Ову поучну и занимљиву причу забележио је Милан Ђ. Милићевић и објавио је у часопису Браство 1887. године.
Августа 31, године 1827, пред вече, на колима у којих два точка, место на рукавцима, батргаху на одељаној церовој главњи, путем од Крагујевца стиже у Боговађу путник у немачким хаљинама које, у оно време, није носио нико у Србији. Осим кочијаша, који путника вози, пред њим идаше и један од момака кнез Милошевих, по имену Филип.
Дошавши манастиру, путник се представи намеснику оцу Партенију, и показа му своју путну објаву. То је отворено писмо из кнежеве канцеларије, у ком се казује да носилац те објаве, г. Ђорђе Магарашевић новосадски професор, путује по Србији с нарочитом жељом видети старе цркве и манастире, и у њима прегледати старе књиге и рукописе, ако би се где што нашло.
Прочитавши објаву, отац Партеније рече:
-Наш господин, архимандрит Јоаким, није овде. Отишао jе јуче у Шабац, а библиотека је под његовим кључем. Све пак друго покаваћу вам драге воље. Него то нека остане за ујутру. Ви сте сада уморни од пута изволите овде у моју собу, те се малко одморите.
-Хвала, оче намесниче, pећи ћe професор. Немам се кад одмарати. Пасошу ми истиче рoк него вас молим да видимо још вечерас све што се може видети.
-Са свим по вашој вољи! Настави Партеније и пође с путником у цркву.
Манастир Боговођа био је на гласу са свога богатства, али је 1813 године страдао: Запаљена је била црква, и ћелије су изгореле сасвим. Данас је црква нешто оправљена, ћелије су начињене нове од чатме, и свега имају само четири собе.
Учени професор, разгледајући сву ту велику сиромаштину тога чувара на мртвој стражи србињства, махну главом и рече:
-Е, мој оче намесниче, да ви видите наше манастире у славноме Срему! Оно су манастири!
-Верујем , високоучени господине, одговори Партеније, чисто правдајући се за сиромаштину своје отаџбине. Ви сте тамо у царевини, а ми смо овде на великој муци и на страху. Тек смо ипак у својој кући.
Сунце већ зађе за гору, сутон паде на земљу а на пољу се осети вечерња влага. Партеније понуди госта у своју ћелију, где ћe и преноћити.
У Партенијевој соби гораше само једна воштана свећа. Она слабо осветљаваше повелику просторију собе али се, при свем том, путник чисто убезекну, кад виде о зиду, више Партенијеве главе, читав арсенал оружја, па ће, малко зачуђено, упитати:
-Чије је то толико оружје, оче намесниче?
-Божје, па моје, одговори духовник, осмехнувши се, и смагнувши малко раменима.
-А на што вам, кад свјашченик не сме бити ни итицеловац? Упита он даље.
-Остало ми је од млађих година.
-А у младости сте ловили?
-Јесам, ловио сам…
-А шта сте ловили?
-Како кад, тице, зечеве, срне, вуке и … Турке!
-Ox, ох! Зар сте ви и војевали?
-Та јесам…. Него, високоучени господине, ви сте уморни. Ратлишите се, и прилезите малко, док ја одем да видим шта ли се спрема за вечеру!
То рекавши, Партеније оде из собе.
Исечак из писама Ђорђа Магарашевића, објављених у облику путописа „Ђорђа Магарашевића Путовање по Србији у 1827. години“
Ђорђе (Георгије) Магарашевић (1765-1830)
Магарашевић, оставши сам у соби, не могаше седети, него узе свећу, принесе је к зиду, на ком виси оружје, и разгледаше свако парче, али ни једно не смеде узети у руке.
А о зиду виси једна дивна шешана, са сребрним карикама и свиленим ресама кундаку оно врата. Даље кубурлуци, са два сребрњака (убурњака), нож јатаган, сабља сребром окована, и на њеним сребрним корицама урезан је чудан запис: Дур делија, иде Пантелија! Најпосле, висе кесе Фишеклије, силаји, арбија, мазалица, машице и још неке дрангулије, за које je тешко управо казати за што су. Преко свега тога пак висе једне узане дивне шумадијске тканице.
Још се Магарашевић не беше сит нагледао овога сјајнога оружја, а собња се врата отворише, и духовник, накашљавши се, рече:
-Господине професоре! Ако је по вољи, изволите за мном у трпезарију, да повечерамо што је дао Бог!
Гост послуша и кроз неколико минута, смерна манастирека трпезарија оживе од звеке ножева, виљушака, и од разговора.
Сва вечера беху ова проста јела: најпре, уз ракију, сир и црни лук, за њим кисела чорба, па слатки купус с месом и најпосле, јагњеће печење, које се заливало прекрасним бајевачким вином.
По вечери, Партеније и Магарашевић, пошто испише и “исполоканије“ оставише трпезарију, и пођоше у ћелију, где ће спавати. Партеније удари у длане! Дође његов ђак, коме он даде кључ и нареди да наточи вина из „онога бурета до зида“, да опере чаше, па да донесе и њима двојици у пољу.
-Оче намесниче! Започе сада Магарашевић: ми смо лепо и јели и пили. Свега смо задовољни. Него бих вас молио да ми испричате, како сте, у своје млађе доба, руковали овим сјајним оружјем?
-Драге воље, високоучени господине- одазва се Партеније: Само се бојим, досадићу вам?
-Ни најмање! Ја путујем да што видим и чујем, а одмараћу се кад се вратим у Нови Сад!
-Пристајем, рече Партеније, и диже се те намести постељу себи и госту: Али морам почети мало из даље.
-Одакле год хоћете!
-Ја сам се родио у селу Брезовцу, под Венчацем.
-Чини ми ce, pећи ћe професор, да ми је то село остало у лево, кад сам прошао кроз Бању?
-Управо тако, додаде духовник.
-Дeте даље, молим вас. Али немојте заборавити казати ми, шта значе оне речи на сабљи: “Дур делија, иде Пантелија!“
-Па, господине, тај запис, и оне тканице што висе преко оружја, највеће су благо у мом прошлом животу, и најслађе сећање у садашњем!
-Е, врага? упита Магарашевић, и на ново баци очи на сабљу и на тканице.
Ђак донесе боцу вина и чисте чаше. Наточивши вина у чаше, он и чаше и боцу на послужавнику стави пред свога духовника, па се удаљи.
Насловна страна часописа Браство и3 1877. у издању Друштва Светог Саве
Почетак текста „Дур Делија, иде Пантелија“
-Као што вам рекох, ja сам се родио у Брезовцу, понови Партеније, и искапи чашу.
-Овај не уме даље од Брезовца, помисли професор, па и сам своју прекрете.
-Крштено ми је име Пантелија, продужава Партеније. Књигу сам учио у манастиру Благовештењу, под Рудником, више села Стaргара.
И као чобанин, док сам чувао стоку, и као манастирски ђак, друговао сам с пушком. Била ми је увек мила, лака и послушна. На што сам је год нанишанио, ништа нисам промашио.
Пошто сам, у манастиру, изучио часловац, псалтир и месецеслов, пошто сам псалтику научио тако, да се нисам бојао ни певаца из Студенице или из Дечана, вратим се кући, јер се нисам мислио калуђерити.
Ја сам помагао оцу своме у пољским радовима и око стоке, а недељом и празником, редовно сам држао певницу у нашој брезовачкој цркви. Ви нисте видели нашу цркву?
-Нисам, одговори професор.
-Штета! Она је мала, у једном је склопу. Али је она у присоју Венчацу, а градио ју је Деспот Ђурађ Бранковић. За то к њој долази многи свет недељом и празником. Ох, мој господине, кад бих вам умео исказати, колико бејах срећан ја, колико ли задовољне многе добре душе, када на служби викнем: “Древом Адам раја бист исељен“, а из женске цркве толике жене и девојке, моје рођaке и познанице, почну се пропињати на прсте, да би мене, преко људи, могле видети. Да би могле и очима гледати онога, који грлом својим потреса сводове смерној цркви, а уши њихове испуњава миљем хармоније. Тада би која другарица моје добре мајке, која је била певачица на гласу, рекла својој кони:
-Познаје се одмах слатко Синђино грло!
-Хе! -настави духовник. Али то јe било давно, за вас то нема никакве дражи. Дёте! Сркните мало вина!
-И за љубав домаћину, и за угодност подруму xoћу, само молим, продужите! Вели гост.
-Еле, мој господине, почеше људи говорити, да се ја могу запопити, као мало који други. А, право да кажем, и ја сам мислио да сам спреман за попа!
-Мерквирдиг! (чудновато!) промумла професор.
Партеније, чувши ту чудну реч, и не разумевши је, трже се, да ли госта није што печило. И видевши да он мирно чека даљу причу опет му наточи чашу вина.
Црква Светог архангела Гаврила у Брезовцу, (данас поново манастир) цртеж ђенерала Јована Мишковића из 1881.
Поглед на село Брезовац са Венчаца
-У то време, у нашем селу, у некога Стевана Рамаћанина, бејаше ћерка Анђелија, девојка лепа за причу. Е, не умем вам казати каква то беше лепотица. Кад станеш близу Анђелије, и почнеш се с њом разговарати, чини ти се да те греје неко топло, неко благо сунце, да те пирка неки миомирни поветарац, који дише мирисом од руже и од босиљка. Не знам, господине како је у рају, али грешан у Бога дао бих своју душу, да у овакој лепоти и милоти боравим до века!
-Та врага, ви сте били заљубљени!
-Не знам како то ви зовете, али Анђелија мени омиле јако, а омилех и ја њојзи. Наши старији не беху противни, и ствар беше готово свршена, кад једнога дана груну нешто страшно.
Смаил-Ага, бесни Турчин из Рудника, који је био чуо за лепу Анђелију, рупи једнога дана, са три друга, Стевановој кући, да води Анђелију милом или силом!
Анђелија, разабравши рашта су Турци дошли, нада вику:
-Помагајте! Помагајте! И нагне бежати низ воће. Њена мајка опали пушку, те огласи напаст. Ја, моја два брата од стрица, и још сељака дотрчимо, оспемо ватру на Турке, и отерамо их празних шака!
-Браво! Браво! – рече професор.
-То би нас „браво“ стало скупо, да одмах иза тога не букну народни устанак на Турке, те се и Рудничани Турци мораше затворити у град Рудник.
-Па шта даље би, тако вам Бога?
-У прву недељу, после тога, ја и Анђелија венчасмо се. И наше cpеће није било, мислим, ни у рaју!…
На скоро, после тога, престави се наш поп Jеша, Бог да му душу прости.
Село наше оста без попа, црква наша оста без свете литурђије. Сељаци навалише да cе ja запопим…
-Мерквирдиг! Викну професор. И без богословије?
-Да, без богословије, одговори духовник смерно.
Догоди се да владика, путујући, дође на конак брезовачкој цркви. Овај владика био је врло црквен човек. Миловаше попове који знају читати и појати, а мрзео је оне, што не знају ништа у цркви. Он доведе уза се десетину младих попова.
Брезовчани му се замолише да запопи мене:
-Оцем да вам то запопам, ама ако знаје да чита!
Поче се вечерња у цркви. Владика стоји у столу, и тихо броји своје бројанице. За певницом ја певам “Господе возвах“, ништа ти лепше.
-Харно! Харно! – Чујем да шапће владика, бројећи бројанице.
Сврши се вечерња. Изађосмо из цркве, приђосмо владици, метанисасмо, и пољубисмо га у руку.
Владика, призвавши све оне младе попове, које води за собом, рече:
-Ченге, ви попци! Да се научите да читате и појете како ово ђак! Ако се до године не научите, све ћу ве распопам ! Стотину попци ћу метнем една оранија, ћy и ти варим и мешам, варим и мешам, док да излезне едно овако поп како ђак! При него да долазите да се научите. Ноге да му мијете, и оноја вода да пијете, док да се научите! Не то ћy ве све напудим из црква!
Они јадни попови само метанишу пред њим.
Одиста сутра дан мене владика зађакони, па ме после запопи у манастиру Никољи!
-Мерквирдиг! -Рече професор, и искапи једну чашицу.
Манастир Боговађа око 1900.
(Влада Гошњић/фејсбук)
Манастир Боговађа данас
Нисам ти дуго поповао нити сам се дуго проводио с лепом својом пошом Анђушом. После четири месеца, кад притеже невоља, морао сам и ја, с браћoм, oтићи на војску.
У бојевима, хвала Богу, свуд ме је срећа служила. Куд год сам надро, свуда сам продро. Што сам год нанишанио, нисам промашио. Кога сам појурио, није ми утекао. А ко ме је терао, није ме ни згледао – мањ на своје велико зло!…
Војници су ме волели као друга, а чували као срећнога борца. Старешине су ме хвалиле. Чак су и Турци зазнали за моје име…..
-Мерквирдиг! – Учини професор.
-Једнога дана, кад наша војска бејаше у шанчевима, према турској која je, такође, била у својим оклопима, изађе у поље, међу обе војске, десетак делија и почеше се примицати к нашим шанчевима. Број је био тако мален, да наше страже нису ни помишљале да ћe они нападати, него су их само гледале шта ћe. Кад су се примакли готово на пушкомет к нашим шанчевима, делије стану, а из средине њихове избије јунак, на коњу ђогату, пролети тамо и овамо између Срба и Турака, па викне:
-Еј Срби! Ако је међу вама папаз Пангелија нека изиђе на мегдан Смајил-Аги с Рудника, па ако мегдан буде његов, џаба му и глава руса и лепа Анђуша!
У тај мах ја нисам био тy, нeгo чaк у трећем шанцу. Докле су мене нашли, и казали ми за позив, и док сам ја стигао на место, делијама се већ досадило чекати, па су се почели узмицати к својим шанчевима. Кад пак ја стигох, грлати Радоња из Јеловика викну:
-Дур делија, иде Пантелија!
Делије се одмах уставише.
Смаил-Ага, познавши мене, разигра бесна Ђогата, и оде варакати час десно а час лево, да би ме ударио изненада. Борба не траја дуго. Срећа беше моја. Другом пушком раставих га од седла, и саставих са земљом!…
Српска војска рукну од радости. Делије зграбише мртва Смаил-Агу, и однеше га журно у свој логор. Наш војвода даде ми, за то, ову сабљу и 40 дуката новаца. А војници, другови моји, прозваше ме, после тога мегдана, Дур делија!
Један наш другар, кујунџија по занату, изреза ми сабљи на корицама речи, које сте већ прочитали.
Eто тaко jе постао запис, за који питате.
-Мерквирдиг! Мерквирдиг! – Говораше професор.
-Још није све, прихвати Партеније. Досад вам причах већином радост, а одсад настаје сама жалост!
-Да ми је ко казао да је видео мртва Смаил- Агу, ја бих се обрадовао, као каком свом великом добру, наставља Партеније. А колико сам био сређан овако, кад сам га својом руком, и на јуначком мегдану, савладао и уништио!
Те своје радости не умем вам ни испричати. Једва сам чекао да се вратим кући, те да кажем Анђелији да се више не плаши крвника Смаила!
Дође и тај жељени дан.
После једне славне победе над Турцима, учини се примирје, и наши се војници пустише кућама, да што прираде у пољима. Ја полетим у Брезовац својој лепој Анђелији, и свим путем сам себи сладим како ћy се с њом видети, загрлити…. Али, ох мој драги господине, грло ми се стеже, не могу даље да говорим….
После дужег ћутања духовник настави:
-Али Анђелију застанем на умору!… Једва је саслушала причу о мом мегдану, осмехнула се као какав анђелак с небеса, пружила ми своју врелу руку, погледала ме жудно и – очи се њене следише у ме гледајући!
Заспа за навек!…
Четрдесет дана после тога, ја нисам у цркви читао и певао него сам управо плакао. Што год почнем читати или појати, завршим пљуском суза. Куд год пођем, на Анђин гроб ударим…. Е, вера и Бог, онемиле ми сва она лепа околина, коју сам толико миловао. Најпосле оставих браћи кућу и имовину. Узех само своје оружје и ено оне лепе тканице, које ми је Анђа изаткала, док је била под мојим прстеном. Дођем амо, и покалуђерим се…
Данас сам, као што видите, човек стар, па ипак бих за Анђом заплакао, као дете за мајком. Cмејаћете ми се, ово је сада после вечере, али верујте Богу а не мени, ја овако осећам и кад једноничим уз часни пост! Него ја вас, својом причом, задржах од спавања, ви сте уморни. Дёге да спавамо! Лака вам и блага ноћ!….
Рекавши то, Партеније се окрете к зиду, и замуча као нем…
И професор је подуго ћутао, мислио и поновио неколико пута реч: мерквирдиг, докле му се сан није прикрао на трепавице, па је онда силно захркао!…
18/30 март 1886.
М. Ђ. Милићевић
Братство, 1887/125-137/
Текст преузет од друштва потомака Танаска Рајића (фејсбук страница Потомци Танаска Рајића)
Јован Курсула иде на мегдан код Варварина – слика Петра Раносовића
