У емисији Карађорђев рат и Милошев устанак – Ратови за слободу представљамо мање познате чињенице из овог не тако давног периода историје. Пре свега наш циљ је био да одамо подједнако признање и заслужемно поштовање и учесницима Првог и учесницима Другог српског устанка и Карађорђу и Милошу, један без другог не би ништа урадили, нажалост деловањем фанариота (о томе више у наставку) Карађорђев рат је доживео пораз,а до слободе се дошло након успешног устанка на чијем је челу био Милош Обреновић и дипломатских преговора. Ипак, успех Милошевог устанка и преговора је заснован на претходним ратним успесима, турци су се добро сећали изгубљених битака, великих жртава и нису били спремни да у то улазе поново, а како је Александар Митић приметио Милош је на самом почетку устанка рекао: „Ето мене ето вас, РАТ турцима“, што значи да су Срби били спремни на рат док турци изгледа да нису.
Сам назив Први и Други српски устанак нису добри јер је име врло важно, а ови устанци нису први, устанака је било много пре тзв. Првог, а Први српски устанак је уствари рат, трајао је скоро десет година, са најмање 20 великих битака, и још много мањих. У неким текстовима савременика појављује се назив Рат за слободу или ратови за слободу, који је много примеренији. Један од ретких историчара који је ово приметио и у својим јавним наступима наглашавао је Радован Дамјановић, који је употребио називе Карађорђев рат и Милошева буна.
У емисији су обрађена четири непознате или мање познате обележја овог рата за слободу. Узрок пропасти Карађорђевог рата, како су фанариоти довели до тих несрећних догађаја, што је обрадио истраживач Марко Хубер. Историчар Александар Митић је указао на борбе у јужним крајевима, у Лесковачком и Топличком крају током ратова за слободу, на заборављеног кнеза Момира Стојановића и војводу Илију Стрељу и на Карађорђев циљ продора ка југу. Етнолог и књижевник Владета Коларевић оживео нам је народно памћење о овим догађајима. Дејан Илић, мајстор борилачких вештина говори о начину борбе наших устаника, који су били способни да побеђују у односу снага 3:1, и како се користио јатаган, данас мање познато оружје, а некад симбол слободе.
Србије жалосно поновно поробљење 1813. године : зашто и како?
Крајем 1813. године, свега два-три месеца по слому Карађорђевог рата, један човек је сео да напише шта се и како се десило. Човек се труди да што верније пренесе догађаје и користи дијалог као форму писања, дијалог мајке Србије и сина Србина. Сама пословица на почетку књиге, „Заклела се земља рају да се све тајне знају” довољно говори.
Син, очигледно врло упућен у све догађаје, објашњава како се све срушило, а да није било склоно паду. Воље за борбу није недостајало. Војске је било више него икад током рата, пошто је у Србији тада било више од 50.000 бораца под оружјем, углавном врло искусних и вичних војевању. Није у питању била ни неприпремљеност за турски напад с неколико страна. Сви путеви којима је турска ордија могла да провали у Србију били су запречени, подигнуто је шеснаест шанчева, сва погранична места су утврђена, повезана и добро снабдевена храном и муницијом, како би могли да одоле сталним нападима, па чак и опсадама. Оружја није мањкало. Било је и топова, правих гвоздених топова. Сви знамо за приче о трешњевим, дрвеним топовима на почетку, али по писању овог врло обавештеног учесника, на крају је било више од 100 пешадијских и 600 укопаних топова у шанчевима. Однос снага разумљиво да није био повољан, али тако је било током целог рата, и Срби су се успешно носили са тиме. Па шта је онда, кад је све било тако?
Од првог издања ове књиге прошло је 209 година, 15 година прошло је од издања са преводом на модерни српски, а званична историја овај најближи историјски извор самим догађајима, са најбољим увидом у дешавња која су довела до његовог слома игнорише.
Вероватно би многе књиге морале поново да се пишу и многа „знања“ би се срушила па је лакше овако…
Писац овог дела је, по свему судећи, Миљко Радоњић, учени србин, пореклом из Доњих Бранетића на Руднику, који је са породицом пребегао у Срем након пропасти Кочине крајине и тамо се школовао, а затим је студирао у Пешти. У Србију долази 1807, био је професор на великој школи а последње две године пред слом рата, попечитељ иностраних дјела (министар спољних послова).
У новом издању Службеног гласника и Музеја Рудничко Таковског краја превод на модерни српски језик урадила је Миљенка Витезовић, а Милован Витезовић је написао поговор у коме је покушао да разјасни неке ствари. Ипак и сам Витезовић тумачи произвољно многе детаље игноришући речи самог писца.
Ову књигу је дигитализовао гугл, ми смо је само мало дотерали и пошто се не може наћи у продаји делимо електронску верзију да се чита:
