Велики етрурски (расенски) краљ Ларс Порсена живео је у шестом и петом веку пре Христа. Ратовао је са римљанима, а наш историчар Радован Дамјановић је његово име реконструисао као Краљ (сматрајући да је Ларс титула слично краљу) Прсина – тј. онај који је прсат, широких груди.
Виђење Ларса Порсене уз помоћ вештачке интелигенције и подземни ходници који би могли бити остаци његовог лавиринта
Ево шта Радован Дамјановић каже:
„Петстотинаосме године старе ере, у другој години републике или ако хоћете 246. године од оснивање Града, стигао је с војском под зидине Рима етрурски краљ Порсина, господар Клузија. Годину дана раније, како каже Ливије, прешли су с леве на десну обалу Тибра Етрурци из Генса Тарквинија пратећи свог протераног рођака, последњег од римских краљева. Тим ратом против Рима желео је Ларс Порсина да поврати тирсенски утицај и власт у самом Граду и вероватно да се докаже као прави вођа савеза дванаест градова коме је припадала и Цера. С обзиром да је Етрурац, његово име морало је још у старини код првих бележења да претрпи измене и то најпре код транскрибовања на грчки а потом и на латински. А ово Ларс или Ларис је изгледа Порсинина титутла у значењу краљ, кнез, али може да буде и само име као што је код нас случај рецимо с именом Стефан. У Тирсенији Лар је спочетка био предак, заштитиник куће – огњишта, значи родоначелник, а као изворно етрурско име оно је потврђено и археологијом јер је сачувано на урнама од теракоте и саркофазима исписаним тирсенским словима. И као што су народи имали по неколико имена која их представљају у различитим функцијама, тако је име одређене личности, а овде је конкретно то један тирсенски краљ, представљало њега самог у тренутку неког делања: ако је рецимо у служби култа онда се звао Лукумон (в. луг) а уколико се ради о улози војсковође онда се називао и Ларс а врло могуће и Тархон (в. Тарквиније).
Ради се у ствари о томе да су Римљани предузимајући временом обичаје и ритуале Тирсењана, прилагодили њихово лар на своје рекс – што би значило „онај који је од лара“ дакле који има претке или како се некад говорило код нас „од колена”. To је у ствари родовски краљ ла(р-екс) од кога је „гужвањем“ и постало оно латинско REX. Такви гентилни владари постојали су у Граду још средином периода републике и то као прави мали краљеви с комплетном „реквизитом“, престолима и жезлима. А из те њихове власти временом је развијен онај институт римског права познат као „патрија потестас“ или „очинска моћ“, кога ће се Грађани једва отарасити тек у доба царства. Други део имена Ларса Порсине остао је забележен као PORSINNA. Порсина а значи управо оно што и пише – Прсина, односно „онај који има широке груди.“ Није био редак случај да надимак једног претка постане породично име неког новог огранка рода, а овај Ларс прсати или краљ Прсина, био је скривен и странац за нас захваљујући само једном уметнутом вокалу.“ (Српско Српски речник, прва свеска, Београд 2012)
Приказ Ларса Порсене из књиге из 16. века
Прсина је запамћен по својој гробници, која је, према записима, била једна од најфантастичнијих грађевина старог света. Један од ретких описа ове гробнице дао је Плиније Старији у својој „Историји природе“, цитирајући историчара Марка Вара, за кога се сматрало да је најученији у свом добу. Ево тог описа:
„Порсена је сахрањен испод града Клузија, на месту где је он саградио квадратни споменик, сазидан од квадратног камена. Свака страна овог споменика била је дугачка по три стотине стопа и висока педесет стопа, а испод основе, која је такође била квадратна, налазио се нераскидиви лавиринт у који, ако би неко ушао без нити, никада не би могао да нађе излаз. Изнад ове четвртасте зграде стајало је пет пирамида, по једна на сваком углу и једна у средини, седамдесет пет стопа широке у подножју и стотину и педесет стопа у висину. Ове пирамиде су се тако сужавале у свом облику да је на врху свих њих, сједињених, лежао мједени глобус, а на њему шешир са којег су висила, окачена ланцима, звона, која су правила звук када би их узнемирио ветар, као што се некада радило на Додони. На овом глобусу постојале су четири друге пирамиде, свака по сто стопа висине; а изнад њих је била једна платформа на којој се налазило још пет пирамида, чију висину је Варон пропустио да наведе, али је, према етрурским баснама, била једнака висини остатка грађевине.“
Данас се сматра да је овај опис огромно претеривање. Иако многи такви описи и невероватни догађаји улазе у историју, јасно је да је сјај Расенског краља и његових грађевина био непожељан у званичној историји. Трагови ове гробнице данас не постоје, ако се изузму подземни ходници испод некадашњег Клузија, данашњег градића Кјузи, северно од Рима, који би могли бити остаци некадашњег лавиринта.
Тачност овог описа је предмет расправе, али је познато да су Римљани уништили овај споменик око 80. године пре нове ере, вероватно из љубоморе што тако величанствена грађевина није била њихово дело. Овде представљамо неколико реконструкција ове гробнице од стране различитих средњевековних и нововековних аутора, који су покушали да визуализују ову чудесну грађевину према доступним описима.
Постоје и друге претпоставке о природи ове грађевине. Ангело Мариа Кортеновис, учењак и свештеник из 18. века, сматрао је да је „гробница“ заправо била машина за скупљање електрицитета из ваздуха. Постоје и мишљења да је грађевина могла проводити светлост. Ова објашњења, иако неконвенционална, могу бити ближа стварности и свакако заслужују даље истраживање.
Цитат из књиге „Cosmos: A Sketch of a Physical Description of the Universe, Volume 2“
