Овај текст објављујемо из два разлога. Прво, пажњу нам је привукао аутор, Ратко Суђецки, Словак који показује изузетно интересовање за српску историју. Друго, верујемо да је сам текст вредан да се рашири и подели са широм публиком.
Ратко Суђецки, поред своје љубави према српској историји, активно се бави и вођењем туриста на Метеоре. Он прича ову фасцинантну причу туристима који долазе да посете ове величанствене манастире. Његова страст и познавање теме чине његове туре посебним доживљајем за све посетиоце.
Пише: Ратко Суђецки
списатељ, публициста, туристички водич, љубитељ историје
Метеори су уписани на списак светске културне баштине УНЕСКО-а. Називају их осмим светским чудом. Ради се о стенама од природног бетона на којима су саграђени православни манастири. У преводу, Метеори значе „лебдеће стене“ или „стене које висе у ваздуху“.
У 14. веку на овим просторима није било Грчке. Грчка је била Атина, острва и део Мале Азије, док је континентални део припадао српском цару Душану, заједно са Македонијом, Тесалијом и Епиром. Тада још краљ, Душан је 1334. напао Ромејско царство. Српски монаси са Свете Горе Атос, предвођени Атанасијем Кидовићем, дошли су у Тесалију и предложили Душану да се на Метеорима изграде манастири у стилу оних са Свете Горе. Душан је прихватио ову идеју и изабрали су највишу стену високу преко 600 метара, где су изградили цркву Преображења, а касније и манастир Велики Метеор.
Душан је до 1345. освојио скоро цео балкански део Ромејског царства (изузев Пелопонеза и Солуна), и прогласио се царем у Серу. Након Душанове смрти, овим подручјем владао је његов син Урош Нејаки, а потом полубрат Симеон Урош, који се прогласио царем Срба и Грка са главним градом Трикалом, и његов син Јован Урош. Јован је упознао монаха Атанасија Кидовића, одрекао се круне, замонашио се под именом Јоасаф и живео у манастиру. Јоасаф је био поглавар Метеора и вођа изградње осталих манастира све до своје смрти 1422. године.
Манастир Велики Метеор је довршен 1388. године, годину дана пре Косовског боја и доласка Турака. Турци су уствари дошли на Балкан као савезници Ромејског царства у борби против цара Душана. Турски султан Мурат је по мајци био Грк. Напад Османске империје на Србију издејствовала је ромејска властела преко грчке принцезе удате за Орхана, Муратовог оца, што је на крају довело до ропства Балкана под Турцима.
Велики Метеор је изгорео у пожару, па је у 16. веку изграђен нови манастир. У њему се чувају мошти св. Атанасија и Јоасафа. У манастирском музеју налази се и хрисовуља којом Симеон Урош одобрава градњу два манастира – Св. Николе и Св. Ђорђа. Најстарији манастири су Велики Метеор, Св. Стефан и Св. Никола. Преостали манастири су Варлам, Света Тројица и Русана. Св. Стефан и Русана су женски манастири. Остали манастири су саграђени касније. Некада је постојало 24 манастира, а према неким изворима чак и до 40. До данас је остало шест активних манастира, а седми се реконструише.
Манастир Свети Стефан
Женски манастир Светог Стефана налази се на висини од 528 метара и најприступачнији је од свих манастира, јер се не налази на стени, него на висоравни. Познат је по моштима Светог Харалампија. Историја манастира почиње у 12. веку. Према натпису из 1192. године, на овој стени је монаховао Јеремија, који је подигао неколико келија, цистерну за воду и малу капелу Светог Стефана. Оснивање манастира датира из 1350. године. Изградио га је Антоније Кантакузин, син српског владара Никифора и нећак Симеона Уроша Немањића. У једном литургијском рукопису из 1404. године записано је: „Антоније Кантакузин, оснивач Светог Стефана“. Овај рукопис данас је део манастирског блага.
Током 15. века, влашки владар – војвода Драгомир даровао је манастиру лобању Светог Харалампија. У 16. веку (1545), манастир је дограђивао Филот из села Сјатена/Слатина, данашњег Ризома у околини Трикале. 1798. године изграђена је црква посвећена св. Харалампију. Током 19. века, манастир је имао око 30 монаха. Манастир је коришћен као склониште македонских бораца, а током немачке окупације је бомбардован (1943), при чему је уништена црква Светог Харалампија. Игуман манастира је ухапшен и затворен. До 1960. године, манастир је опустео и у њему је остао само један монах. Следеће године манастир је претворен у женски манастир.
Немањићки цареви, градитељи Метеора
Српски краљ Стефан Дечански имао је две супруге, које су играле важне улоге у историји Србије и шире. Његова прва супруга била је бугарска принцеза Теодора, са којом је добио сина Стефана Душана. Душан је касније постао познат као Душан Силни, један од најзначајнијих владара у српској историји.
После смрти принцезе Теодоре, Стефан Дечански се оженио ромејском принцезом Маријом Палеолог, унуком цара Михајла VIII Палеолога. Из овог брака родио се њихов син Синиша, познат и као Симеон Урош. Ова династичка веза додатно је ојачала односе између српске и ромејске царске породице, утичући на политичке и културне токове тог доба.
Цар Душан Силни
Након што је Стефан Дечански, под утицајем своје младе жене Марије Палеолог (која је имала 12 година када су се венчали, док је Стефан имао 48), одлучио да српски краљевски престо остави млађем сину Синиши, старији син Душан је уз помоћ властеле извршио преврат, збацивши оца са власти. Након битке на Породимљи, поражени краљ Стефан Дечански је заточен у Звечану где је касније преминуо. Према народном предању, Стефан Дечански је „од сина удављен“. Синишина мајка се замонашила након мужевљеве смрти, а умрла је у Скопљу 8 месеци пре смрти цара Душана.
Душан је преузео власт и 1331. године је крунисан за краља у Сврчину, а 1334. напада Ромеју. У току 11 година заузео је балканске делове Византије и 1346. године у Скопљу крунисан је за цара. Од 1348. године, његов млађи полубрат Симеон Синиша управљао је Епиром као Душанов намесник и деспот.
Фреска цара Душана из Леснова и грб Немањића из Грбовника Коренића Неорића (1595.)
Цар Синиша Урош Немањић
Након смрти Стефана Душана 1355. године, долази до рата за наслеђе. Симеон Синиша Немањић, као изабрани наследник Стефана Дечанског, коме је Душан насилно отео престо, тражи власт над свим српским земљама, сматрајући да су његова права претежнија од права Душановог сина Уроша Нејаког. Освојио је град Костур (Касторија) на тромеђи данашње Грчке, Македоније и Албаније и прогласио се наследником 1356. године као „Симеон, у Христу Богу верни цар и самодржац Ромеја и Срба и целе Албаније, Урош Палеолог“ – мада је реално држао само Костур.
Хрисовуља којом Синиша (Симеон) Урош Немањић (намерно искривљено од стране Грка прозван Палеолог) оснива манастире св. Николе и св. Ђорђа (фото Р. Суђецки)
Године 1359. Тесалија и Епир остали су без господара након погибије деспота Нићифора Орсинија. Ромејска и српска централна власт нису реаговале, што је Симеон искористио да ожени Нићифорову сестру Томаису (која је уједно била и његова рођака из рода Палеолога) и успостави своју нову државу. Владао је јужним областима некадашњег Душановог царства – Тесалијом, Епиром и Албанијом. Немоћни ромејски цар Јован V био је само неми сведок ових догађаја. Црква и властела, навикнути на честе промене, прихватили су Симеонову власт.
Симеон је напустио Костур и за престоницу изабрао Трикалу у Тесалији. Његова владавина оставила је трага у Костуру. Костурска црква Светих Арханђела обновљена је 1359—1360. године. Поштовање Симеону исказано је на сачуваним натписима на црквеним споменицима у Тесалији. Метеорски манастир Сретења подигнут је за време „царевања благочастивог нашег цара господина Симеона Палеолога и самодршца Ромеја, Србије и Романије Уроша“ 1366—1367. године.
Симеон је своје претензије на власт заснивао на двострукој основи, као потомак двеју династија, српске и ромејске. Верујући да му крајеви којима је владао припадају по наследном праву, у повељи из 1359. године назвао је Трикалу својом природном баштином. Писац Јањинске хронике веома му је наклоњен и жали што је Симеон препустио део Епира арбанашкој властели. Црквена организација остала је иста, само се митрополит из Ларисе преселио у ново политичко седиште, Трикалу. Ромејски аутори истичу да се Симеон осећао као Грк. Потписивао се као Палеолог, издавао повеље на грчком језику и маја 1366. године потписао се као „самодржац Ромеја и Срба и целе Албаније, Урош Палеолог“.
Симеон је имао троје деце са Томаисом Орсини, ћерком Епирског деспота Јована II Орсинија. Млађи син Стефан Урош био је гроф града Фарсала. Ћерка Марија Ангелина удала се за Тому Прељубовића, који је владао у граду Јањини. Симеон је умро између 1369. и 1371. године. Наследио га је старији син Јован Урош (око 1370–1373).
Преподобни Јоасаф – цар Јован Урош Немањић
Јован Урош (познат и као Дука Палеолог), последњи изданак лозе Немањића, родио се око 1349-50. године. Проглашен је за цара са десет година, али је његов отац наставио да влада до своје смрти. Јован је владао самостално врло кратко до 1373. године. Када је добио вест да је постао цар, био је на Светој Гори. Дошао је у Трикалу, престоницу свога царства, али га више занимало како да се ослободи царске порфире и брига овога света, него сама царска власт и слава.
У то време већ се био упознао са преподобним Атанасијем Метеорским, кога је изабрао за свог духовног оца и вођу на путу спасења. Јован је предао владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропину, а сам се повукао у манастир на Великом Метеору код преподобног Атанасија и примио монашку ризу, добивши име Јоасаф. Иако је још увек био цар, у свему се смирено и кротко потчињавао преподобном Атанасију и манастирској братији, проводећи строги киновијски живот какав је установио игуман Атанасије.
Саркофаг са моштима св. Атанасија и св. Јоасафа – Јована Уроша Немањића, последњег српског цара и управника манастира на Метеорима до 1422. године (фото Р. Суђецки)
Преподобни Јоасаф се у монашком животу и богоугодним подвизима толико усавршио да га је преподобни Атанасије, умирући, оставио за свог наследника и игумана у манастиру. Јоасаф и Атанасије подигли су и украсили храмове Христа Спаса и Пресвете Богородице на Метеорима, који се налазе на стрмим стенама. Преподобни Јоасаф је толико доприносио манастиру својим даровима и служењима да је заједно са Атанасијем убројан у ктиторе тога светог манастира, што је забележено у манастирским повељама и на светим иконама и фрескама.
Осим свога манастира, Јоасаф је помагао и све друге Метеорске манастире, штитећи њихова права својим царским повељама и помажући даровима. У време светог Јоасафа, Метеорски манастири су процветали више него икада раније, јер је после смрти преподобног Атанасија (1382. године) он постао мудри игуман и велики добротвор. У даривању и снабдевању манастира помагала му је његова сестра Марија Ангелина, деспотица епирска, која је добар део свог имања ставила на располагање своме брату.
Оснивачи манастира, Атанасије и Јоасаф, са манастиром између њих
Преподобни Јоасаф је подигао многе келије у манастиру, као и манастирску болницу, цистерне за воду и остале потребне грађевине. Када су Турци заузели Тесалију, преподобни је био принуђен да бежи за неко време у Свету Гору (1394. године), где је провео неколико година у манастиру Ватопед. Око 1401. године се вратио на Метеоре и живео у молитвама и подвизима у једној малој келији до своје смрти 1422-3. године. Његове свете мошти почивају у манастиру Преображења (Велики Метеор). У српској и грчкој православној цркви прославља се као светитељ 20. априла.
Када вам Грци причају како су настали Метеори, обично прећуткују постојање српске империје на тим просторима и померају градњу за сто година касније. Често говоре о монасима који су ове манастире градили без алата, додајући измишљотине и омаловажавају оне који говоре истину као теоретичаре завере.
Када вам Грци причају како су настали Метеори, обично прећуткују постојање српске империје на тим просторима и померају градњу за сто година касније. Често говоре о монасима који су ове манастире градили без алата, додајући измишљотине и омаловажавају оне који говоре истину као теоретичаре завере.
Слике са обилазака Метеора (фото Р. Суђецки)
