Александар Митић почиње да пише тему Србски манастири на Светој Гори, ово је први део у коме се говори уопштено о Светој Гори и Србима.
1. Део – Општи подаци
Пише: Александар Митић
историчар
Света Гора или Атос, треће је и најисточније полуострво повезано са Халкидиком. Име је добило по истоименој планини која се налази на њему. Ова просторно невелика област, дужине 45 километара, ширине између 5 и 10 километара, имала је веома значајну улогу у духовној историји хришћанства у средњем веку. Због тога се назива Светом Гором. Према хришћанској традицији Богородица се током путовања из Јопе на Крит зауставила на Атосу. На месту данашњег места манастира Ивирона зачуо се глас: „Ово место биће твој удео и твој перивој и врт, и пристаниште спасења онима који хоће да се спасу“. Због тога се Света Гора назива и перивојем Богородице. Од тада је овај простор постао свет у свести хришћана. Поштовање Богородице је једно од обележја духовности Светe Горe.
Помени Свете Горе у најранијем средњевековном периоду су веома ретки. Две водеће личности за успостављање монаштва на Светој Гори су били Петар Атонски, који се упокојио 734. године (Поповић, 1996: 270-283) и Јефтимије Солунски, који се упокојио 889. године (Поповић, 1977: 304-312). Петар је био оснивач пустињачког монаштва на Светој Гори, док се Јефтимије залагао за општељитељно или манастирско монаштво. За време владавине ромејског цара Василија I (867-886), иначе словенског порекла, бивши митрополит Кипра, Василије Исповедник изградио је манастир у близини данашњег српског манастира Хиландара. Хрисовуљом цара Василија I из 885. године Света Гора је проглашена за самоуправну монашку територију (Аврамовић, 2013: 433). Ово је потврђено повељама ромејских царева Лава VI Мудрог 893. године и Романа Лакапина 943. године. Највиша црквена администрација на Светој гори била је Протат са седиштем у Кареји, који се помиње од 958. године. На њеном челу је прот, кога је потврђивао цар и који је уз административне, судске имао и дисциплинску власт. Прот се бира сваке године из редова првих пет манастира, међу којима се налази и српски Хиландар.
Стара мапа са приказом Свете Горе, 17. век
Икона са манастирима Свете Горе
Готово да нема Србина који неће знати имена оснивача манастира Хиландара, великог жупана Стефана Немању (Светог Симеона) и његовог најмлађег сина Растка, каснијег српског архиепископа (Светог Саву). О Хиландару су написани бројни радови и књиге, па се у овом нашем раду Хиландаром нећемо бавити, већ ћемо покушати да дамо што свеобухватнији приказ осталих манастира који су били под управом Срба, у одређеним историјским временима.
Постоји велики број докумената који показује присуство Срба монаха на простору Свете Горе, не само у Хиландару, већ и у другим манастирима. Не само да је српско племство помагало те манастире, већ су били и ктитори некима од њих и подизали их из беде и рушевина у коју су запали, превасходно након крсташких похода почетком 13 века, неретко их поново изградивши из темеља. Не постоји ни један живи манастир на Светој Гори данас, а да се српски владари и племство нису уписали као ктитори или дародавци.
Деспот Јован Угљеша, ктиторска фреска манастира Симонопетра (фото: фејсбук/Пријатељи манастира Хиландара)
Свети Сава, ктиторска фреска у манастиру Ксиропотаму (фото: фејсбук/Пријатељи манастира Хиландара)
Есфигменска повеља – деспот Ђурађ Бранковић као ктитор Есфигмена (фото: фејсбук/Пријатељи манастира Хиландара)
Од средине 14 века када је Света Гора ушла у састав српске средњовековне државе у време владавине српског краља, а потом и цара Срба и Грка Душана (1331-1355), српски утицај на Светој Гори почиње да јача, а приметан је и пораст броја српских и других словенских монаха, пре свега Бугара и Влаха. Познато је да се пре тога Хиландар убрајао у српски, Зограф у бугарски, а Русик, тј. Свети Пантелејмон у руски манастир. Међутим у 14 веку основана су, боље речено обновљена из темеља још четири манастира: Григоријат, Свети Павле, Симонопетра и Кастамонит, за који са сигурношћу можемо да потврдимо да су била српска.
Александар Фотић напомиње, да се према налазима током прве половине 15 века око 25% манастирских представника на саборским актима потписивало ћирилицом. У другој половини истог столећа удео ћириличких потписа попео се на 43%, да би у првој половини 16 века достигао и свих 50%. То значи да су манастири са ћириличним потписима свакако били под управом Словена. При том треба увек имати у виду да се монаси негрчког порекла, у овом случају словенског, могу потписати и на грчком што је био не ретки случај, док је обрнут случај на Светој Гори био незамислив. (Фотић, 2000).
Наравно не треба сматрати да су манастири били једнонационални. Готово у свим светогорским манастирима било је монаха свих православних народа. Ћирилични потписи омогућавају само толико да се може утврдити да су дотични монаси били словенског порекла. Поред Срба, Бугара и Руса, у то време то је важило и за Влахе и Молдавце.
Кнез Лазар као дародавац појаса Пресвете Богородице, фреска у Ватопеду (фото: фејсбук/Пријатељи манастира Хиландара)
Григорије Горњачки – ктитор (и оснивач) манастира Григоријата (фото: фејсбук/Пријатељи манастира Хиландара)
У 15 а делом и у 16 веку поред Хиландара, Зографа, Св. Пантелејмона, Григоријата, Симонопетре, Кастамонита и Светог Павла у словенске манастире рачунали су се и Каракал, Кутлумеш, Ксенофонт, Филотеј и Ксиропотам, а има индиција да су краће време то били и Дионисијат и Дохијар. Дакле укупно 14 од 20 манастира. Временом, од друге половине 16 века, а нарочито у 17 веку, већина ових манастира потпашће под управу Грка, а словенско монаштво задржаће се само у Хиландару, Зографу, Светом Павлу, Ксенофонту и Русику.
У нашим наредним текстовима даћемо сведочанство за 13 манастира (осим Хиландара) који су били под управом Срба и других Словена. Истражићемо у ком периоду су дошли и колико дуго су били под српском (словенском) управом. Али пре тога, за крај овог уводног поглавља да наведемо још један занимљив детаљ, који нам сведочи шта су Срби мислили о Светој Гори.
Наиме јерођакон Симеон, у то време сабрат српског светогорског манастира Светог Павла дао је занимљиво сведочанство са почетка 18 века. Боравећи у Москви 1703. године Симеон је саставио кратку и језгровиту забелешку о црквеним и политичким приликама на Балкану у његово време под називом Казивање о Србској земљи. У њој је дао опис политичког положаја и црквене организације православних балканских народа: Срба, Бугара, Влаха и Грка. Ево шта на једном месту каже:
„Као што се ваша земља дели и зове Велика и Мала и Бела Русија, тако се и наша дели и назива Србија, Босна, Далмација и Арбанашка. Ићи у нашу српску земљу кроз Пољску сада је немогуће због ратног времена, но треба ићи преко Кијева, кроз Влахе и Мунтеане. А Власи и Мунтеани су са ове стране Дунава, а Срби и Бугари преко Дунава – Бугари према Црном мору, а Срби према Белом мору. Атоска Гора је у Српској земљи“. (Симеон Светогорац, 1976: 193-194)
Дакле како видимо, поред тога што Србију Босну и Далмацију бележи као српске земље, Симеон у тај списак ставља и Арбанашку (Албанију), а за нашу причу је битно што он изричито тврди да је Света (Атоска) Гора у српској земљи, а самим тим логичан је и податак да се Срби простиру према Белом (Егејском) мору, јер се на његовим обалама и налази Света Гора.
Манастири Свете Горе
Стара разгледница Свете Горе
Извори и литература
Аврамовић, 2013: Драгутин Аврамовић – Света Гора између аутономности и државности; Зборник радова правног факултета у Новом Саду 2, Нови Сад, 2013, стр. 433
Поповић, 1977: Јустин Поповић – Житија светих за октобар; Београд-Ваљево-Манастир Св. Ћелије, 1977. стр. 304-312.
Поповић, 1996: Јустин Поповић – Житија светих за јун; Београд-Ваљево-Манастир Св. Ћелије, 1996. стр. 270-283
Симеон Светогорац, 1976: Симеон Светогорац – Казивање о Српској земљи; Летопис Матице српске, бр. 417, св. 2; Нови Сад, 1976.
Фотић, 2000: Александар Фотић – Света Гора и Хиландар у Османском царству XV-XVII век; Балканолошки институт САНУ-Манастир Хиландар-Свети Архијерејски Синод СПЦ, Београд, 2000.
