сам угљенисане остатке и лежиште једног моћног дрвеног стуба. Ту је било и гнездо наше змије. Испоставило се до су ту налазио највећи стуб на целом утврђењу и, што је веома интересантно, он није имао грађевинску улогу, будући да се није уклапао у распоред са осталим стубовима. У наредних неколико дана, колико смо радили на техничком и фото снимању објекта, нисам се одвајао од остатака оног стуба. Убрзо смо схватили да је пројектант утврђења из VIII века пре н. е. у Ланишту, исцртавао основе фортификационих објеката на улазу у насеље – ров и онај објекат који смо прво истражили – са места где је постављен тај стуб. Испоставило се, такође, да се стуб налази тачно на средини, на 25 м од крајева насипа; растојање од овог стуба до спољне ивице рова на улазу у насеље износи 50 м, а од најистуренијег дела мањег одбрамбеног објекта на улазу у насеље, чије су димензије 25 x 10 м, до стуба има 25 м! Установили смо да се баш на лежишту стуба пресецају кардиналне стране света и, у овом случају, осе овог насеља, осе у правцу север – југ са осом исток запад!
Када смо дошли до дна профила, односно до основе објекта, тачно испод места где сам мало пре седео, угледао сам угљенисане остатке и лежиште једног моћног дрвеног стуба. Ту је било и гнездо наше змије. Испоставило се до су ту налазио највећи стуб на целом утврђењу и, што је веома интересантно, он није имао грађевинску улогу, будући да се није уклапао у распоред са осталим стубовима.
У наредне две године окончали смо истраживања на насеобинском делу локалитета. Испоставило се да ово насеље на узвисици репрезентује једну посебну врсту земљаних утврђења која одликују Поморавље, српско Подунавље и још неке области у VIII и VII века пре н. е. Пошто смо располагали кључем како изгледа једно утврђено насеље из поменутог периода лако смо пронашли и остала истовремена утврђења. Посебно занимљива слика добијена је у такозваном средњем Поморављу (јагодинска, параћинска и левачка котлина) где је пронађено шесдесетак утврђења и насеља на узвисицама (градина). Дуж речних долина које воде у средње Поморавље распоређене су осматрачнице, по ниским огранцима планина које оивичавају регију подигнуте су бројне градине које надгледају излазе свих путева, а сваки прилаз у унутрашњост планине Јухор, где се налазило главно насеље у регији, штитиле су градине подигуте по ободу ове планине. Интересантно је да се ова регија (средње Поморавље) има облик круга пречника преко 50 км чији се центар налази на тој градини у средишту Јухора! Свакако да су поред одбрамбених и друштвених разлога на овакав распоред утицали и одређени верски разлози. На ово посебно упућује чињеница да су поједина утврђења подигнута на непогодној локацији иако се у непосредној близини налази погодније место (у виском степену природно заштићена, не налазу се на правцу северца и кошаве, поседује извор воде и слично), само да би се идеално уклапала у одређени веома правилни распоред насеља у регији.
Небројано сам пута размишљао о свему што је везано за проналажење и ископавања утврђења у Ланишту. Без обзира што сам касније пронашао и већа и очуванија утврђења из гвозденог доба (Остриковац, Велики ветрен) градина у Ланишту остала је моја највећа археолошка љубав, не само што су испитивања тог утврђења дала кључ за проналажење осталих истовремених утврђења и обиље прекрасног археолошког материјала већ и због околности које су пратили та истраживања.
Све што сам написао у овом тексту истина је. Неко ће рећи да је моје изненадно виђење детаљног плана утврђења типичан случај преласка квантитета у квалитет, односно да је моја преокупираност проблемом изгледа овог насеља и нарочито одбрамбених објеката на његовом улазу резултирало стварање поменуте слике у мојој свести, а да сам ја несвесно све податке до којих сам дошао у правом тренутку склопио у одређену слику. То није тачно јер нити је о изгледу таквих објеката постојало нешто у литератури нити је неки археолог о томе нешто знао.
Помишљао сам да сам можда ту слику – макету утврђења у Ланишту видео у оном леденом барељефу на путу приликом открића овог локалитета, али сам ту идеју брзо и потпуно одбацио. Једно време ми се учинило да се и на градини у Ланишту налазило нешто попут грчког Паладиона – дрвеног кипа божанства који насеље чини вечним и неосвојивим. Такви антички градови као што су Троја, Атина, Спарта, Арг, Рим разметали су се заштитом коју им пружа њихов Паладион. Један од највећих заплета у тројанском рату је онај када су Диомед и Одисеј украли Паладион и тако Троју оставили без главне заштите. Многи грчки градови и Рим на врхунцу моћи хвалили су се да поседују управо тај, тројански Паладион. По римском предању Енеја је из запаљене Троје спасио Паладион и донео га у Лациј. У храму богиње Весте он је чуван као највећа римска светиња. Наравно тешко ми је било самом себи објаснити какав је то Паладион који би неком странцу одао план утврђења који чува. Размишљао сам и у другом правцу не спашава ли он на најбољи начин своје утврђење ако омогући археолозима да његове последње остатке на најбољи начин испитају и представе га јавности? Наравно да сам одбацио и ову могућност, у то не бих могао да уверим себе а камо ли неког другог.
Посебно ми се допала идеја да сам захваљујући змији открио место са којег је архитекта исцртавао основе одбрамбених објеката служећи се при томе највероватније конопцем дужине 50 м, а за неке потребе половином његове дужине. Питао сам се због чега је место са којег је архитекта креирао тлоцрт утврђења обележено моћним дрвеним стубом, што је опет провоцирало идеју о лаништанском Паладиону. На крају сам схватио да тај највећи стуб у Ланишту, постављен на највишој тачки коју утврђења, заправо космичка оса – axis mundi – преко које је ово идеално пропорционалисано насеље повезано са савршеним космичким светом. Само је оно дело људских руку имало могућности да постане део универзума ако је и само савршено, савршено пропорционалисано и оријентисано својим главним подужним и попречним осама према кардиналним странама света. Несумњиво и сав онај невероватни број прекрасних ваза и других предмета који су нађени у темељима фортификационих објеката потиче од култних радњи срачунатих да се утврђење стави под заштиту натприродних сила. Поново се у мени побунио осведочени васпитаник материјалистичког кова, какве све то везе има са мојом визијом, а визије је ипак било. Дакле, поново материјалистички предах. Замислио сам простор будућег утврђења и себе у улози архитекте.
Самозадовољно сам закључио: па и ја бих поступио као архитекта пре 28 векова; ништа није чудно да прва одбрамбена препрека на једном оваквој локацији буде ров иза којег се, по потреби, ређају остали фортификациони објекти, баш као у Ланишту. Хвала богу, није чудно да се један одбрамбени комплекс на улазу испројектује и изгради по јединственом принципу, уз поштовање пропорција, модула и у савршеном складу. Није чудно што је основна јединица 25 м; управо толико је ширина улаза, на тој раздаљини је једино ефикасно оружје бранилаца (праћка). Све је, дакле, на свом месту. Око тога не би требало да има више недоумица. И таман када помислим да је питање моје визије дефинитивно решено на рационалан, материјалистички и убедљив начин, почну да искачу слике и потиснути утисци: какао да на оној огромној заталасаној површи баш пожелим да видим управо локацију у Ланишту, која не само да је била најдаља већ у старту није много обећавала, затим да се на том путу отмем изазову да избегнем замор и неизвесност и кренем према неком другом одредишту, да у марту месецу наиђем на змију на изузетно упечатљивом месту, а да не помињем њена појављивања у критичним тренуцима археолошких ископавања, или пак чињенице да се њено легло налазило у лежишту оног огромног стуба који је могао да има само симболичку улогу.
Заборавих да кажем да име нешто чудно и у њеној дужини, која се поклапа са међусобним растојањима стубова постављених у истом реду у фортификационим објектима. Смрт змије је изузетно упечатљива: све до тада као да нас је усмеравала у истраживањима, а када су та истраживања била потпуно завршена, када смо ми преузели слику насеља коју је до тада она једино познавала – као да је желела да баш у тренутку када је испитан и последњи милиметар утврђења – напусти грађевину у којој је до тада живела и коју је штитила. За ово, молим вас, не би требало да сазнају моји учитељи. Како за остале да насловим овај запис? Змија, немушти језик, Паладион, axis mundi, дијалектика…
